Датум без датума

Пише Никола Врзић

Хтели су да им Косово и Метохију продају за датум. Али датум нису добили, што ће рећи да су им и Косово и Метохију заправо поклонили. А формално признање независности Косова доћи ће на дневни ред одмах по отпочињању преговора о уласку Србије у ЕУ, у склопу „Поглавља 35 – Остала питања“…

Наши пријатељи Немци затражили су у Бриселу, у средишту Европске уније, да униформу српског полицајца испегламо и уредно је сложимо. Да на њу положимо службену значку и службени пиштољ, и да их – српску униформу, значку и пиштољ – свечано предамо Хашиму Тачију. Да бисмо тим чином и симболички показали да се Србија са Косова и Метохије повукла, и коме је у руке, својим повлачењем, предала свој суверенитет и државност. Били смо принуђени да тај захтев наших немачких пријатеља одбијемо; зато што српских полицијских униформи и значки, упркос Резолуцији 1244 Савета безбедности, на Косову и Метохији нема…
Али то не значи да нема, и да неће бити, наставка предаје Косова и Метохије Тачију у руке, и да нема и неће бити испуњавања осталих захтева наших немачких пријатеља. Све чекајући да нам немачки пријатељи одреде датум за датум, пошто смо се за датум без датума већ успешно изборили ове недеље… И одмах да укажемо на своју заблуду, у покушају да је тиме исправимо. Оптуживали смо, наиме, владајућу клику у Београду да Косово и Метохију продаје за датум почетка преговора о учлањењу Србије у Европску унију; али она им је, владајућа клика Европској унији и Хашиму Тачију, Косово и Метохију дала и без тога. Дала је део наше земље за датум без датума, што значи да им је Косово и Метохију заправо поклонила. Нису они, дакле, препродавци наше државе, већ обичне распикуће; извињавамо им се због раније погрешне процене.

ПРИЗНАЊЕ АНДРЕАСА ШОКЕНХОФА Но, кренимо редом. Шта нам се то догодило ове недеље после Савета за спољне послове ЕУ (понедељак), после Савета за опште послове ЕУ (уторак), саветовања немачких парламентараца из владајућег ЦДУ/ЦСУ (уторак), шта можемо да очекујемо да ће се догодити у петак, 28. јуна на Видовдан, када се у Бриселу буде окупило свих 27 ЕУ шефова држава и влада на Европском савету (и 28. Хрватска по последњи пут само као посматрач), а овај број „Печата“ већ буде у продаји? И шта ће да уследи после Видовдана, у ишчекивању нових кључних датума о којима ће се расправљати о нашем датуму, на путу ка српској варијанти турског парадокса, то јест велике ЕУ подвале…
А пре него што видимо шта (ни)смо добили, да утврдимо шта заузврат јесмо дали. Као што редовни читаоци „Печата“ добро знају, још од 19. априла и парафирања Бриселског споразума тврдимо да је тим споразумом Србија фактички признала независност Косова, подарујући Хашиму Тачију суверенитет његове државолике творевине на читавој територији наше јужне покрајине. Овдашњи властодршци пак тврде да су Бриселским споразумом за Србију и за Србе (косметске и нас преостале) учинили нешто много добро; шта тачно, као да ни сами нису сигурни, но добро. Раскорак између ове две тврдње читаоце „Печата“ можда је остављао у извесној недоумици; можда су читаоци „Печата“ помислили да ипак претерујемо јер нас много боли то што су у Бриселу учинили. У помоћ је, за разрешење ове недоумице, прискочио један независни ауторитет. Најпознатији посланик Бундестага у Србији, Андреас Шокенхоф, у „Тагесшпигелу“ је овог уторка потврдио писање „Печата“: „Споразум између Београда и Приштине показао је промену парадигме. Њиме је први пут Србија de facto признала (erkennt… an) Косово као независни субјект међународног права.“
Треба ли овоме ишта додати?
Добро, идемо даље.
За ово de facto признање ми датум, то јест отварање преговора о приступању Србије Европској унији, то јест међувладину конференцију и почетак преговора о првима од укупно 35 преговарачких поглавља, добили нисмо. Нисмо добили ни неки будући датум када ће се та конференција, и то отварање макар првих од 35 поглавља, безусловно догодити; није нам речено да ће се то сигурно догодити неког неодређеног дана у јануару 2014. године, и нисмо добили „датум у јануару“ како беспризорно тврде медији окупиране Србије. Бесрамно обмањује „Блиц“ када на насловној страни, ове среде, јавља да је „Немачка одобрила датум“; много поштеније, и неупоредиво тачније, биле су „Вечерње новости“, својим признањем да смо добили „зелено светло уместо датума“. Или, како је и уочи Савета за опште послове ЕУ најавио Карл Билт, шведски министар спољних послова који важи за великог пријатеља Србије под условом да је Србија обогаљена за Косово и Метохију, „надам се да ћемо бити у стању да дамо ‘зелено светло’ Србији и Косову… Мислим да нећете чути датум, већ оквирно време о томе шта ће се дешавати…“
И таман смо толико, уз још понешто приде, и добили. Шокенхоф за „Тагесшпигел“: „Србији неће бити одређен тачан датум за почетак преговора на ЕУ самиту у Бриселу. Ми ћемо препоручити да се Србији практично да ‘зелено светло’ за преговоре о приступању, али тачан датум за почетак преговора требало би да буде одређен тек после успешне имплементације споразума са Косовом.“ То јест, после срећне нове 2014. године, јер је План имплементације и орочен „до краја године“. И Шокенхофов партијски колега Гинтер Крихбаум, председник Одбора за европске послове немачког Бундестага, на истоветан начин најављује, политички некоректно дискриминишући далтонисте, то „зелено светло“, и сироти далтонисти неће ни приметити, јер не разазнају зелену боју, колико им је добро већ постало после такве одлуке Бундестага, најављене за овај четвртак. Отуда би зелено светло можда требало да буде пропраћено и некаквим звучним сигналом, „Одом радости“ или издекламованом „Похвалом лудости“, на пример. Али за овим позитивним, зеленим сигналом, и услов: „Пре него што приступни преговори могу да почну треба, ипак, сачекати испуњење плана о имплементацији“, наводи Крихбаум и објашњава да ће се то – да ли је план имплементиран успешно или не – процењивати „на конференцији у јануару 2014. године“. Па ће нам тек у односу на ту процену бити или опет неће бити, одређен датум почетка преговора.
Да би, пак, изгледало као да смо ипак добили нешто конкретно, да Косово и Метохију нисмо поклонили него ипак продали за нешто, у закључцима ЕУ Савета за опште послове (уторак) наведено је да је „договорено да се препоручи Европском савету (у петак, на Видовдан) да отвори преговоре са Србијом (…) Очекује се да јунски Европски савет одлучи о датуму почетка приступних преговора, узимајући у обзир препоруку Савета о одржавању прве међувладине конференције са Србијом најкасније у јануару 2014. године.“
„Отварање преговора“ и „најкасније у јануару 2014“, дакле, имају да звуче као тај, медијски употребљиви и тако очајнички потребан добитак. Али, у истом је документу (бр. 11443/13), одмах у наставку, наведено и да ће „Европски савет (петак, Видовдан) такође бити позван да одлучи да ли жели да потврди да ЕУ преговарачки оквир буде усвојен у Савету“, што заправо значи да пре одлуке о отварању преговора („најкасније у јануару 2014“) има да нас снађе још један Видовдан, односно још једна седница Европског савета на којој ће се одлучивати о нашем датуму. Она седница коју су најавили посланици Бундестага Шокенхоф и Крихбаум, да се на њој процени да ли је Србија на задовољавајући начин применила План имплементације Бриселског споразума.
С тим што је Крихбаум, у интервјуу „Новостима“, за Видовдан најавио и немачку интервенцију којом ће оно „најкасније у јануару 2014.“ бити замењено са „најраније у јануару 2014.“…
У сваком случају, оно „зелено светло“ јесте заправо „условни датум“, то јест добијмо овог петка тај необични датум без датума.

[restrictedarea]

 

УСЛОВИ ЗА ДАТУМ Али, и ово представља оптимистичку варијанту. Обратисмо, наиме, пажњу и на оно што је закључено поводом Косова (озбиљна напомена: Косово је први пут у једном званичном и јавном ЕУ документу написано без звездице и фусноте!) и косовског Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, и то упоредисмо са ониме што је написано поводом Србије. Е, па, за Косово се изричито наводи да се Савет за опште послове у уторак „договорио да нацрт одлука Савета о отварању преговора о ССП између ЕУ и Косова буде усвојен 28. јуна 2013“, док се, што се тиче Србије, говори тек о ономе што се од јунског Европског савета „очекује“ да одлучи („The June European Council is eхpected to decide…“), односно да одреди јануарски датум. Ова, очигледна и очигледно битна разлика видела се и у наступу Штефана Филеа, ЕУ комесара за проширење, после седнице Савета за опште послове; рекао је да се очекује да овог петка буде усвојена одлука о формалном отварању преговора са Србијом, а да ће овог петка (несумњиво) бити усвојена одлука о отварању преговора са Косовом.
Рецимо и да таква, очекивана одлука на Европском савету буде усвојена; читаоци „Печата“ ће, док буду читали овај текст, то вероватно знати. Али поставља се питање које ћемо све услове имати да испунимо да бисмо добили тај датум у јануару? Да ли је услов само пуна имплементација Бриселског споразума, односно – да не заборавимо шта тај споразум заправо значи – потпуно гашење државе Србије на Косову и Метохији и претварање тамошњих Срба у Косоваре? Не. Није то једини услов. То је, заправо, тек један од косовских услова, при чему остали услови и даље остају замагљени. Ево и директног цитата из већ цитираног документа бр. 11443/13, сачињеног овог уторка: „Савет је поновио да наставак видљивог и одрживог напретка у нормализацији односа, укључујући примену досадашњих договора, остаје суштински важан да би Косово и Србија могли да наставе на својим европским путевима.“ И опет, наравно – настављамо, упорни, да указујемо на ову велику подвалу – опет се не говори шта се све под том нормализацијом односа подразумева, а подразумева се, сад ћемо то доказати, и улазак Косова у Уједињене нације (то је, као следећа тачка дневног реда Дачићевих и Тачијевих састанака, и најављено у извештају Европске комисије од 22. априла ове године), и, на крају, и формално (а не само фактичко, као 19. априла) признање независности Косова.
Хоће ли нам се управо улазак Косова у Уједињене нације, наш пристанак на то заправо, појавити као услов за датум, услов у другој половини ове године? Сад молимо читаоца за додатну пажњу: наши су се преговарачи, тобоже, приликом преговора о првом Бриселском споразуму („Првом споразуму о принципима који регулишу нормализацију односа“), оном од 19. априла, успротивили оваквом захтеву ЕУ и Косова, те је пронађено оно помирљиво, компромисно решење о узајамном неблокирању на путу ка ЕУ (тачка 14 Бриселског споразума). Баш нам ово компромисно решење мирише на превару. Зашто? Зато што је Савет ЕУ, 11. децембра 2012, усвојио и ову реченицу: „Видљиво и одрживо побољшање односа између Србије и Косова потребно је како би обе могле да наставе својим европским путем, истовремено избегавајући да једна другу блокирају у овим тежњама.“ То је, како рекосмо, тачком 14 Првог бриселског споразума, 19. априла и регулисано. Али затим, у овом документу из децембра прошле године који је истоветно решење и предвидео, следи и наставак захтева: „У том контексту, овај процес требало би постепено да резултира у нормализацији односа између Србије и Косова, са перспективом да обе буду у могућности да у потпуности искористе своја права и испуне своје обавезе.“ Још тада смо наслутили да се под овим потпуним коришћењем својих права заправо крије увођење Косова у Уједињене нације; та је наша црна слутња додатну потврду добила у споменутом ЕУ документу од 22. априла, написаном три дана после Бриселског споразума којим смо се обавезали да не ометамо пут Косова ка ЕУ: „ЕУ такође очекује да ће две стране, у духу новог разумевања/односа међу њима и без прејудицирања позиција о статусу Косова, наставити даље да раде на нормализацији односа међу њима, и да ће у овом оквиру, поред осталих питања, решити и питање учлањења/учешћа Косова у међународним телима.“
Наредних шест месеци показаће хоће ли се остварити ове слутње. Али, зашто би споразум од 19. априла уопште и био називан првим, ако за њиме неће уследити макар још један? А Косово у међународним телима, што је само шифра за Косово у Уједињеним нацијама јер таква формулација много грубо звучи, и експлицитно је наведено као једно од следећих питања којима ће се преговарачи позабавити…

ПОГЛАВЉЕ 35 Но, добро. Све и да испунимо и тај услов, и да нам као награду заиста отворе преговоре о приступању Европској унији. Шта нас онда чека? Отвориће се, најавио је Штефан Филе у уторак, поглавља 23 и 24 („Правосуђе и основна права“ и „Правда, слобода и безбедност“), „као и поглавље 35“. Ово се поглавље („Остала питања“ – уједно и последње у том низу од 35 поглавља), како стоји на званичном сајту Европске уније, „затвара на крају преговарачког процеса“. У нашем ће случају, међутим, поглавље 35 бити отворено одмах на почетку преговарачког процеса и биће, каже Штефан Филе, „искоришћено да покрије даљу нормализацију односа са Косовом“. А то значи да ћемо одмах на почетку нашег приступног процеса бити натерани да и формално признамо независност Косова. Опет нешто зло слутимо? Не, него читамо „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије; и опет се враћамо на депешу 10BRUSSELS85, с почетка 2010. године, у којој стоји: „Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ.“ И ето нама поглавља 35, које ће бити „искоришћено да покрије даљу нормализацију односа са Косовом“, одмах на почетку преговарачког процеса… Да ли и даље прижељкујете брзо отварање преговора о приступању Србије Европској унији?

ТУРСКИ ПАРАДОКС А опет, хајде да још једном премеримо. Знамо шта односи, али да видимо шта нам доноси то отварање преговора, тај датум који толико желимо? Још раније смо утврдили да нам датум неће донети ни више новца из ЕУ фондова, нити да представља гаранцију да ћемо у неком догледном или барем иоле прецизном року уопште и бити примљени у ЕУ. Али, како је надахнуто написао премијер Ивица Дачић, „Европа је рад. Европа је систем. Европа су правила, институције, поредак, право, правда, закони… Европа је пут, а не циљ.“ Лепо. Преговори о приступању ЕУ, тај живот после датума, заиста се у потпуности и своде искључиво на усклађивање домаћег законодавства са Унијиним законодавством, разврстаним у тих 35 преговарачких поглавља. Значи ли то да ће нам датум, то отварање преговора о приступању, ако већ не доноси новац, макар донети та правила, обрасце и законе уз помоћ којих ћемо Србију устројити попут уређених чланице Европске уније (Бугарска и Румунија нам одмах падају на памет), а који би – правила, обрасци и закони – иначе, без датума и отворених преговора, остали сакривени од нас? Да ли ова правила, ови обрасци и закони, представљају љубоморно чувану тајну која се открива тек после бриселске иницијације на оној међувладиној конференцији, то јест после отварања приступних преговора? Наравно да не, свашта; доступни су нам и сада. И ама баш ништа нас не спречава да их све одреда усвојимо одмах, и без датума и без признавања независности Косова.
А ако ни све ово не представља довољан доказ бесмислености (и злоћудности обашка) процеса у којем живимо и којем немилосрдно стремимо, ту нам је, пред носом, и турски парадокс. Велика турска обмана, и упозорење. Не, не мислимо само на то што је Турска свој датум добила још 2005. године, а још преговара; не мислимо ни само на то што је, отпочевши 3. октобра 2005. преговоре о оних 35 поглавља (заправо, да будемо прецизни, преговара се о 33 од укупно 35 поглавља), до сада затворила само једно (и бројем: 1) поглавље, оно 25, „Наука и истраживање“. Не мислимо чак ни само на то што затварање или пак отварање сваког новог поглавља представља и нову прилику за уцењивање Турске, јер је увек потребан консензус свих чланица ЕУ који са собом носи и нове бирократске, а заправо уцењивачке смицалице каквима смо и сами изложени; па и сада, овог уторка, Турској је дозвољено отварање Поглавља 22 (чиста поезија: „Регионална политика и координација структурних елемената“), али сам датум тог отварања тек би требало да им буде одређен на јесен…
Добро, али једног лепог дана, а можда и пре, Турска ће проћи кроз све те муке и уцене и постати пуноправна чланица Европске уније? Е па неће. Не, док се Немци буду питали. Ову је поруку Пер Штајнбрик, кандидат за канцелара СПД-а, Турској већ упутио, а коалиција ЦДУ/ЦСУ Ангеле Меркел отишла је сад и корак даље, и то отворено ставила на папир, у своју предизборну платформу. Страна 119, од укупно 128 страница тог германски прецизног документа: „Одбацујемо могућност пуноправног чланства Турске у Европској унији, зато што она не испуњава услове за приступање ЕУ. Због величине земље и њене економије, Европска унија била би и преоптерећена.“ У претходним је предизборним и програмским документима „црних“ (ЦДУ/ЦСУ) Турска, иначе, била називана потенцијалним кандидатом, с тим што је тада – пре четири године – упола гласа наговештавано да сами преговори о учлањењу у ЕУ не значе аутоматски и да ће држава потенцијални кандидат заиста на крају пута и постати пуноправни члан ЕУ. У овогодишњем се предизборном програму ЦДУ/ЦСУ и земљама Западног Балкана нуди „могућност чланства“ у ЕУ, без пружања икакве гаранције да ће се таква могућност икада и остварити, а турски аларм за узбуну звони ли, звони…
И сад замислите да је Турцима оне 2005. године затражено да, у замену за датум, распарчају Турску и Курдима дају државу; па Турци сели, размислили, извагали и одлучили да је европска будућност вреднија од парчета њихове земље, и прихватили европску понуду. Датум прославили као један од најсветлијих датума у својој историји. И онда им, осам година касније, најмоћнија чланица ЕУ саопшти да од њихове ЕУ будућности нема ништа. А своје земље су се зарад те будућности неповратно одрекли. Мислите ли да Србију чека имало боља судбина? С том разликом што им Турци своје земље, чак ни оне отете Кипру, нису дали…

[/restrictedarea]