Бојан Марић: Промена свести и европске вредности

Одлука немачких парламентараца, у светлу даљег напредовања Србије ка Европској Унији, значиће да ли ће Влада Републике Србије рећи „Danke Deutcland“, које су наше комшије Хрвати преточили и у песмицу пре двадесет и кусур година, желећи да изразе захвалност поменутој држави за њену подршку усмерену ка стварању Независне Хрватске. Каква год била одлука немачких парламентараца, сигурно ће бити максимално искоришћена од стране представника наше политичке елите,  за јачање сопственог политичког положаја. Уколико немачки парламентарци  одреде датум почетка преговора Србији, владајући политичари представиће ту одлуку као доказ да су реформски напори и спремност ка решавању косовско- метохијског чвора вредни труда. Буде ли одлука неповољна, у виду неодређивања конкретног датума за почетак приступних преговора Србије са Бриселом, могли би очекивати озлојеђеност и љутњу српских званичника, са нагласком да је Србија учинила све да заслужи фамозни датум.

Делегација немачких парламентараца, предвођена једним од најутицајнијих сарадника премијера Немачке, Шокенхофом, у два наврата, у септембру 2012. и марту 2013. године подносила је ултиматум српским властима, састављеним од већ сад чувених седам тачака. Након што су немачки парламентарци поделили ове захтеве српској јавности, није требало имати пуно политичке разборитости па закључити да се иза ових захтева делегације немачког Бундестага крије јасна и отворена порука да се Србија дисциплинује и унизи њено достојанство, и да у догледно време и формално  призна независност своје јужне покрајине ( о овоме се отворено говори о тачки седам  ултиматума којом је Србији предочено да би са Косовом требало да потпише Споразум о добросуседским односима).

Посебно понижавајући делови ултиматума немачких парламентараца односили су се на захтеве за променом свести. Дакле, да би Србији био отворен пут ка европским интеграцијама, немачки парламентарци захтевају, ни мање, ни више, него промену свести српског народа. Сасвим оправдано, можемо направити историјску паралелу са ултиматумом Аустро-Угарске из 1914. године из десет тачака, чији је један члан садржао одредбу, да српска влада мора одстранити све оно из наставних планова и средстава што би могло послужити пропаганди против Аустро- Угарске. Скоро читав век касније, промена свести српског народа, по мишљењу изасланика Ангеле Меркел,  требала би да обухвата од забране нове интерпретације Сребренице, којом би се негирао тзв. геноцид,  па све до губљења осећања и солидарности са Србима на Космету, прихватајући албанску државу на својој древној територији као нешто сасвим нормално.  По њиховом мишљењу , требало би извршити својеврсну националну лоботомију српског народа, која би своје исходиште имала у постепеној деградацији и на крају, и потпуном губљењу видовданске етике у Срба, као једне од темеља државотворности српског народа. Уколико би се то и десило, осећај борбе за слободу српског народа био би неутралисан. Ови понижавајући захтеви буде потсећање и на текст Дејвида Гомперта, једног од америчких јастребова у погледу политике САД према Србији с почетка деведесетих, у којем је вапио да вирус звани Србија мора бити уништен.

Савезна Републичка Немачка, као сигурно најутицајнија чланица бриселске породице, која у неким елементима добија контуре немачке Европе, има своје како непосрeдне, тако и дугорочне интересе на овим просторима. Краткорочни интереси могли би се огледати у  њеној жељи да убрзањем процеса европских интеграција тзв. Републике Косово омогући, путем споразума о реадмисији са Приштином, повратак великог броја косовских Албанаца из Немачке на Косово, чиме би се у великој мери растеретили њени социјални фондови , који су у доброј мери пренапрегнути издвајањем обилних средстава за косовске Албанце , који су се у потрази за азилом нашли на њеној територији. Могућност економске сарадње Берлина и Приштине свакако је примамљива Немачкој, имајући у виду јефтину радну снагу и повољност географске близине, чиме би у случају отварања компанија на Космету, немачки привредници имали значајну економску корист.

Након што би извршила прве кораке економског пробоја, Немачка би могла  активније учествовати у остваривању контроле  и стицању власништва над природним ресурсима којим је Космет неизоставно богат, као и приватизацији бројних стратешки важних предузећа (продаја Телекома Косова немачкој компанији „Axos GMBH“, у конзорцијуму са америчком компанијом „Najafi Kompanies“ представља прави пример). Занимљива је у том контексту и активност војника немачког Бундесвера, на подручју северног Космета, где се налазе велики водени ресурси неопходни за остваривање одређених привредних планова (језеро Газиводе).  По речима Душана Пророковића, аутора студије  „Геополитика Србије„  простор Космета за Немачку представља одскочну даску за даље напредовање ка Блистом Истоку и реализацију старих геополитичких циљева. Све у свему, овај простор је од велике важности за Немачку, па у том светлу можемо посматрати њену појачану бригу за овај регион.

Свесни чињенице да данашња европска Real-politika има у доброј мери немачки садржај и облик, морамо бити свесни да , уколико се од Србије за почетак приступних преговора са Бриселом тражи укидање српских државних институција на северном Космету, лествица очекивања европских званичника, оличена у српским уступцима и поразима, може се  само подизати на српску штету. Европске интеграције требале су да Србији послуже само као средство за остаривање њених националних интереса, а никако да буду циљ, или не дај боже, догма, што је присутно код многих српских политичара. Наставком политике да Европска Унија нема алтернативу, које су ревносно спроводиле углавном  све постпетооктобарске владе, смеши ли се Србији, по речима једног швајцарског парламентарца, статус „ добро ухрањеног роба“ у Бриселу? Ипак, једну би ствар данашња Србија могла да научи од тадашње ратом поражене и привредно девастиране Немачке након II светског рата. Само огромна енергија, снажно  изражен национални карактер и промишљена културна политика, културни образац по Слободану Јовановићу, могу  уздрмани српски брод усмерити ка луци спаса.

http://www.napredniklub.org/

Један коментар

  1. Micic Sladjan

    Srbija i NE treba da bude clanica Evropske Unije!!!Zasto?
    Mnogo je razloga protiv ,a malo za!Razlozi su politicke,
    geopoliticke i ekonomske prirode.Posebni su razlozi istorijske
    prirode.Da ne elaboriram!
    Dali mozemo ostati suverena i nezavisna zemlja kada ispotpisujemo
    niz dokumenata i ugovora na kojima pociva EU prilikom stupanja u
    clanstvo te organizacije?
    Dali mozemo saradjivati sa svim drzavama u svetu kao sto i hocemo
    ako se budemo zacaurili unutar zidina EU i pod pritiskom njezinih
    mehanizama budemo ziveli?
    Evropska unija je samo jedna od mnostva medjudrzavnih integracija
    Postoje MNOGE DRUGE integracije u svetu za koje se mozemo vezati.
    Budimo pragmaticni.Neka nam bude dovoljno sto imamo Sporazum o sta
    bilizaciji i pridruzivanju kao i to sto smo u tzv.”Sengenskoj zoni”
    Interes nasih gradjana vezanih za Evropu je pre svega u mogucnosti
    putovanje u te zemlje i mogucnost zaposljavanja u njima.
    Gradjanima drugo i nije potrebno! A politicarima ne znam!?
    P.S.Evropsku Uniju i jeste stvorila Bilderberg Grupa u svrhu ostvar
    -ivanja njezinih interesa.Rober Suman je bio eksponent Rotsilda!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *