Живот под окупацијом

Пише Никола Врзић

Колико је ужа Србија медијски окупирана, известили су нас у недељу лондонски Би-Би-Си и Међународна кризна група; али та је окупација ништавна у односу на окупацију која чека косметске Србе ако Бриселски споразум буде примењен

Вратила се српска Жандармерија у недељу на Косово. Али не у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, већ у складу са дозволом владе Хашима Тачија да на Косову, током његове посете у четири северне општине, обезбеди првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића. Била је то дозвола да се са њим одмах и врати назад, тамо одакле је дошла. Открио је све то Петрит Селими, заменик министра спољних послова Тачијевог Косова: „Питао је лепо Вучић за дозволу да посети Косово и да објасни народу да ће важити косовски закони, ми дали дозволу.“

ПРОПАГАНДА Или то Селими не говори истину? Јер, објавили су српски медији, тј. медији који у Београду излазе на српском језику, „народ и владика стали уз Вучића“, „Вучић: Од сада све радимо заједно“, „Остајемо уз свој народ!“, „Србија остаје уз свој народ“, „Вучић: Не плашити народ споразумом“… У исти глас и Марко Ђурић, саветник председника Републике, рече да су „Срби на Косову добили директне гаранције да, ако будемо радили заједно, можемо да изградимо више од онога што имамо данас и да уђемо у нову фазу борбе за наше интересе на Косову и Метохији… Мислим да је направљен врло квалитетан корак у том правцу (приближавања ставова)“; и Милован Дрецун из СНС-а, шеф скупштинског одбора за Космет, казао је „чини ми се да је постигнут компромис између Србије и Срба са Косова, а он се огледа у томе да је Србима на северу постало јасно да Србија не може да иде корак уназад, да они прихватају такво стање, али да ће настојати да у наредном периоду побољшају свој положај у споразуму постигнутом у Бриселу“; и Бранко Ружић, шеф СПС-ових републичких посланика, рече да је Вучићевом посетом „направљен велики искорак у афирмацији одлуке владе, парламента и Бриселског споразума. Већ данас ствари су много јасније и тврђава предрасуда се руши као кула од карата“…
Или нас, ипак, масно обмануше и овдашњи медији, и сви ови Ђурићи, Дрецуни и Ружићи наше политике, убеђујући, нас у (све) ужој Србији, да је на северу Космета у недељу постигнуто, безмало, општенародно јединство (уз подразумевајуће весеље) у прихватању Бриселског споразума? Да ли је Вучићева недељна посета Лепосавићу и Косовској Митровици само томе и служила? Будући да, наиме, никаквог споразума о Бриселском споразуму са српским народом северног Космета у недељу није било. Напротив. Известио је о том не-споразуму светску интернет заједницу, на пример, директор за Балкан Међународне кризне групе (МКГ) Марко Прелец (користимо оне изворе који се залажу за независност Косова, и стога немају разлога да нам додатно улепшавају стварност, односно изворе који нису политички опоненти актуелној власти, па да имају мотива да стварност извију у складу са својим ставовима): „Оно што ја од сведока чујем о посети Александра Вучића северном Косову тотално се разликује од онога што је у српским медијима. Атмосфера је лоша, без договора осим да се наставе разговори, север се и даље у потпуности противи дилу Косова и Србије.“ И Би-Би-Сијев извештач са терена Гај де Лони, читамо на сајту Би-Би-Сија, „каже да је локални народ несрећан због споразума, и да га Вучић није убедио“. „Осећај издаје на северном Косову“, наслов је његовог извештаја (упоредите са овдашњим: „Народ и владика стали уз Вучића“), у којем се описује неугодан дочек приређен првом потпредседнику Владе Србије у Лепосавићу и Митровици, и цитира балкански аналитичар споменуте МКГ Срђан Јерић: „Степен јединства локалног становништва у одбацивању споразума је надмоћан, и тешко је замислити да ће споразум опстати без локалне подршке.“
Истоветно јединство исказали су и одборници из четири општине, без обзира на страначку припадност, што је јасно било свакоме осим извештачу РТС-а која је одборнике покушала да подели на оне који су постављали конкретна питања о Бриселском споразуму, и оне који су странчарили; да никаквог странчарења, осим оног које је измислио медијски Јавни сервис окупиране (уже) Србије, у намери да ужој Србији додатно огади све који се Бриселском споразуму противе (јер му се, је л’, противе због сопствених интереса, а не због општег добра), уосталом, сведоче већ и апели Славише Ристића, председника Општине Зубин Поток, „хајде да говоримо о споразуму и последицама, а не о цензусима и браћи Мазреку“, и Драгише Миловића из Звечана: „Обични људи су забринути за своју будућност, и за своју децу. Ми резервну државу немамо. Оставимо се странака.“
О забринутости, а не о странчарењу и личним интересима, најзад, сведоче и сасвим конкретна питања која су одборници три и по сата постављали Вучићу; РТС та питања није преносио директно, као Вучићев одговор у којем на питања одговорио није, нити их је РТС емитовао макар и одложено или скраћено. Овај је изостанак одговора, и изостанак емитовања питања, и најубедљивији доказ да сврха недељне посете и није била да Србе северног Космета увери у ваљаност Бриселског споразума, већ је сврха била првенствено пропаганда, и усмерена ка нама који живимо у остатку Србије.

[restrictedarea]

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ А зашто су конкретна питања остала без одговора? Зато што би одговори јасно показали да је, Бриселским споразумом, Србија косметске Србе препустила Тачијевој окупацији. А питали су одборници: „Коме ћемо плаћати струју, телефоне и друге услуге“, „У чијим ће такмичењима учествовати наше спортске екипе“, „Да ли ћу после примене Бриселског споразума бити радник ЕПС-а или КЕК-а“, „Која валута ће бити у оптицају на северу?“, „Грб које државе ће бити на печату и заглављу дипломе, Србије или Косова?“, „По којем плану и програму ће радити наше школе?“, „Да ли ћемо бити корисници здравственог осигурања Србије?“, „Шта ће бити са особама које су биле ангажоване током рата 1999. године?“, „Како ће гласити наше држављанство?“, „Да ли ће граница Србије бити на Панчићевом врху, да ли ће границу чувати албански граничари?“, „Зашто потпредседник владе не покаже ту писмену гаранцију НАТО-а, ако постоји?“, „У чије матичне књиге ће бити уписани моји унучићи?“…
Неизречени одговори болни су колико и јасни. Као што ће, сходно Бриселском споразуму, полицајци и судије српске националности заклетву полагати на Kushtetutа e Republikës së Kosovës („Устав Републике Косово“), тако ће и унучићи оног одборника бити уписивани у матичне књиге с грбом и заглављем независног Косова, а не у матичне књиге Републике Србије јер се такве на Косову и Метохији више неће водити; Српкиње ће рађати мале Косоваре. А некада је Његош певао: „Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;/ ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,/ гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!/ Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“… Мали ће Косовари српског порекла рођењем стицати држављанство независног Косова, а српско ће држављанство моћи да добију тек ако га затраже, јер се „пореклом и рођењем“ оно стиче „на основу уписа чињенице држављанства у матичну књигу рођених“, како стоји у нашем Закону о држављанству.
Регистарске таблице КМ више неће бити издаване. Северна граница независног Косова биће на Панчићевом врху, на Копаонику, а у Митровици се динарима више неће плаћати ништа, а поготово не разне административне таксе или казне за саобраћајне прекршаје, јер ће се новац од тих такси и казни сливати у буџет независног Косова, а он динаре не прима, уосталом, као ни (на пример) македонске денаре зато што су они средство плаћања у некој другој земљи.

