Империја на удару

Пише Наташа Јовановић

Отворени сукоб са власником „Пинка“ Жељком Митровићем, који је у јавност изнео многа шокантна сазнања, довео је председника Демократске стране Драгана Ђиласа у веома неугодну ситуацију и оголио многе његове сумњиве радње.

Ако се о неком важном друштвеном питању огласи Независно удружење новинара Србије (НУНС), веома је лако успоставити лични став о тој дилеми, чак и уколико вам до тада то никако није полазило за руком. Све што је потребно, јесте да се определите супротно од онога како се определио НУНС, и скоро сасвим сигурно се нећете огрешити ни о право, ни о правду, ни о морал.
То правило сасвим је применљиво и на сукоб Жељка Митровића и Драгана Ђиласа, који је жестоко потресао српску јавну сцену. НУНС је добровољно изабрао да се у том обрачуну сврста уз Ђиласа, незаштићеног градоначелника Београда и још незаштићенијег председника Демократске странке, тако што је нашао засходно да упозори Митровића да не злоупотребљава своју позицију на медијском тржишту. При том, ваља имати у виду да НУНС никада није  у јавну.

[restrictedarea]

сферу изнео неку критику на рачун Ђиласа, упркос томе што се о Ђиласовим махинацијама често и много нагађало. Неке од гласина су добиле и своје потврде, као на пример да је председник Демократске странке био власник дневних новина „Прес“, које су из разлога финансијског слома угашене прошле године, а претходно су седам година биле међу новинама које су пресудно креирале јавно мњење и фаворизовале управо Драгана Ђиласа. Тада се НУНС није оглашавао да би Ђиласа укорио због повлашћене позиције у односу на конкуренцију. А та, Ђиласова позиција, била је практично недодирљива, и то не само у медијском смислу, већ и у политичком.

Као фавориту америчке амбасаде, у коју је одлазио и тамо им послушно рапортирао, а успут им се и хвалио тиме колико не воли Русе, Ђиласу су сва врата била отворена када га је Борис Тадић на велика врата примио у партију 2004. године. Кроз партијску пирамиду моћи наметао се имиџом и репутацијом „успешног бизнисмена“, односно човека који није превише заинтересован за политику и њену баналност, него много више за финансије, економију и пословање. Он сам је стално негирао да му је политички ангажман било како помогао у стварању пословне империје, али неки подаци које је Жељко Митровић изнео последњих дана то озбиљно доводе у сумњу. На пример, Митровић је навео да је Ђилас умео да хапси лекарске службеније, што у ствари не значи да их је лично Ђилас хапсио, него да је преко својих политичких утицаја организовао њихово хапшење због тога што нису пристајали да му учине уступке и услуге које је од њих захтевао. Србија јесте земља чуда, али није толико чудна, па да се такав криминал може организовати без помоћи политичких структура моћи. А Митровићево помињање Микија Ракића, још једног америчког љубимца међу кадровима ДС-а, сугерише да власник „Пинка“ вероватно зна више о тим каналима утицаја него истражни органи, које Ђилас и његова сумњива империја изгледа да и не интересују.

ПОЛИТИЧКО НАСИЉЕ И оно што је урадио са „Бус Плусом“ спада у политичко насилништво, и то по неколико основа. Прво, само са позиције градоначелника Београда Ђилас је могао да наметне „Бус Плус“ Београђанима и да упосли све могуће градске службе на задатку да обезбеде профит овој приватној компанији. До позиције градоначелника Ђилас је дошао на крилима партијске моћи, а интересантно је и то да је партијску структуру на прошлогодишњим изборима апсолутно искористио за свој рачун, а не за рачун ДС-а, са чијим је руководством до тада већ био заратио. Био је, дакле, веома вешто и у политичким махинацијама унутар саме партије. Али, податак који је изнео Ђељко Митровић, да је Ђилас издејствовао субвенцију од 20 милиона евра за „Бус Плус“, открива још прљавштине из Ђиласове империје. Митровић тврди да је градоначелник Београда натерао „Телеком“, који је државна фирма, да на име измишљених маркетиншких потреба да „Бус Плусу“ преко 20 милиона евра. То је изузетно озбиљна оптужба! Да је неко други у питању, сигурно би већ реаговали сви истражни органи. Али, пошто је у питању Ђилас, који је и близак сарадник Микија Ракића, тужилаштво се још увек не оглашава!
Да не причамо колико је увођење „Бус Плуса“ оштетило касу града Београда, тиме што је наплата карата прешла у руке приватног предузећа, уместо да је остала у рукама Градско-саобраћајног предузећа као што је било одувек.
Исто тако се не оглашавају ни медији, који масовно прећуткују Митровићеве оптужбе на рачун Ђиласа. Међутим, то је врло објашњиво, ако узмемо у обзир монополску позицију на медијској online casino сцени коју заузима Ђиласова фирма „Дајрект медија“. Као велики и повлашћени купац, „Дајрект медија“ је под нереално повољним условима куповала огромне количине рекламног простора по телевизијама, а онда је те количине продавала на мало. Не само да је „Дајрект медија“ таквим монополским радом зарађивала астрономске суме новца, него је уз то и спречавала директну комуникацију оглашивача са медијима. Медији су тако били принуђени да велики део свог профита препуштају „Дајрект медији“, јер су профити од маркетиншких услуга најлуксузнији у штампаним медијима и једини у електронским. Све то је „Дајрект медија“ постизала преко Ђиласових политичких утицаја и злоупотреба, чега се такође дотакао и Митровић.
Мора се држати на уму и колики је утицај Драгана Ђиласа на „Студио Б“, градску телевизију, која би по закону морала да служи грађанима главног града, а не градоначелнику или било ком другом појединцу или интересној групи. Међутим, комплетан програм „Студија Б“ практично је посвећен Ђиласу. Не може се из њихових емисија чути ни реч критике на рачун градоначелника, али се зато сваки његов корак прати брижљиво и са највећом могућом пажњом. Уређивачка политика „Студија Б“ боде очи колики је доказ Ђиласове склоности ка узурпирању нечега што му не припада.
Посебна прича јесу наводи око купопродаје кабловске телевизијске станице „Антена“, коју је Ђиласова компанија купила за мале паре, пошто је телевизија била у губицима. Убрзо су схватили да од „Антене“ не могу да извуку неки значајнији профит, па су решили да је продају. Али, пошто нико није хтео да је купи, поново је на сцену ступио Ђилас са својим тајним политичким везама, које је навикао да злоупотребљава на сваком кораку. Натерао је „Телеком“, којим је тада управљао Бранко Радујко, кадар Демократске странке, да откупи „Арену“, али не по оној цени коју је „Дајрект медија“ платила за њу, па ни онолико колико је „Антена“ вредела у том моменту, већ за вештачки повећан износ, тако да је и у овој трансакцији „Дајрект медија“, захваљујући моћи свог власника, прошла много боље него што би иначе.

СТРАДАО И РТС Поред свега овога, Митровић је набројао да је Драган Ђилас лажирао и фалсификовао чак и документа у бракоразводној парници, како би Милици Делевић, својој првој супрузи са којом има двоје деце, дао мањи део него што закон налаже. Исто тако је нагласио да је Ђилас, вероватно поново преко „Дајрект медије“, осиромашио РТС. У тренутку закључења овог броја нашег магазина, Митровић још није био до краја изашао са свим детаљима у вези са овим последњим оптужбама, али је најавио да ће то учинити наредних дана и да ништа неће скривати.
Оптужбе везане за РТС нису нове у нашој јавности. Својевремено их је изнео посланик Демократске странке Србије Синиша Ковачевић, и то у парламенту, када је рекао да је РТС у огромним губицима због изразито неповољног уговора о препуштању рекламног простора „Дајрект медији“. Ђилас је тада, као и данас, ћутао и држао се по страни, али је РТС био тај који је преузео на себе обавезу да покуша да дискредитује Ковачевића. Тако су искористили једну реченицу у Ковачевићевом скупштинском излагању како би га представили као женомрсца, па су га напале Оливера Јовићевић, Оливера Ковачевић и Наташа Миљковић, због тога што је наводно увредио плавуше. Тиме је пажња јавности била скренута на тотално маргиналну тему, уз то и измишљену, али је зато скрајнута тема Ђиласовог пословања са РТС-ом, које је по свој прилици веома неповољно по Јавни сервис.
С обзиром на то да је Жељко Митровић до сада испунио све што је обећао у овој љутој полемици, логично је претпоставити да ће испунити и ово, па ће обелоданити све што зна о Ђиласовим манипулацијама око РТС-а. Да ли ће то коначно натерати тужилаштво да реагује видећемо, али судећи по њиховом досадашњем држању и непостојећој реакцији, за то нису велике шансе. Уосталом, Ђилас још увек није био на удару истраге ни због Моста на Ади, који је коштао далеко више него што је разумно, а који уз то и даље није готов, иако је пуштен у рад још пре скоро две године. Сам начин на који се Ђилас и тада и касније бранио од оптужби за корупцију око градње моста, био је врло индикативан у погледу даљих сумњи. Али, тужилаштво је остало немо, као и, понављамо, огромна већина српских медија, која би било коју другу личност одавно провлачила кроз живо блато, али о Ђиласу изгледа не сме да објави ни реч. Због тога се може закључити да би разбијање тог монопола било од огромне важности за успостављање каквог-таквог реда на медијској сцени. Наивно би било веровати да би се ситуација преко ноћи поправила када би Ђилас био спречен да надаље држи медије у својој шаци, али то јесте основни предуслов да до побољшања уопште дође.
Силина са којом се Митровић залетео на империју председника ДС-а сигурно је многе изненадила. Можда највише Микија Ракића и остале заштитнике Драгана Ђиласа. Њихов недостатак реакције показује да су тотално затечени и шокирани, иако Митровић већ данима не престаје да износи најтеже могуће оптужбе на рачун првог човека српске престонице и ДС-а. Могуће да је то почетак краја империје Драгана Ђиласа, наводно вештог пословног човека, који је до астрономског богатства дошао не преко своје способности, него преко закулисних политичких игара и утицаја?

[/restrictedarea]