Почетна / Интервју / Александар Jерков – Наша књижевност је боља од нас (први део)

Александар Jерков – Наша књижевност је боља од нас (први део)

Разговарао ЗЛАТКО БОГАТИНОВСКИ
Фотографије МИЛОРАД МИЛАНКОВИЋ

Место српске књижевности у Европској унији мора бити одређено њеним вредностима, а не политикантским потребама улагивања било коме, најмање потреби да себе прикажемо горим него што јесмо. Узгред, да смо у свему као српска књижевност завредели бисмо много боље место у заједници стваралачких народа света

Наш саговорник је професор на Филолошком факултету Београдског универзитета, и један од водећих и најутицајнијих књижевних критичара у Србији. Његов вишедеценијски ангажман утицао је не само на успостављање вредносне парадигме у савременој српској књижевности, већ је делом одредио и „форматирање“ разумевања и овдашњег промишљања литерараног стваралаштва уопште. Недавно, Александар Јерков је изабран за директора Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду. Упркос повременом наговештавању да се „повлачи“ из сфере и деловања на пољу књижевне критике, он не одолева изазову да живо и јасно, са уобичајеним резолутним и „дрско самосвојним“ ставом, проговори о делима која привуку његову пажњу. Тако је било и са његовим запаженим учешћем у разговору о другом издању „Сто јада“ Емира Кустурице. Као уредник од нерва, интуиције и знања, он такође бележи успехе, а најновији је „умешаност“ у објављивање значајног романа наше савремене књижевности који је управо доживео невероватно четрнаесто издање и однео готово све велике домаће литерарне награде. Реч је о „Великом рату“Александра Гаталице, који је Јерков потписао као уредник издања. Разговор за „Печат“ први је интервју који је Александар Јерков дао по ступању на дужност у Унивезитетској библиотеци.

На Филолошком факултету у Београду почели сте да радите у време СФРЈ, 1984. као асистент на Одсеку за југословенску књижевност. Сада, као професор, држите предмет „Српска књижевност 20. века“ на Катедри за српску књижевност. Шта се за ових 30 година десило са југословенском књижевношћу и какав је однос југословенства и српства у нашој књижевности данас?

То је веома добро и сувише тешко питање, одговор на њега крије у себи много више од новије историје једног назива. У периоду који је прекрио готово цео један век прешли смо дуг и узалудан пут. На крају смо присиљени да се вратимо сами себи и право питање није да ли смо то што јесмо, већ да ли је требало да покушавамо да будемо и нешто друго. Однос српског идеала и југословенске утопије изузетно је сложен и тежак. Мислим да је једна у основи племенита идеја поражена. Идеја је врло једноставна и није наша, реч је о томе да они који су врло блиски живе заједно, да буду обједињени – то је, плашим се, био једини облик у којем су се сви Срби могли наћи у истој држави. Али та држава, Југославија, два пута се крваво распала и зато чак ни највећи сањари (а ја бих радо био један од њих) морају да се пробуде у једној суровој историји.
Ми смо увек предавали српску књижевност и чували оно што она јесте, па је распад Југославије на самој Катедри и на Филолошком факултету прошао неупоредиво боље и лакше него у друштву. Чини ми се да ће се у кризи Европске уније лако препознати много тога што се дешавало и у Југославији, али не све, нарочито не државотворна неиживљеност западних република и нових нација. Комбинација њихове фрустрације и наше преиспољне глупости, а можда ће се ускоро моћи рећи и обратно, дала је страшну, запаљиву смесу.
Југословенска култура, као један недовршени пројекат и супстрат, била је немоћна, али оно што нам је остало заједничко и што нас чак и у непријатељству чини донекле блиским није нестало само по себи. То што је било добро није искоришћено, оно што није ваљало је доведено до врхунца. Данас је све већа брига да ли ће се на остацима југословенства градити лажна двострука политика чији би коначни циљ био подјармљивање. Мислим да нас чекају тешки тренуци и да ће се хрватски аспект уграђен у Европску унију показати као велики изазов и велика препрека.
Једном речју, премда је илузија о јединственој југословенској књижевности трајала врло кратко и српска књижевност суштински није ни била сведена на њу, историја двоструког распада – и краљевине и федералне републике – сувише је тешка да би се за њу смело рећи да је само поучна. Она је обавезујућа и морала би да говори како се у интеграције иде са оним што је најбоље, али без одрицања од себе. Тако и место српске књижевности у Европској унији мора бити одређено њеним вредностима, а не политикантским потребама улагивања било коме, најмање потреби да себе прикажемо горим него што јесмо. Узгред, да смо у свему као српска књижевност завредели бисмо много боље место у заједници стваралачких народа света.
[restrictedarea]

