Величање „родомрзаца“

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли нам предстоји нова фаза институционализације анти-Србије и какве би биле последице такве политике?

Ненад Прокић – један од најгласнијих политичких делатника анти-Србије – можда ће ускоро, гле парадокса, постати амбасадор Србије. Како су ових дана извештавали медији, нуђено му је да буде на челу неке од наших дипломатских мисија. А да се подсетимо, о Прокићевим капацитетима да се у иностранству бори за наше националне интересе, говори и то што је пре пет-шест година рекао да ће он и његови некадашњи сарадници из ЛДП-а, ако затреба, направити некакву модерну Србију и без Срба. И даље се надам да му се сада не даје прилика да то ради али – ако је поменута информација тачна – свакако сам згрожен намером актуелних власти, ма који мотиви иза ње стајали, да Прокића и њему сличне награди. Таквим потезима удара се шамар не само Србији већ и демократији! Можда иза разних поступака владе и председника, који наилазе на бурно негодовање наглашено национално оријентисаног дела нашег друштва, уистину стоје обреновићевске намере да се попуштањем и уз „гутање жаба“ учини нешто добро за државу. Међутим, такву концепцију озбиљно нарушава гурање у први план разних Ненада Прокића, Никола Самарџића и Весни Пешић. Једно је довијати се и колаборирати са силама које нам нису наклоњене, али од којих зависимо, а друго је бити њихов фан и родомрзац – што поменути јесу – односно такве промовисати као „заштитна лица“ „напредне Србије“.

ГАЖЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ Да се сада у светлу реченог осврнемо на, како се без икаквог основа неретко тврди, „хероину српске демократије“. Како је истицао немачки песник Х. Хајне – демократија нужно укључује тежњу ка истини. Тога год В. Пешић, која се почетком 21. века плански представља као симбол српске демократије, нема ни у назнакама! При том, нећу сада да говорим о њеним не тако давним, буквално шовинистичким, испадима на рачун Е. Кустурице, који су неспојиви са демократским вредностима. Подсетићу вас на нешто што још боље одсликава суштинску непринципијелност В. Пешић, произашлу из дубински укорењеног антисрпства. Она је током деведесетих тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“. Из тога некако произлази да су Срби сами криви за све лоше што су им Хрвати учинили, односно, како то хрватски шовинисти кажу – да наводни браниоци, с обзиром на „праведни“ карактер њихових поступака, не могу да изврше ратне злочине, чак и када учине нешто што изгледа као злодело!
С обзиром на неоспорну чињеницу да су хрватске усташе током Другог светског рата извршиле геноцид над Србима, и то чак много крвавији од оног (индустријског) који су немачки нацисти спровели над Јеврејима, у неким државама са развијенијом демократијом од наше, због сличних изјава В. Пешић би у теорији и судски одговарала. Од прихватања флоскуле од стране дела српске политичке, НВО и медијске тзв. елите, да је „српски национализам“, за разлику од других, „агресиван“, и једини кривац за дешавања деведесетих година, само је један корак до сличних усташоидних теза чија сврха је оправдање геноцида над Србима (наводно, у питању је била хрватска реакција на оно што су Срби чинили од 1918. до 1941. године). А у духу поступака нпр. судских органа у Немачкој – колективно етикетирање народа који је био објекат погрома, па и геноцида, на начин из којег се да закључити да се ради о некој његовој трајној особини, представља покушај правдања зла које му је учињено. Ако је особеност Срба „агресивни национализам“, онда је логично закључити да су Срби и раније, а не само наводно деведесетих, били главни кривци за недаће у региону (односно да ће то бити и у будућности). Људска природа се брзо не мења. Онда испада да су „Јасеновац“ и „Олуја“ прихватљива средства за пресецање опаког српског Гордијевог чвора!

[restrictedarea]

 

РЕЛАТИВИЗАЦИЈA ГЕНОЦИДА Са В. Пешић је због њених накарадних ставова чак полемисала и, не баш нарочито национално опредељена, Загорка Голубовић. Како сведочи књига „Шта сте радили у току рата“, коју је 1999. издао Б92, она је, оправдано, инсистирала да се сагледа контекст у којем је дошло до најновијег сукоба између Срба и Хрвата, односно сматрала је неопходним да се схвате разлози због којих је код крајишких Срба оживело сећање на геноцид. Како је рекла: „Хрватска доноси Устав у којем Срби више нису конститутивни народ! Према изворима из Хрватске – почело се и са врло ефикасним прогонима Срба. Истеривани су из кућа, отпуштани са посла, протеривани из градова… Осећање угрожености Срба у Хрватској није било имагинарно! То ће показати ‚Олуја‘ после које је неколико стотина хиљада изгнано из Крајине.“
За разлику од Загорке Голубовић, Весна Пешић је једнострано указала као на кривца на онога ко је заправо био жртва, како деведесетих, тако и четрдесетих година. То представља покушај релативизовања прогона српског народа од стране хрватских власти пошто је ХДЗ преузео државно кормило, односно то је посредно оправдавање геноцидне политике која је довела до потпуног прогона стотина хиљада српских цивила и масакрирања више хиљада њих. Нема потребе да се то нашироко разлаже, у духу норми које у многим државама чланицама ЕУ важе када се ради о Јеврејима, оно што је Весна Пешић заговарала, основано би могло законски, а не само колоквијално да се тумачи као антисрбизам!
То је још много горе него да се само каже да због извртања истине В. Пешић није демократа, те да је ирационално ако не и много горе од тога, да нам се она и њени ставови сада медијски и на друге начине навелико натурају као лакмус папир напретка нашег друштва. Она себи бахато даје за право да нас гледа у очи и са некаквих умишљених моралних висина придикује нам о свему и свачему. Уместо да се суочи са зидом презира, то јој се систематски омогућава. А да ствар буде и гора, Весна Пешић је, колико год то деловало невероватно, изгледа мање антисрпски настројена од неких других људи који сада добијају похвале и простор за деловање. Добар егземплар те врсте је Никола Самарџић.

„СРПСКИ ОТПАД“ За њега су Срби „биолошки отпад“. Или од када су 2012. године изабрали нову власт, то можда више нису, па садашњи државни врх цени такву промену његовог става, те европске перспективе које из тога произлазе? Ево Самарџићевих речи из 2007. у целини, па проценимо на основу њих: „Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да, као неки биолошки отпад, загадимо Европску унију – као што је ЕУ била приморана на одређене геостратешке интересе, па је примала Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију. Да ли им је потребно и наше смеће? Ја не верујем.“
Јасно је да у „биолошки отпад“ Н. Самарџић сврстава и све православне народе који су у саставу ЕУ. Да би то ми и они престали да будемо, изгледа, требало би да се трансформишемо тако што би се покатоличили или би постали протестанти. Наравно, ако би се и тако квалификовали за побољшање. Ствар је у томе што је трансформација, када се мало боље размисли, неспојива са појмом „биолошки отпад“. Срби, Грци, Бугари, Румуни (и свакако Руси) по Самарџићу нису тек „духовни отпад“ или нешто слично, где постоје шансе да се штошта и промени „набоље“, већ носе „биолошки“ тј. генетски негативан печат. Е, много је и за земљу где је пљување по свему српском и православном готово институционализовано. Ради се о најгрубљем виду шовинизма који захтева много више од начелне осуде. С друге стране, постоји могућност да ускоро чујемо и да ће Н. Самарџић да иде – можда баш у Атину или Букурешт – да нас представља као амбасадор. О чему се ту ради?

ВАРЉИВЕ НАМЕРЕ Српско друштво се, после краткорочног смиривања страсти, поново озбиљно поделило око, чини ми се, не толико само „Бриселског споразума“ који је сада у првом плану, већ генерално пута којим би требало да идемо. Једни су за „ЕУ интеграције“ по сваку цену, макар то подразумевало одрицање од Косова, прихватање геј парада, удаљавање од Републике Српске, усвајање лажи о геноциду у Сребреници. Други иду и много даље. Мисле да би све то требало да прихватимо и да се којим случајем не ради о условима за улазак у Европску унију. Наводно, то су некакве „вредности“ које ће нас учинити „правим Европљанима“. Трећи – а вероватно је у питању најбројнија групација грађана – полазе од тога да морамо да врдамо, те да настојимо да у нечему задовољимо Брисел и Вашингтон, али да ипак не смемо да се због тога одрекнемо себе и својих интереса. Четврти пак сматрају да у околностима у које смо доведени, једино можемо да их заштитимо ако се манемо политике ЕУ интеграција. Да не набрајам даље.
Постоје и неке друге варијанте и комбинације, односно у оквиру већине присутне су разне нијансе. Ипак, последње се не односи на другу групацију. Ту је све црно-бело, при чему су Срби синоним за црнило.
Перјанице анти-Србије о којима говоримо, и да их нико не хвали, подржале би сваки потез Београда који је позитивно оцењен од стране Вашингтона и Брисела. У питању је „пета колона“ која ради у интересу оних који желе да заокруже зону своје хегемоније на Балкану. То нису људи који мисле да би требало да колаборирамо да би опстали, већ заговорници политике идентификације са агресором. С друге стране, садашња власт тврди да у духу народне изреке „шут се не бије са рогатим“, покушава да спасе шта може од наших националних интереса, односно да нешто учини да грађани Србије коначно почну да живе боље, што ће се тешко десити ако нам евроатлантски центри моћи и даље буду подметали клипове.
Сумњам да ћемо до бољитка доћи и ако наставимо да савијамо главе, али сада у то не улазим. Оно што је за ову причу битно, то је да су анти-Срби, када им западни пријатељи то кажу, благонаклони према било којој нашој власти, али те симпатије нестају моментално чим њено схватање обреновићевске политике више не буде такво да задовољава Вашингтон и Брисел. Тада ће власт која је била хваљена бити интензивно оцрњивана, па ако ова садашња не намерава баш да се препусти квислиншком виру и уместо, некада и отужног, и по нацију болног довијања прихвати да ради све по мери хегемонистичких настројених странаца – боље јој је да се мане „дружења“ са припадницима „петоколонашке“ екипе. Ем им даје већи замах да је ударе у погодном моменту, ем на своје намере, за које тврди да су обреновићевске, директно баца најгору квислиншку сенку.
Када раде ствари које су непопуларне код немалог дела народа, политичари често мисле: „Историја ће нас оправдати“. Међутим, она је врло строга и када код њих постоји добра намера. Штавише, пут у пакао је неретко поплочан баш добрим намерама, те се оне изгубе у мору негативних последица. Стога, не би требало додатно их доводити под сумњу потезима који су недвосмислено лоши!

[/restrictedarea]