ОБРАЗОВАЊЕ Образовање? Моћи ће да се користе наставни планови и уџбеници из Србије (Анекс 3 Ахтисаријевог плана, члан 7.1.1.), али тек пошто се о тој намери обавести Министарство образовања, науке и технологије Косова; у случају примедби овог министарства „због примене одређеног наставног плана и програма или уџбеника“ (члан 7.1.2. истог анекса), „предмет ће бити прослеђен независној комисији ради разматрања поменутог плана и програма или уџбеника“ – сад обратите пажњу – „како би се обезбедила усаглашеност са Уставом Косова и законима који су усвојени у складу са овим Решењем.“ И замислите, само, колико ће им времена бити потребно да закључе како уџбеник историје, који децу у Лепосавићу, Звечану и Штрпцу учи да је српска војска 1912. године ослободила Косово и прикључила га Србији после петовековног ропства, није у складу са оним Kushtetutа e Republikës së Kosovës у чијој преамбули стоји да су „ми, грађани Косова, заложени за стварање државе Косово“; колико ће им бити потребно да малим Косоварима српског порекла забране да са Дисом испевају „Прву песму среће“, јер „Видех како народ историју даје/Крај незнаног села, долине и крша:/Пободе заставу, нека се лепрша/У име његово и за васкрс раје,/За сузе Косова и за све вапаје./Моје срећне очи народу се диве/Што оствари снове, дуге пет столећа…“, ови стихови записани у срећном часу ослобођења Косова и Метохије, Старе Србије, 1912, свакако да нису у складу са Kushtetutа e Republikës së Kosovës које, ево, признајемо 2013. године; о Ракићевом „Ја ћу дати живот, отаџбино моја,/Знајући шта дајем и зашто га дајем“, из његове песме „На Газиместану“, да и не говоримо, пошто та отаџбина којој пева није Republika e Kosovës него Србија и њено, ослобођено, Косово и Метохија; док о уџбеницима географије и географским атласима, у којима јужна граница Србије није на Панчићевом врху, тек не би требало трошити речи и надања да ће проћи… Ону независну комисију, иначе, чиниће „три (3) представника које бирају посланици Скупштине Косова који заузимају места која су резервисана или загарантована за заједницу косовских Срба, три (3) представника које је изабрало Министарство образовања, науке и технологије Косова, и један (1) међународни члан“ (члан 7.1.3. Анекса 3), при чему (члан 7.1.4.) „Комисија све одлуке доноси већином гласова“… По сличном принципу одлучиваће се и о Универзитету у Северној Митровици, чији статут има да буде (7.2.1.) „у складу са централним законодавним оквиром“ независног Косова и функционисаће (7.2.2.) „у оквиру универзитетског система Косова“… Додуше, дипломцима овог Универзитета ће, захваљујући споразуму Борка Стефановића о узајамном признавању универзитетских диплома, са тим косовским дипломама бити омогућено да потраже посао у Србији. Да напусте ропство Тачијевог Косова, и за собом га, да му се са сузама врате тек о Задушнице, оставе још мало етнички чистијим…
Ово су дакле ти, заиста тешки и болни одговори на нека од питања постављених ове недеље Александру Вучићу у Косовској Митровици, одговори које он није желео да изговори јер би му – зар не? – пољуљали аргументацију у прилог прихватања Бриселског споразума за утапање Срба у Тачијеву државу.
Уосталом, да то утапање у Тачијеву државу заправо представља утапање у Тачијеву окупацију, а не прилику „да изградимо више од онога што имамо данас“, као што је то бестидно устврдио саветник Ђурић, понајбоље нам показује судбина оних који су се у ту државолику творевину, по ахтисаријевско-бриселском моделу, већ утопили. Запослени у Дому здравља Грачаница, који функционише у оквиру здравственог система независног Косова чији би део требало сад да постану и здравствене установе северно од Ибра, 6. марта ове године протестовали су због „алармантне ситуације изазване несташицом лекова“, зато што им „Агенција за лекове Косова без икаквог правног основа онемогућава допремање лекова и на тај начин директно угрожава здравље болесних људи“; при том је на челу Дома здравља у Грачаници Тачијева Српкиња Рада Трајковић, и њен Дом здравља лековима снабдева „Велефарм“ који је „регистрован и легално признат на Косову“, а снабдевање лековима прекинуто је без икаквог образложења. Недостајали су лекови за кардиолошке, психијатријске, плућне болеснике, дијабетичаре, заправо за болесне Србе под Тачијевом окупацијом…
Наставак разговора о спровођењу плана за овакво подвођење косметских Срба под Тачијев јарам, поново на премијерском нивоу, шеф ЕУ дипломатије Кетрин Ештон заказала је за уторак, 21. мај, у Бриселу. „Брза имплементација је од кључне важности“, припретила нам је у писаном саопштењу. Што се наше (евентуалне) наде у изостанак овог договора тиче, те наде више нема; кад су им већ попустили на споразуму, на чему бисмо уопште и засновали наду да им неће попустити и на плану за примену тог споразума? А за сваки случај, већ је најављена и могућност арбитраже, при чему ће ти непристрасни арбитри бити ЕУ и САД.

