Почетна / ТВ коментар / Доста, Динкићу, доста си „помогао“!

Доста, Динкићу, доста си „помогао“!

Пише Миодраг Зарковић

Нема те помоћи за Србију са било које стране света, која би могла да надокнати штету коју је држави и друштву нанео зналац који већ деценију и по ведри и облачи српском привредом

Нико човечан не може да осећа ишта слично задовољству због извињења датог за крвав злочин који је коштао главе хиљаде недужних људи. Нико поштен не може ни да претпостави каква је геополитичка комбинаторика довела до тога да председник Мађарске Јанош Адер упути српском народу једно такво извињење. Свако са иоле разума мора да страхује над тиме како ће се дотична комбинаторика обити о главу Србији, њеним грађанима и Србима из околних држава – а неизоставно ће се обити, имајући у виду да су комбинаторику поставили исти овдашњи генијалци који су већ смућкали и границу са Косовом и Метохијом, ону срамоту од Бриселског споразума, проглашавање Срба из Републике Српске Босанцима и сличне „подвиге“.
Али, и поред свега набројаног, чин Јаноша Адера, који се у среду 26. јуна у Скупштини Србије извинио Србима за злочине мађарских нациста по Војводини током Другог светског рата, јесте представљао добродошлу станку у већ предугом и непрекидном понижавању Срба и унижавању српског националног достојанства. Када већ овдашњим родољубивим и истинољубивим јавним делатницима најчешће није омогућено, ни дозвољено да проговоре о страдањима српског народа, барем мађарски председник није устукнуо од истине и последица које та истина повлачи за собом. Председници попут Бориса Тадића и Томислава Николића увелико су изакали и сам појам извињења у име државе, због чега само извињење у Адеровом обраћању српским посланицима не одјекује довољно, али то што је мађарски председник изговорио истину и злочине мађарских нациста описао онако како се то мора урадити, само може да побољша српско-мађарске односе.
Нажалост, али очекивано, српска електронска гласила нису достојно испратила Адерово обраћање, којем је у дневним информативиним емисијама био посвећен ударни, али и недовољни простор. Тако је, примера ради, прилог о Адеровом боравку у Србији у „Дневнику“ РТС-а пропраћен прилогом на самом почетку емисије, али, ако ћемо да цепидлачимо, прилог је (иако је садржао и осврт на боравак два председника у Чуругу) био пола минута краћи од оног којим је пет дана раније, у петак 21. јуна, јавност обавештена да је Скупштина Србије усвојила Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини током 1944. и 1945. После безмало деценију и по острашћеног набијања сваке могуће кривице на нос Србима и Србији, вероватно смо од нечега што се представља као Јавни сервис заслужили мало подробнији осврт на Адерово обраћање.

[restrictedarea] ***
Али, са оваквом влашћу, џаба је Србији било какво достојно опхођење које јој неко укаже. Ма, какво опхођење! Адер, и цела Мађарска са њим, и Европска унија приде, све те стотине милиона људи када би узеле да од сада па надаље не раде ништа за себе и своје ближње и своје државе, него искључиво и једино у корист Србије, чак ни тада не би могли да надокнаде оно што је мајстор познат под именом Млађан Динкић, иначе министар финансија и привреде, у стању да упропасти.
Динкић, наиме, није штеточина само у строго материјалном смислу, мада су и у том погледу његови „резултати“ непоновљиво чудовишни. Његово разорно дејство очитава се и на другим скалама, а можда и понајвише на нивоу убијања сваке воље код становништва да ће ишта икада бити боље.
У поменутом „Дневнику“ од 26. јуна, гледали смо прилог о потписивању Меморандума о сарадњи између Млађана Динкића и извесног приватног предузећа из Београда које се бави информационим технологијама. Природа те сарадње је објашњена напола, збрда-здола, тако да је остало помало нејасно какву ће корист из те сарадње имати српско друштво – колико се дало схватити, то предузеће и Влада Србије расписали су конкурс за доделу бесповратне новчане помоћи почетницима у овој области рада. Ако је тако, лепо. Ако није, хвала РТС-у што нас је збунио.
Али, на страну природа потписаног меморандума о сарадњи. Обратимо пажњу на изјаву коју је Млађан Динкић, министар у Влади и кључни човек српске привреде од Петог октобра наовамо, дао том приликом:
„У овој компанији просечна плата је 1.400 долара. Сви они који размишљају да после школе иду да раде у државном сектору, нека добро два пута размисле. Јер, плате које ће добити у оваквим компанијама су далеко, далеко боље и веће него оне које може држава да приушти, јер ће држава морати да штеди у наредном периоду. И управо приватни сектор, предузетници, су ти који треба да вуку развој Србије.“
Пазите ви мудраца, који одвраћа будуће младе, свршене стручњаке од државних служби и предузећа! Па, како ће онда те службе и предузећа да напредују, мудри господине министре, ако наставите најбоље кадрове да терате у приватан сектор? Да ли сте ви то, мозгалице неуморна, можда смислили да би држава требало сасвим да дигне руке од било каквог учешћа у привреди и на тржишту, па да јој онда и нису потребни ваљани радници?!
Оно, српским приватницима и предузетницима помоћ јесте неопходна, таман колико и држави. Али, на помоћ српском приватном сектору министар Динкић је могао да мисли и раније, када је спискао милионе помажући стране компаније на најнеразумније начине, између осталог и тако што их је засипао новцем за свако радно место које „отворе“. Ако му је сада наједном стало да помогне српским предузетницима и приватницима, онима које је до колико јуче свирепо запостављао и скрајњивао, нека захвати из оног бунара (страног, махом регионалног, тј. екс-југословенског) у који је све ове године немилице бацао наш заједнички новац. А нека државу и њена предузећа, уместо што их опањкава у најгледанијој емисији у Србији, више остави на миру, када већ не може да им помогне. Јер, та држава са својим предузећима требало би да јача и зарад овдашњих приватника и предузетника, којима ће, у таквим околностима, бити лакше да и сами расту и развијају се.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *