Чувари или саучесници?

Награда за гажење Устава Србије, српске државности и наших сународника на Косову и Метохији неће бити чак ни датум, него „зелено светло“ за будуће добијање датума за почетак преговора о учлањењу обогаљене Србије у ЕУ. Како ће реаговати Уставни суд Србије?

Ово су њихова имена: Драгиша Слијепчевић, Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Горан П. Илић, Катарина Манојловић-Андрић, Боса Ненадић, Драган М. Стојановић, Сабахудин Тахировић, Марија Драшкић, Весна Илић-Прелић, Агнеш Картаг-Одри, Милан Марковић, Милан Станић, Томислав Б. Стојковић, Предраг Ћетковић. Петнаест судија Уставног суда Србије, који су се заклели: „Заклињем се да ћу се у свом раду придржавати Устава и закона и да ћу своју дужност обављати часно, савесно и непристрасно.“ Хоће ли ових петнаесторо судија бити оно што морају да буду, што су се овом заклетвом заклели да ће бити – часни чувари Устава Србије, Уставом гарантоване суверености грађана и наше државе – или пак бедни, недостојни саучесници у њеном злочиначком разбијању, којима ни сопствена заклетва, ни наша земља не значе ништа пред налогом актуелне власти и њених евроатлантских налогодаваца?
[restrictedarea]

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО Разлога за бојазан, страх да ће петнаесторо судија поклекнути пред својим животним испитом, имамо и те како; већ су удовољили неовлашћеним, узурпаторским захтевима властодржаца, Министарства правде и председника Републике, да застану са оценом уставности досадашњих бриселских споразума – о њима је овде реч – упркос поступцима које је пред Уставним судом покренуо ДСС. И упркос могућности (члан 56 Закона о Уставном суду Србије) да „до доношења коначне одлуке обустави извршење појединачног акта или радње… ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице“. Неотклоњиве последице већ су настале, и тек ће настати у овој суманутој потери за датумом и трци с временом… С тим што се, изгледа, унапред зна да од Датума за Видовдан нема ништа; Милан Пајевић, директор владине Канцеларије за европске интеграције, изјавио је да ће се Европски савет 28. јуна завршити „без одређивања било каквог прецизног датума“, већ ће нам дати некакво „зелено светло“ и „једини, да тако кажем, симболичан датум биће сазивање међувладине приступне конференције крајем октобра или почетком новембра, којом ће се озваничити почетак приступног процеса“. Тако да у овом позитивном сценарију можемо да се надамо само новом року, током којег ће нам бити постављени и нови услови (Косово у УН). Другим речима, и после постизања Бриселског споразума, и после постизања плана његове примене и почетка те примене, налазимо се тамо где смо били и пре свега тога, пред некаквим „зеленим светлом“ и досад незабележеном платформом за одређивање датума, каквом нам се, подсећамо, претило и пре постизања Бриселског споразума. Да је баш то веома извесно, наводи и Кнут Фелкенштајн, социјалдемократа из Европског парламента („Уочи избора за Бундестаг у септембру, странка на власти би могла да одложи одлуку о датуму за Србију“), али и Адриано Мартинс, заменик шефа ЕУ делегације у Србији, који рече да Савет ЕУ „неће лако донети одлуку о додељивању датума“ Србији, али и да „ни за кога није добрро да се вештачки скраћује претприступни период Србије“… А најзад, како сазнајемо од извора у Бриселу, Одбор за спољне послове литванског парламента одбио је да ратификује ССП са Србијом, а без те ратификације од датума, Датума, не може да буде ништа.
Али вратимо се на почетак.
Претходна Влада Србије, предвођена Борисом Тадићем, донела је уредбе за спровођење бриселских договора Борка Стефановића са Едитом Тахири, потпредседницом владе Хашима Тачија, о признавању факултетских диплома независног Косова, о предаји матичних и катастарских књига властима независног Косова, и о преласку онога што, упркос ИБМ договору о утврђивању државне границе између Србије и њене јужне покрајине, и даље бесрамно називају административном линијом. Актуелна Влада Србије, предвођена Ивицом Дачићем и Александром Вучићем, 19. априла је са Хашимом Тачијем у Бриселу постигла Marrëveshja e Parë e Parimeve që Rregullojnë Normalizimin e Marrëdhënieve („Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“) који је онда потврђен и у Влади и у Скупштини Србије, а потом, пре две недеље, и Plani i Zbatimit, то јест „План примене споразума“ који је усвојен на седници Владе Србије претпрошле недеље у вечерњим сатима (и још, додајемо, није званично обелодањен; али ено га на сајту Скупштине Косова, у оквиру предложеног Закона о ратификацији првог међународног споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Републике Косово и Републике Србије и план имплементације овог уговора“, све са факсимилима парафа Ивице Дачића, Хашима Тачија и Кетрин Ештон).
Свим овим договорима и документима заједничко је једно: искључиво служе постепеном укидању државе Србије на простору Косова и Метохије, и симултаној изградњи независне државе Хашима Тачија. Речју, бриселским се договорима Србија, по мери коју су јој одредили Марти Ахтисари и његов план за успостављање независне државе Косово, укључила у сопствено обогаљивање. Ахтисари је обезбедио пиштољ и муницију, сами повлачимо ороз…

ГАЖЕЊЕ НАРОДА Наравно, уз подразумевајуће и брутално гажење Устава Србије; кад се газе држава и народ, наравно да ће и њихов устав. Или неко може да докаже да се утврђивањем границе на Јарињу и Брњаку не крши члан 8 нашег Устава, који недвосмислено каже да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, при чему је, да подсетимо, „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије“? Да се чланом 10 Бриселског споразума – „Правосуђе ће бити интегрисано и радиће у оквирима правног система Косова“ – директно не крше члан 4 Устава Србије („Правни поредак је јединствен“), члан 142 („Судска власт је јединствена на територији Републике Србије. Судови суде на основу Устава“ – Србије, а не некаквог независног Косова)? О „општинским изборима по законима Косова“ (члан 11 Бриселског споразума), формирању „асоцијације/заједнице српских већинских општина на Косову“ (чланови 1-6) каква није предвиђена Уставом Србије, али јесте предвиђена Уставом (независног) Косова (чл. 60, чл. 124, ст. 4), да и не говоримо…
А како Србији налаже Plani i Zbatimit („План примене споразума“) „до средине јуна месеца“ – то јест, већ у наредних десет дана – „обе стране ће имати усвојене све неопходне правне промене неопходне за имплементацију ‚Првог споразума‘“. Не зна се, при том, ни који су то тачно закони који ће у Србији, због примене онако противуставног Бриселског споразума, морати да буду промењени, а камоли како се уопште и могу мењати тако да не буду у складу са Уставом Србије? Јер Устав Србије, чланом 194, изричит је: „Сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом.“ Мисли се, да подсетимо и нагласимо, на Устав Србије, а не на Kushtetuta e Republikës së Kosovës.
Власт – премијер Ивица Дачић – сад најављује могућност доношења некаквог уставног закона који би у себи обухватио све потребне законске измене, то јест доношење „уставног закона о суштинској аутономији АП КиМ“ (предвиђен чланом 182 Устава Србије) који би тобоже требало да неуставност бриселских споразума усклади са нашим Уставом. То је, да не околишамо, најобичнија подвала, измишљена да засени простоту и сакрије чињеницу да се на једном делу наше земље укида наш уставни поредак, и уместо њега успоставља други, туђи уставни поредак који се декларише као независан од Србије. Уосталом, реч „суштински“ ни у једном речнику српског језика не значи „независан од Србије“ већ се, та „суштинска аутономија“ предвиђена чланом 182 нашег Устава, односи на решење предвиђено Резолуцијом 1244, која Косову гарантује суштинску аутономију унутар Србије. Док устав независног Косова, којем бриселским споразумима уступамо место на нашем Косову, ту резолуцију директно крши… И коначно, све и ако би актуелна власт оном подвалом од уставног закона о суштинској аутономији покушала да то страно тело – Тачијево Косово – прогласи за део нашег правног система, као што и намерава да учини, опет би био прекршен Устав Србије. Ево теста ове тврдње: члан 186 Устава каже да „Влада може пред Уставним судом покренути поступак за оцену уставности или законитости одлуке аутономне покрајине, пре њеног ступања на снагу“; јасно је да је, и поред намераваног легализовања Тачијеве творевине, то немогуће…
Све нас то доводи до суштинског питања: шта је у Србији јаче, њен Устав или Бриселски споразум? Суверена воља грађана Србије, изражена референдумским усвајањем важећег Устава Србије или самовоља Ивице Дачића и Александра Вучића? Питање, дакле, није само да ли је Косово и Метохија аутономна покрајина у саставу Србије или пак независна држава, већ, имамо ли ми државу, уопште? Или живимо под тиранијом бриселских парафа?
Одговор је у рукама оних петнаесторо судија Уставног суда Србије, као последњих чувара државе и њеног уставног поретка. Док држава и њен поредак, кад-тад, не почну да се бране на улици. А то ће се неминовно догодити када народ Србије схвати да је сам, јер никога другог више нема, мора да се супротстави тиранији, бранећи сувереност своје воље изражене Уставом Србије.

___________________________________________________________________________________

Предлог ДСС-а за оцену уставности и законитости плана за примену Бриселског споразума

УСТАВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Београд

Како се после закључења неуставног и незаконитог „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“ (познатијег као Бриселски споразум) између Владе Републике Србије и владе самозване државе косметских Албанаца убрзано приступа његовој практичној примени, свесни своје грађанске и историјске одговорности за очување територијалне целовитости државе којој припадамо и суочени са својом неодступном обавезом да бранимо и одбранимо јединствени уставни и правни поредак на целој државној територији, а на основу члана 168 става 1 Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи предлог за оцену уставности и законитости плана за примену бриселског споразума:
Дана, 26. маја 2013. године Влада Републике Србије је својом одлуком прихватила „План примене Бриселског споразума“ (у даљем тексту: „План“) са бројним формалним и супстанцијалним манама, које доводе у питање његову уставност и законитост. При дну факсимила овог „Плана“ на енглеском језику председник Владе Републике Србије Ивица Дачић исписао је својом руком (латиницом): „Потврђујем да је ово оригинал о којем ћемо се изјаснити.“ Испод овог натписа с леве стране налазе се иницијали (латиницом) Ивице Дачића и Кетрин Ештон, а са десне стране пун потпис Хашима Тачија. Очигледно је посреди спроведбени уговор који садржи подробно разрађене обавезе и рокове за примену претходно закљученог „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“. Оба ова споразума – и први о принципима и други спроведбени представљају својеврсне међудржавне уговоре закључене између Владе Републике Србије и владе самозване државе косметских Албанаца.

Формалне мањкавости „Плана“
Како ће мањкавости форме „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“ бити испитане и утврђене у поступку који је пред Уставним судом већ покренут 8. маја 2013. године, овом приликом указујемо на формалне мањкавости овог „Плана“. Он је као међудржавни уговор закључен у форми коју важећи Устав Републике Србије не познаје. Уместо да буде потврђен у форми уставног закона, што би једино било исправно или у форми закона, уредбе или неког другог подзаконског акта, Влада Републике Србије је 26. маја 2013. године прихватила овај „План“ пуком одлуком без икакве Уставом предвиђене форме, а потом је он објављен на неколиким веб сајтовима, што важећи Устав нити предвиђа, нити допушта. Биће наравно оних који ће рећи да је, због мањкавости форме, овај „План“ правно непостојећи акт. Влада Републике Србије га, међутим, сматра – а то је меродавно за Уставни суд – не само правно постојећим, него и правно обавезујућим. Јер, како се иначе може објаснити зашто Влада Републике Србије претњама и уценом присиљава наше сународнике и држављане на Косову и Метохији да овај „План“ практично примењују на начин и у роковима који су њиме утврђени.
Друга формална мањкавост овог „Плана“, који је својеврсни међудржавни уговор, јесте у томе што је он закључен са субјектом који је, са становишта нашег уставног и правног поретка, непостојећи субјект права, а тиме и без икаквог уговорног капацитета. Наш Устав (преамбула и чланови 114 став 3 и 182 став 2) једино познаје и признаје Аутономну Покрајину Косово и Метохију, никако владу самозване државе косовских Албанаца, која се у свету представља као Република Косово.
Ове две формалне мане нужан су и довољан разлог да се овај „План“ прогласи неуставним.

Супстанцијалне мањкавости „Плана“
1. Одељком другим овог „Плана“ поднасловом „Асоцијација/Заједница“ предвиђа се успостављање на северу Косова некакве „Асоцијације/Заједнице“ општина, коју наш Устав и Закон о локалној самоуправи не предвиђају, нити допуштају. Што је још горе, ова „Асоцијација/Заједница“ успоставиће се по закону самозване државе косметских Албанаца. Уз то ће се по овом „Плану“ до краја октобра по косовском закону одржати избори за општинске органе власти, као што ће се и ова „Асоцијација/Заједница“ успоставити по косовском закону. Такав начин расписивања и спровођења општинских избора и образовања заједнице општина противуставан је, пошто се то једино може учинити по важећем закону Републике Србије.
2. Одељком трећим овог „Плана“ предвиђа се гашење и укидање свих „безбедносних структура“ Републике Србије на Косову и Метохији, укључујући и полицијске службе за издавање личних карата, регистровање домицила и моторних возила, и издавање саобраћајних и возачких дозвола. Ове одредбе „Плана“ су противуставне, пошто се једино Законом о унутрашњим пословима може прописати неки други начин издавања личних докумената нашим сународницима и држављанима на Косову и Метохији, као што је већ утврђено да наши држављани не могу добити путне исправе (пасоше) у општинама на територији Косова и Метохије, што је такође противуставно и акт недопустиве дискриминације.
Одељком четвртим овог „Плана“ прописује се укидање свих правосудних установа (судова, тужилаштава и адвокатуре) Републике Србије на територији Косова и Метохије и успостављање правосудних установа самозване државе косметских Албанаца и у оним општинама на северу Косова где их до сада није било. Такво укидање је очигледно противуставно, пошто се сходно члану 143 ставу 2 Устава, оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом, као што се, према члану 157 ставу 1 Устава оснивање, организација и надлежност јавног тужилаштва такође уређују законом Републике Србије, а не некаквим споразумима са властима самозване државе косметских Албанаца, који се уз то и не објављују. И уместо судова и тужилаштава Републике Србије, сходно овом „Плану“ на Косову и Метохији ће искључиво постојати правосудне установе успостављене по уставу и законима ове самозване државе, што је и противуставно и противзаконито. Уз то се предвиђа придруживање наших судија и тужилаца „косовским структурама“, а не утврђује шта ће бити са оним судијама и тужиоцима који то не буду хтели да учине. Како ће ови потоњи очигледно престати то да буду, такав престанак је противан члану 148 којим се уређује престанак судијске функције, односно 161 Устава којим се уређује престанак функције јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца.
Одељком петим овог „Плана“ утврђује се одржавање општинских избора до краја октобра 2013. године у четири општине на северу Косова. И ова одредба је противуставна пошто се расписивање општинских избора не може уређивати споразумом са владом самозване државе косметских Албанаца, него искључиво Законом Републике Србије о локалној самоуправи. Уз то се ванредни општински избори могу расписати само из разлога и по поступку предвиђеним овим законом.
Одељком шестим овог „Плана“ најпре се утврђује да ће до краја маја „Србија омогућити детаљан преглед финансирања свих институција на Косову кроз Комитет за имплементацију“. Ова одредба је противуставна из два разлога: 1) Република Србија не може и не сме уговарати транспарентност финансирања са владом самозване државе косметских Албанаца која је на територији Србије успоставила своје паралелне институције и  2) Влада Републике Србије не може и не сме се обавезивати да на једном делу своје територије (Косову и Метохији) обезбеђује неку посебну транспарентност финансирања својих институција, која би се разликовала од транспарентности финансирања на преосталом делу Републике Србије.
Овим одељком је такође прописано да ће се покренути све потребне интерне процедуре за престанак исплате принадлежности службеницима „безбедносних структура“ пошто они буду интегрисани у косовске структуре, то јест постану полицијски службеници самозване државе косметских Албанаца. Чак се додаје да ће „чланови безбедносних структура Србије на Косову бити у потпуности интегрисани у одговарајуће косовске структуре, те да ће њихове плате бити исплаћиване искључиво из буџета Косова“. Најпре се поставља питање како Република Србија и њени органи уопште могу уцењивати било кога, а нарочито полицајце и друге службенике српског Министарства унутрашњих послова да престану то да буду да би се „интегрисали“ у безбедносне структуре самозване косметске државе и примали плату искључиво из њеног буџета. Нема никакве сумње да је такво присиљавање и противуставно и противзаконито. Напослетку се поставља питање шта ће бити с оним службеницима српског Министарства унутрашњих послова који одбију да се „интегришу“ или им то не буде понуђено, па им због тога престане радни однос и исплата личног дохотка. То је такође противзаконито, пошто радни однос може престати само из три законом утврђених разлога: давањем отказа, испуњење услова за пензионисање и извршењем неког тежег дисциплинског преступа или кривичног дела који кривца чини недостојним за службу у Министарству унутрашњих послова.
Коначно, једном одредбом овог „Плана“ утврђује се да ће састав судства (самозване државе косметских Албанаца) „рефлектовати етнички састав територијалне надлежности сваког суда“. И ова одредба је противуставна, пошто се, сходно члану 143 ставу 2 састав судова искључиво уређује законом.
– катастар,
– јавне регистре,
– царинске печате,
– универзитетске дипломе,
– слободу кретања,
– регионално представљање,
– ИБМ – систем интегрисаног управљања административним прелазима,
– специјално полицијско одељење за заштиту религијског и културног наслеђа и
– Фонд за убирање царина и развој северног Косова
Како су сви ови уговори и противуставни и противзаконити или само противзаконити, због чега је већ покренут поступак пред Уставним судом, они се ни на који начин не смеју примењивати.
Све у свему, изузев увода и првог дела овог „Плана“ под насловом „Усклађивање правног оквира“, све остале одредбе су, како смо то већ показали, противуставне или противзаконите, или и једно и друго. Стога предлажемо Уставном суду да после утврђивања неуставности, односно незаконитости појединачних одредаба, цео овај „План“ прогласи неуставним, односно незаконитим.
Пошто би примена овог „Плана“ до доношења коначне одлуке Уставног суда произвела непоправљиву штету и отуђила судбински важан део државне територије, предлажемо да на основу члана 168 става 4 Устава Уставни суд до доношења своје коначне одлуке у целини обустави извршење овог „Плана“.
Како овај „План“ није на ваљан, то јест Уставом предвиђен начин објављен, у прилогу вам достављамо текст тог „Плана“ на енглеском језику, до којег смо дошли преобраћањем у ворд скенираног факсимила његовог оригинала.
___________________________________________________________________________________
[/restrictedarea]