ЗБОГОМ, ГРАЧАНИЦЕ А шта нам тек следи? Да следи, наиме, сведочи већ и сама журба Ештонове; журба да овај кључни услов испунимо што пре, како би до 27-28. јуна, када ће ЕУ одлучивати о датуму наше срамоте, стигли да нам изруче још који кључни услов. Подсећамо да је један такав већ и најављен у оквиру садашњег дијалога Тачија и Дачића, у последњем папиру Европске комисије о Србији од 22. априла – „учлањење/учешће Косова у међународним телима“, што ће рећи, учлањење Косова у Уједињене нације.
А знамо и о чему разговора бити неће. О имовини Србије на Косову, о Трепчи, резервама угља, о језеру Газиводе… и о положају Српске православне цркве и њених цркава и манастира на Косову и Метохији. О томе нема разговора, објавио је Беким Чолаку, виши саветник Хашима Тачија. Зашто нема? Не само зато што Чолаку и његов послодавац тако кажу, већ зато што су ово, што пратимо у Бриселу, разговори који се воде о спровођењу Ахтисаријевог плана. А ова су питања, у складу са Ахтисаријевим планом, на независном Косову већ решена, и са Србијом о томе нема шта да се разговара. Члан 8.3: „Непокретна и покретна имовина Савезне Републике Југославије или Републике Србије која се налази на територији Косова у време објављивања овог Решења прећи ће у власништво Косова.“; анекс 7, члан 1.1: „Власничка права у јавним предузећима биће пренета на Косово.“; члан 2.1. истог анекса: „Повереништво над друштвеним предузећима и њиховом имовином вршиће Косовска повереничка агенција“; што се цркве тиче, „Косово ће решавати питања повраћаја имовине, укључујући и питања која се односе на имовину Српске православне цркве“ (8.6, такође анекс 7), али црква и њена имовина и баштина заправо и не би требало много да нас се тичу пошто (тачка 2.5, Анекс 2) „Косово мора да промовише очување културног и верског наслеђа свих заједница као саставног дела косовског наслеђа“! Збогом Грачанице, збогом Пећка патријаршијо, збогом Високи Дечани и сви силни оклопници, без мане и страха. Нисте више наши, а не смемо више ни да вас се сећамо као наших.
И отуда, ваљда, и онолики насртаји, што медија, што политичара, на владике Амфилохија и Атанасија после њихових наступа на митингу „Остајемо у Србији“, који су у Београду прошлог петка организовали Срби са Косова и Метохије, надајући се да ће њихов глас допрети до ушију и срца сународника у медијски окупираној и све ужој Србији. Узгред, плакати с позивима на овај митинг, излепљени прошле среде увече, у четвртак ујутру осванули су невидљиви, ућуткани и неми, прелепљени плакатима Српске напредне странке… Свој гушени вапај, најавили су, поновиће у престоном граду Србије на Видовдан, 28. јуна, кад Савет Европске уније буде одлучивао хоће ли или не, Србији доделити датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ, то јест процењивати да ли им је Србија дала довољно парче себе да би добила то ништа звано датум. Будите уверени: што нам се Видовдан буде ближио, то ће притисци Београда на косметске Србе бити жешћи, а њихови ће крици у овдашњим медијима, тим оружјима окупације Србије, бити утишани до шапата, ако и на шапат буду имали право. И зато је дужност свакога од нас, ко своју варљиву ЕУропску срећу не жели да тражи на туђим сузама, несрећи и ускраћеним лековима, да до Видовдана што гласније, из свег гласа и свуда где стигнемо, сведочимо о ономе што се спрема и Србима и Србији, свима нама. Да нас се за Видовдан окупи што више. Времена је, при том, све мање, а противник Србије коју знамо и волимо, другу немамо, има и власт, и страну подршку, и медије, и сву медијску лаж коју је способан да произведе.
Нама је, међутим, преостала истина, и остала нам је снага нашег уверења и енергија да се за то уверење боримо. Ако ми не успемо, успеће њима. Убедиће својом пропагандом Србију да је и даље Србија, и ако у њој нема Косова и Метохије, и да ће јој боље бити само ако Косова и Метохије у њој не буде. И убедиће је да су јој косметски Срби, ако их већ до тада не сломе, главна препрека на путу ка одобрењу ЕУ датума у немачком Бундестагу – гласаће Немци у последњи час, 27. јуна, што само значи да ће нас ломити до тада – дакле, убедиће Србију да су јој бандоглави косметски Срби главна препрека на путу ка светлој европској будућности. И Србија ће се, тако убеђена, хипнотисана и омађијана, с моткама сјурити на Косово, да сама оне мученике са свог светлог европског пута отера на једнако светли пут европске будућности независног Косова, кад већ сами нису били способни да схвате колико им је живот бољи без лекова, без Дисове песме радосног ослобођења и српских крштеница за новорођену дечицу, мале Косоваре…

[/restrictedarea]