Да ли постоји и шта је српско-хрватски језик данас? Који је значај и смисао Новосадског договора 1954. године?
Ако узмемо у обзир да није једино важно како ће се језик звати, уколико нисте променили језик који говорите, а говорили сте српскохрватски, онда у српском и даље постоји и српскохрватски. Мени се чини да је то теже питање за Хрвате јер је њихов невероватан труд да хрватски издвоје из хрватскосрпског, иако је доживео за сада тотални фијаско, мера онога што желе а немају. Са друге стране, и српски језик се мењао у том окружењу и то је чинио не само у заједничкој држави. Никога не можете натерати да говори онако како неће, а ни Хрвате не можете спречити да говоре онако како хоће, па и хрватски као хрватскосрпски – чиме хоћу да кажем да ће сутра Европска унија изградити све елементе свог језичког стандарда комуникације према хрватском као хрватскосрпском и дочекаће нас на улазу у Европу, свеједно да ли као пуноправног члана или само као остатак Европе, хрватски језик. Европа ће колико то треба и мора проговорити хрватски и како ћемо је онда уверити да би требало да проговори и српски? Добићемо један циничан одговор да се и тако одлично разумемо, па ће уз козметичке захвате бити, како није смело да буде, да се Европи обраћамо на српском, а она нам одоговара на хрватском. То је полуга једне посебне моћи и једна врло, врло тупа оштрица коју ћемо тек осетити на својој кожи. Страшно бих волео да не будем у праву и да нас дочека нешто нежније и лепше од Немаца и Холанђана, на пример, који муцају тзв. западним наречјем и осим површне љубазности немају ни воље, ни потребе да се удубљују у наш проблем. Неће нам баш рећи: кај не буте били ко братја Хорвати, али само се идиот може надати да ће то звучати као – ма где сте до сада браћо Срби. Уопште, то је српски идиотизам који би увек да изгради неку фикцију о братству. Ми нисмо ни сами себи браћа, што бисмо морали да будемо, а у остатку света нема браће, има само грађана и ваља са њима бити у добрим односима и радити на основној идеји грађанства – једнакости, равноправности.
Сам споразум из 1954. је последица стогодишњег вуковског договора, он је и плод и узрок југословенске илузије. Пошто је таква илузија у многим земљама успела, па самим тим и није била илузија, а код нас није, па је самим тим остала илузија, то све говори и о идеји и о нама.

Да ли постоје, у правом лингвистичком смислу, хрватски, бошњачки и црногорски језик?

Нарочито овај трећи је, како се цинично каже у Америци, риал бјути. Да ђаво постоји, што се за Бога још не може поуздано рећи, један од доказа је управо беда измишљених језика.

Да ли је неупотреба и затирање ћирилице цивилизацијски нехат или данак тортуре англосаксонске културе? Ако Немци нису могли да сачувају своје писмо – „готицу“, како ће Срби ћирилицу?

Тешко, али није ту реч о облику слова, а ни тај облик није тако специфичан као што су кинески, јапански или арапски. Са друге стране, како грчки алфабет није на истом таквом удару? Ћирилица је несумњиво део нашег културног наслеђа и она би се, у оној мери у којој је то разумно и није плод фрустрација, врло лако сачувала да за то постоји стварна воља. Али ми своју фрустрацију Европом и Западом показујемо као и сваки психички поремећај: са једне стране одбацујемо и противимо се, обично тамо где је то рационално и добро за нас, али зато хрлимо и прилагођавамо се ономе што за нас није добро. Зато немате европске банкарске услуге, али имате Великог брата.

Иво Андрић је део Ваше докторске дисертације, али и дугогодишњег књижевног рада. Прошле године сте у Коларчевој задужбини одржали циклус предавања „С ону страну Андрића и зла“, поводом 50 годишњице добијања једине Нобелове награде на овим просторима. Поруке са тих предавања су врло актуелне и данас, зар не?

И много више од тога, Андрић је нешто што нам се можда више неће поновити: све најбоље из целог окружења унето у српску културу и књижевност коју је Андрић бирајући да буде, да постане, да остане Србин предао у наше наслеђе. Има још таквих великих примера, рецимо Васко Попа, али Андрић је проговорио из самих корена нашег саморазумевања у једној модерној универзалности вишој од борбеног модернизма. То се може рећи и за Црњанског, осим што је због његовог преког карактера, али и стицаја околности, рецепција његовог дела имала другачији ток. Они су обасјали прошли век и не постоји закон по којем нам се таква врлина мора опет догодити. Плашим се да њихову светскоисторијску дубину више не досежемо. Са те висине до које су нас уздигли могло се гледати очима Владана Деснице и Меше Селимовића, Киша, Пекића и Павића. Данас се превише жмирка и трепће, очи српских писаца пуне су сваковрсног труња.
Андрић је моја једина права корист од доктората посвећеног управо овим ауторима: када сам сео да га пишем, Андрић је био подразумевана величина. Када сам написао последњу страницу више нисам могао без њега. И да ме неко поведе на пусто острво, премда сам себи одавно превише личим на некога ко се са њега никуда није ни макао, не бих имао дилему шта да понесем. Сви смо ми острва, а на моме влада закон књижевности. На Филолошком факултету за предмет Српска књижевност ХХ века такође влада строг закон: нико ко не познаје у мери коју програм предвиђа све, и понављам све, што би требало знати о Андрићу и Црњанском никада неће положити испит и постати професор српске књижевности. Свемир се не да поправити, ту је нешто непоправљиво лоше кренуло већ од великог праска, јер да је све ваљало куд би тако и праштало и расипало се у бескраје еона, али је за тих умало четрнаест милијарди година настала одлична књижевност и у томе најбољем има места за наше писце, а у самом средишту се налазе Андрић и Црњански. Што се свемира тиче, имао бих дакле штошта да му приговорим, посебно беди физике и еволуције – какав недостатак маште, а могли су светови да се учине савршеним у свој разноликости и срећи живих бића. Нема се шта, међутим, приговорити књижевности. То је мало искупљење за сву људску патњу и сталну претњу болести и смрти, несреће и онтичке самоће. Андрић би ми се осмехнуо мислећи да су то прејаке речи, Црњански би се намргодио сматрајући да то нисам довољно јако рекао. А ја бих више од свега волео да сам могао да видим њихов израз лица, рецимо, док се шетају од кафане „Москва“ до оне мале улице у којој су делили књижевне снове. Толико ме привлачи још једино Доситеј по повратку у Београд, нарочито у данима пред смрт када је, слутим, могао да види меру целине нашег дотадашњег трајања, али и сумрак будућности. И можда Стерија када се враћа из Србије разочаран, очајан, болестан и живи у кућерку без прозора ка улици. Сви који су хтели нешто да промене искусили су шта је повратак у собу без погледа.

Били сте члан Редакцијског одбора најновијег издања „Сабраних дела Иве Андрића“ у 20 томова 2011. београдског издавача „Штампар Макарије“ и подгоричког „Нова књига“. По чему се оно разликује од првог издања после добијања „Нобелове награде“ 1963. и оног постхумног 1976. године?

Захваљујући великом разумевању ових издавача и Андрићеве задужбине, после двадесет година упорног и довољно тихог доказивања указала се прилика да променим основни принцип због којег пуних пола века нисмо могли да видимо књиге које је обликовао сам Андрић. Премда је професор Вучковић био за то још пре две деценије када сам као главни уредник „Просвете“ неуспешно покушавао да у неопходност такве промене убедим другу двојицу приређивача, а права препрека је увек био Петар Џаџић и нека несхватљива подршка коју је успевао да испослује код стручњака којима није био ни по чему раван, све до овог издања се није макло од пуког прештампавања једне софистициране грешке. Упркос неким грешкама које су у овом издању учињене, а њих је много лакше отклонити, веома сам захвалан на тој кључној исправци и нимало ми не смета што све на крају није у персоналном смислу протекло сасвим добро – јер се то још лакше може поправити. Људи се понакед муче са мном. Међутим ако погледају са каквим стрпљењем ја трпим њих и тридесет година никоме нисам рекао ружну реч, боље ће ме разумети, ако је до тога икоме стало, али и како делује закон књижевности. Нисмо ми битни. Ако сам ишта у овом животу био, био сам човек добре воље.
Сада је покренут много важнији пројекат новог целовитијег издања Сабраних дела Иве Андрића. Све је покренуо Филолошки факултет захваљујући динамичној визији наше деканесе, проф. др Александре Вранеш, која је уложила у факултет током три године свог мандата толико енергије да је то мало чудо и за оне који су је познавали од студентских дана. Тако је она урадила дигитализацију целокупне Андрићеве оставштине и сада се организује рад на приређивању првих томова правог издања Андрићевих дела, док се за ово издање од непроцењивог значаја траже средства. Дакле, први пут ће се припремати право критичко издање и то није посао од интереса само за уску струку, већ је то питање позиционирања Андрића у српској култури. Не би требало превидети све веће насртаје да се он измести из српске књижевности и доведе у питање да ли је и колико је он српски писац. Знам да је време тешко, али ако има правих људи неко би могао понудити за њега скромну, а нама толико потребну помоћ, као што хоћу да верујем како ће и ово мало државе колико је преостало схватити да је то њен примарни задатак. Филолошки факултет и Андрићева задужбина су на прагу да учине нешто стварно изванредно и да дела Иве Андрића у овом веку буду чврст ослонац српске културе. Ситне разлике између стручњака томе не смеју бити препрека.

Зашто су Андрићеви „Знакови поред пута“ најчитанија књига у Срба, са највећим тиражом од свих српских књига у последњих тридесетак година, упркос пратећој бофл литератури?

То сам више пута истицао као културни парадокс првога реда, да је у беди времена српски читалац умео да препозна књигу сетне утехе и тихе наде да писање нешто ипак чини на овом свету. То је књига огромног искуства у мудрости и сталожености у бури, управо оно што нам је потребно. Нама је Андрић преко потребан.

Ко су, по Вама, данас у српској књижевности „наши културни светионици“?

Тешко је ту рећи нека имена, а нека не, па бити неправичан, али ако ми допустите да на тренутак будем тешко замишљени професор, рекао бих они који док говоре најдубље ћуте.

Где је ту место Светислава Басаре, и шта је он, у ствари?

Ех, мој стари Бас. Никада се не одричем својих љубави, па штогод било. Понекад ми недостаје Басара наше заједничке књижевне младости, понекад ме и овај данашњи изненади, има у њему више духа но живота и више потребе за животом него што је имао пре неку деценију. Између његовог нихилистичког активизма и политичке акције није тешко изабрати, али Басара долази у пакету. Басарамазов, како сам га једном давно већ карамазовски назвао, умео је са терасе једне редакције да гледа на улицу тако да сам га скоро хватао за руку да се не баци у понор, иако тамо доле где ми видимо пропаст стоје раширена крила анђела, макар као корице књига, како је рекао Бланшо. Написао је Басарило, и то је име пикарско које сам му некада наденуо, више књига које се не могу прескочити, од „Кинеског писма“ и „Фалсленда“ до „Уклете земље“ и, наравно, „Фаме о бициклистима“, а и после је његова проза новим читаоцима била боља и ближа него онима који су читали сваку страницу коју је написао. Бас је испад који је постао правило и чудо које се може објаснити, он је чисто стање талента у времену од којег се нико није спасао. Нисам га се одрицао ни када ме је гадно ружио, а нећу му се улагивати ни када ми се за то оправдао, све ће с временом доћи на своје место. Волео сам његову прозу и волим је и сада, а та књижевна младост и онај мопед на којем ме је једном давно возио ка Бановом брду – а он аутомобилима који су пролетали поред нас терајући нас са пута узвикивао како и мали имају права – још штекће, некадашња млада српске проза једнако се успиње. Када је мислио да му припада „Нобелова награда“ за самоћу био је најбољи, а ја сам био спреман да је поделим са њим.

Да ли је парадокс српске књижевне сцене својеврсна инфлација књига домаћих аутора?

Прошлогодишњих сто шездесет романа је знак паралитерарне болести и духовног растројства. То није књижевност.

Књига је последњих деценија постала роба. Шта се дешава са овим својеврсним „интелектуалним артиклом“ препуштеном немилости тржишта?

Управо то, сведена на пуку робу она тако и настаје – као производња за познатог купца – и тако се третира. Али то није само комерцијална роба, то је и политичка роба, па су оба облика злоупотребе – комерцијализам и политикантство – раширени. Тешко време за књигу одавно траје, а сада је све ближе тзв. ријалитију. Све чекам да ми неко јави како су на некој од менталних Фарми добили задатак од Великог брата да читају неко дело водитељске или политикантске паралитературе. Тада ће слика бити потпуна.

Да ли је поезија бољи део српске књижевности данас? Ако је тако, какав је то феномен, будући да поезију у читавој Европи чита „само 30.000 људи“?

То је пре неку деценију знао да каже Александар Јовановић, сада још одлучније, али тише Драган Бошковић. Нисам сигуран, мислим да има одличне поезије, али она се лакше брани од ове две пошасти, па нам се чини да је боља. Ипак, ако помислите шта из једне годишње продукције остаје за антологију српског песништва добијете сложенију слику: продукција је на високом нивоу, али су врхунци ретки, као и раније. Пре бих рекао да је поезија дуго била потцењена и да се сада ствара једна уједначенија слика поезије и прозе. Ако се без много оклевања каже Павловић, Попа, Лалић – да ли после нужно кажете Тешић? Јесмо ли сигурни када се каже Карановић, а када Данилов? И треба ли да Новица Тадић и Раша Ливада, та два поетичка опонента, умру да бисмо почели боље да схватамо њихове домете? Гледајте каква је тишина, па и отпор око Боре Радовића и Милутина Петровића. Енцесбергеров духовити одговор да поезију никада није ни читало више од 30. 000 људи је цинична утеха Европе. Данас би већ требало бринути и о њој, а ми смо у много чему с оне стране сваке бриге, где више ни Бог не помаже. Ипак, ја сам стари уљез у филозофији, па ми је брига блиска од – Гргура Нинског који упозорава да Сократов налог да спознаш самога себе није довољан, већ да би требало бринути о себи, до Хајдегеровог „бриговања“. Поезија је облик бриге да се распоредом речи свет учини бољим но што може да буде.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. свака је књижевност боља од ЕУ-није… Што мање таштине и лажи, тим боља…?!




    0



    0
  2. Кратак а тако квалитетан интервју. Слутим да заступате мудре ставове Црњанског… Поменули сте га и у Револуцији код Малагурског.

    Кад чујем да овакав човјек дође на позицију директора овако важне иституције, улије ми наду коју ми мало шта даје у данашњем посрнулом времену. Даће Бог духовни и културни опоравак Срба и српских држава на Балкану! НЕМА ПРЕДАЈЕ!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *