Почетна / Култура / Царство небеско – у земаљском

Царство небеско – у земаљском

Пише Саша Хаџи Танчић

Обележавање годишњице Миланског едикта у медијима је велика тема.Чему нас сама прослава може да води? Вери и побожности? Понајмање! Моралном преображењу појединца и друштва? Напротив! У то име све више је пропадања и штете, лажи и претварања. Славимо ли без дубље сврхе, са убеђењем да се све то подразумева?

ош се индијски цар – филозоф Ашока Верхана (271. до 231. старе ере) прославио својим будистичким едиктима о верској толеранцији и све своје поданике оглашавао за своју децу. И римски филозоф на престолу Марко Аурелије учио је да су „све ствари међусобно повезане светом везом и нису једна другој стране. Све оне заједно сачињавају једну целину и све заједно доприносе једном и истом реду у свету.“
Поред свих невоља које су свет сналазиле – пустошења, глади и страшних болести, избијање устанака и револуција, дуготрајних ратова, било је владара опет који су ваљано управљали државним бродом, спајајући у себи мудрену памет с владарском практично- политичком вештином. Као што су веома савесно пазили да се закони чврсто држе, чак и за трајање рата, тако су и у управљању над државним финансијама били веома чуварни и штедљиви.

ПОМИРЕЊЕ НОВОМ ВЕРОМ  Ново доба најављено је новом вером равно пре миленијума и седам стотина година Миланским едиктом 13. јуна 313. године у малоазијском граду Никомедији, заправо Законом о слободи и равноправности хришћанске вере у Римском царству, првим таквим законским актом овакве садржине од самих почетака хришћанства. То и данас посведочава рескрипт пошто, према црквеним историчарима Евсевију из Цезареје и хришћанском латинском писцу Лактанију, оригинални текст овог закона није сачуван. Владарски двојац Константин и Ликиније потписали су начела сажета у језгровиту поруку: „Свако нека верује како му срце хоће.“ Коауторство је доцније сведено на првога владара, и зато је отада ретко које питање у историографији толико расправљано колико однос Константина Великог према хришћанству.

[restrictedarea] Помирење новом вером, видне наде у непобедивост знака крста који му се усудно указао на небу, владарском надмоћношћу над људима управљено је према двема највећим заповестима: о љубави према Богу и љубави према ближњем. И док ће обележавање ове значајне годишњице трајати целе године, из месеца у месец, до октобра, над низом пригодних државних и црквених програма, све драматичније и проблематичније надвија се питање што је, у мраку и прљавштини царства којим је владао, временом Константин заслужио да се због својих наводних хришћанских врлина нарочито истиче и у њега улаже толики труд?
Па шта нас још задржава над едиктом као извором из којег је црпљена снага хришћанства као државотворне религије и очувања духовне равнотеже и поред свих горких доживљаја вере и побожности кроз векове за нама? Припадношћу људскоме друштву, према промисли за једног цара на земљи као једног бога на небу, подсећа се (и увек опомиње) да су оба света међусобно повезана.
За стицање правилног суда о прослави седамнаест векова од појаве Миланског едикта несумњиво питање је – па чему нас сама прослава може да води?
Само и једино вери и побожности? Понајмање!
Моралном преображају појединца и друштва? Напротив! У то име све више је пропадања и штете, лажи и претварања.
Славимо ли без дубље сврхе, са убеђењем да се све то подразумева?
Етички значај хришћанства претпостављен је друштвеној номенклатури и овако се препознаје: мисли на то да власт и држава захтевају само оно што траже од тебе, и не помисли нешто више, нешто што није у складу са њеним законима на земљи, сачекавши божје законе на небу. Великодушност, слобода, једноставност, правда и доброта, напосе побожност, нису много пожељне. Моћ власти и њеног утицаја у свим областима јавног живота непогрешива је и постиже успех.

УДАЉАВАЊЕ ОД ВЕРЕ И ПОБОЖНОСТИ  Од учења Христове науке љубави удаљујемо се данас заведени материјализмом као принципом, издигнутим изнад душе као супстрата различног од материјалних елемената; владара је Бог дао човеку за надзорника и вођу.
Ова подела је пресудна основа савременог владања човеком, и на њу се власт увек ослања. За њу су, код нас и у свету, љубав, вера и нада најтежа опасност, тако да она за етику узима израз „узми све што ти живот пружа“. Али у односу према нагонским снагама узимања, које све више подземно делују као ветрови из Еолове пећине, дух савременог човека може сачувати своју слободу ако се само служи природом своје људскости, оним јачим и божанственијим, непобедивим у нама. Макар се и без успеха опирао, угрожен са свих страна, јак је као тврђава.
Препреке за распростирање вере данас су бројне, тим пре што се испољава сав парадокс „божанског блаженства у реалном свету“. Уместо да се руководи метафизичким и телошким разлозима успостављања царства небеског – у земаљском, узнемирује процес изградње (тачније, разградње) небеског земаљским.
Не ствара ли се као клима сасвим неподесна за Веру Исуса новим путевима хришћанске филозофије и теологије помирењем науке и религије, да одговара духу новог времена „космичког Христоса“, христогенезом, христосфером хришћанства. Но, да ли величањем космоса настаје боље хришћанство?
А шта ако се и тиме изражава становиште Цркве у смислу њеног прећутног одобравања и прихватања одређеног понашања верника. Чак се веома залаже да одржи превласт вере над политиком, идеолошки, уместо етички. Само „остајући уз Бога“, међутим, остварујемо у себи унутрашњу пуноћу, веровање и мир.

ОД НАИСА ДО НИША  Да је верник данас прагматист, да га интересује срећа и слава тренутка, да само добије, али не и да даје, очитује се и по носиоцу прославе, граду озаконитељевог рођења, давнашњем Наису, садашњем Нишу. Несустало пропада, а тако бива и са целом државом. А ипак расположено слави ли слави, весели се и гозбује – ни у пропадању не посустаје, уместо да сија обновљеном духовном светлошћу. Одупире се површином, уместо дубином. Да бар не клизи и не пада. Али се разлива и утуљује уместо да се простире, чвршћи оним што га погађа, силама које га ударају да га сруше.
Усред свих промена, несталности, град озаконитељевог рођења не само да не одолева ударцима спољних моћи и притиску незаслужених недаћа, него ни не чува и не штити унутрашњу слободу и снагу своје сопствене истине, бавећи се некаквим Константиновим раскршћем и копљем, уместо духовним оклопом.
Па зар да онда будемо задовољни решеношћу да према својим могућностима заједно са великим силама изграђујемо нови светски поредак? Зар да тежимо за циљем света без Бога и човека? А ипак не прелазимо границе усред хуке политичког живота, емпиријске филозофије интереса и потрошње. Човечуљци се баве данас државничким пословима. Град учествује у некаквом државном уређењу, понашајући се на неки начин као држава, уместо као према отаџбини. Но, волећи људски род, између добра и зла, у природи је божанској да воли и оне који греше.
Какво је зло пред нама, тек ће се видети. Нови светски поредак узео нас је у службу. Борићемо се док не изнемогнемо у борби, али непобеђени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *