Почетна / ТВ коментар / Етар спава, не дирајте га

Етар спава, не дирајте га

Снимак пијаног младића који је заспао на луку једног београдског моста, непогрешиво подсећа на незавидно стање у српском телевизијском простору

Oдавно се није десило да један мање-више случајан снимак носи у себи толико знамења, толико значајног и суштинског обележја, као што је то снимак једног пијаног младића који је заспао на конструкцији трамвајског моста који спаја Нови Београд са другом обалом.
Реч је о извесном 35-годишњем Ивану Т. који је, враћајући се пешке из ноћног провода, на почетку моста промашио стазу за пешаке и почео да се пење по луку моста. У неком тренутку је одустао, када се нашао на висини од 6-7 метара изнад коловоза, али се није вратио назад, него се опружио потрбушке по конструкцији, једва широј од њега самог, и тако заспао. Ту су га, ни на небу, ни на земљи, по свитању запазили пренеражени пролазници, који су позвали градске службе да спусте уснулог младића. Камере „Студија Б“ забележиле су тренутак када је ватрогасна екипа стигла на лице места и спустила Ивана у безбедност; није то био подухват без тешкоћа, јер су ватрогасци пазили да га не пробуде, пошто је постојала бојазан да ће га уплашити нагла свест о томе где се налази, па би могао да се, губећи равнотежу коју је пијан успоставио са конструкцијом, стропошта одозго. Зато су га ватрогасци најпре обухватили продужном куком, да би га тек потом пробудили и ужетом скинули са конструкције моста.
Дотични снимак, нешто дужи од једног минута, постао је прави мали хит на „Ју тјубу“. Два дана после качења, снимак је имао ваљано више од 100.000 прегледа, што је, иронично, најгледанија ствар на „Ју тјуб“ страници „Студија Б“ – први следећи по гледаности је прилог бомбастичног назива „Напад на екипу ТВ Студио Б“, постављен пре скоро годину и по дана, а још није добацио до сто хиљадитог прегледа. При чему ваља имати у виду да нити једна од емисија „Студија Б“ нема ни приближно толику стварну гледаност, тј. гледаност преко телевизијског екрана у време приказивања.
Тако да би, у ствари, Иваново буђење пре требало да послужи „Студију Б“ да мало отвори очи.
Само, за то буђење ватрогасци не би били довољни, пошто зимски сан новинара „Студија Б“ траје већ више од деценије. Њихова умишљена важност у друштву и етру, похрањена уобразиљом о каквој „јуначкој улози“ коју је ова станица играла деведесетих (иако је, из данашњег угла гледања и са данашњим сазнањима, јасно да то није било никакво јунаштво, већ пуки зачеци медијске окупације Србије, тј. свирепи насртај страног новца и страних интереса на преосетљиву медијску позорницу наше државе), налагала би родитељски опрез приликом освешћивања. Како, на пример, објаснити Југославу Пантелићу и Ирени Јовановић да њихово свакодневно кревељење у поподневном програму названом „Београде, добар дан“, може да буде гледљиво само ако то схватите као алтернативни облик „ријалити шоу“ матрице – у овој се, за промену, глупирају водитељи, а не гости?! (У тренутку настајања овог текста, величанствени Југослав покушао је да забави госта и гледаоце, па је омануо, па је схватио да је омануо, па је покушао да се извади овако: „Нешто данас нисам духовит, изгледа, али ваљда ћу се поправити до краја дана“. Геније!)
Како пробудити Предрага Сарапу кога – некад такође пијаног, мада чешће трезног – можемо да гледамо понедељком увече како у студију и пред камерама које новчано издржавају београдски порески обвезници бауља по најплићем могућем схватању политичких и друштвених прилика?! Како пробудити Ђорђа Мићића, водитеља емисије „У центру“, која, супротно свом називу, углавном показује колико је новинарска струка на „Студију Б“ у ствари промашила мету?!
И, искрено, далеко од тога да је „Студио Б“ једини или чак и највећи проблем у српском етру – тачније, у српском каблу, пошто „београдска телевизија“ нема националну фреквенцију. Погледајмо само шта све имамо тамо, на националној фреквенцији. Имамо исто тако успавани „Јавни сервис“, већ пет година посвећен сервисирању искључиво властодржаца, са генералним директором који је, не би ли удовољио Александра Вучића, недавно заратио чак и са кнезом Лазаром, тако што је простачки покушао да понизи Лазареве „радне резултате“ (што и није неко чудо, с обзиром на то да је реч о директору који се годинама уназад хвали искључиво гледаношћу). Имамо, затим, неизбежни Б92, са читавим спектром емисија у којима махом недоучени водитељи (Југослав Ћосић, Сузана Трнинић, Наташа Одаловић) госте искључиво задојене другосрбијанце, активисте Либерално-демократске партије и челнике странака на власти. Имамо „Прву“, нову „деведесет двојку“, тачније, њену естрадизовано издање, са све Иваном Ивановићем и сличним кловновима за једнократну употребу.
Тужно је, али истинито, да обичан, поштен свет, не памти када је имао прилику да види на екрану некога из својих редова, као што је то могао да види у поменутом клипу са успаваним Иваном. Чак и када су пијани, овдашњи људи су бескрајно допадљивији, забавнији, па и поучнији, од клике која је зајахала српски етар па га не пушта. Клике коју, ако не макнемо ускоро из неприродног положаја који је заузела, има да нам поруши све преостале мостове ка здравом разуму.
П.С. У прошлом броју је у овој рубрици писало да је Весна Пешић била најављена као гост емисије „Хоћу да знам“ на Б92 од четвртка, 30. маја. То је било сасвим нетачно, јер Весна Пешић није била међу планираним учесницима емисије. Аутор рубрике би сада волео да се вади на употребу Шарићеве робе као разлог оваквог пропуста, али, нажалост, ни то не би била истина. Ради се напросто о пукој и не баш објашњивој неистини, због које аутор рубрике упућује извињење свима који су у исту били уплетени.

Један коментар

  1. а да ли ће Иван Жабоједов добити нешто `чвршће` од променљивог зеленог светла… рецимо црвени фењер ???




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *