Век и по Брантове партије

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Импресивна прошлост, бледа садашњост и неизвесна будућност: најстарија немачка политичка странка губи под неолибералном диктатуром капитала и захуктале глобализације, исконски профил заштитника немоћних, радништва и социјално угрожених слојева, а из њеног политичког вокабулара уочљиво чиле појмови „социјалистичко“

Велики јубилеји – а онај који је недавно (23. маја) означио сто педесети рођендан најстарије немачке политичке странке, Социјалдемократске партије, то заиста јесте – бацају више светла на оно што је било, али и продорне, немилосрдне, готово рендгентске светлости на ситуацију у којој се странка у садашњем часу налази. А резултат тог „просветљавања“ могао би у случају СПД да се сажме у онеспокојавајућу констатацију: велика прошлост, бледа садашњост и неизвесна будућност странке која се готово више не може препознати као партија њеног великог лидера Вилија Бранта.

БЛЕДИ НАСЛЕДНИЦИ Конзервативни „Велт“ констатује да су чланови и пријатељи странке „подељених осећања“: имају, с једне стране, разлога да се поносе њеном историјом. Морају, међутим, с друге стране, да се суоче с чињеницом да та велика историја ни у којем случају није гаранција велике будућности: четири месеца пред изборе за Бундестаг странка стоји прилично лоше.
Било је, наравно, у њеној дугој историји заиста звучних имена и историјских личности, од њеног оснивача Фердинанда Ласала, преко Карла Каутског, Аугуста Бебела, Ота Гротевола до Курта Шумахера, али је, посебно за нас који смо добар део живота проживели у другој половини двадесетог века, ова партија највише везана за њену велику „икону“, Бранта.
Не само због чињенице да се налазио на њеном кормилу готово четврт века, и што је, с њим, први пут после Другог светског рата дошла на власт, него и због тога што су његови наследници на партијском кормилу, изузимајући њему најближег међу чувеним „политичким унуцима“ Оскара Лафонтена, били сви одреда, укључујући и садашњег председника Зигмара Габријела, политички бледе личности, без личне харизме, уверљивости и визије.
Иако се њени челници заклињу у његово име, то готово да више и није Брантова партија. Скрећући с „његове стазе“, а највећи заокрет удесно направила је под вођством трећег послератног канцелара Герхарда Шредера (Вили Брант, Хелмут Шмит, па Герхард Шредер), оставила је на цедилу своју традиционално највернију „клијентелу“, радништво и сиротињу. Она јој је, у знак разочарања и освете, окренула леђа.
После Шредерове (фамозне) „Агенде 2010“ – која је најболније засекла у оно што је Немачку означавало као (заиста узорну) социјалну државу, све у име „флексибилности“ тржишта радне снаге – дошло је до драстичног и драматичног осипања чланства. Од 1990. до 2008. Социјалдемократска партија је изгубила 400.000 чланова и њено чланство спало је на пола милиона: у Брантово време премашивало је милион!
Статистика је само последица једног пута у беспуће: странка која је по својој природи и суштини требало да буде заштитник жртава и губитника захуктале глобализације, ушла је под Шредеровим вођством у неолибералистичке воде и (дивљи) капитализам „без алтернативе“.
Лист „Нирнбергер нахрихтен“ пише да Немачка може бити поносна на странку која се од првог тренутка постојања борила за егзистенцију људи са маргине друштва, истичући да би тај свој ангажман морала да практикује и данас: социјална правда у овој земљи ни издалека није постигнута, бахата тржишта, ненаклоњена човеку, нису обуздана, јаз између сиромашних и богатих бива све дубљи. Задатака за најстарију немачку странку има напретек.
Уз констатацију да је СПД увек била „глас малог човека“, „Вестфаленпост“ упозорава: кад год је тај глас утихнуо, реметила се социјална равнотежа у земљи. А новинар „Шпигла“ Јакоб Аугштајн (син почившег оснивача и власника најутицајнијег немачког политичког магазина) примећује да је сада тешко разликовати СПД од њеног заклетог политичког противника, конзервативне Хришћанско-демократске уније, постављајући драстично формулисано питање: да ли је СПД уопште више потребан!
Одступање од Бранта види се и по језику којим се садашње руководство служи: уместо (времешне) Социјалистичке интернационале (основана у Паризу 1889. године) на скупу у Лајпцигу промовисана је „Прогресивна алијанса“. Коментатор „Зидојче цајтунга“, сериозног и угледног минхенског дневника, приметио је тим поводом да се ова странка све упадљивије клони употребе појмова „социјализам“ и „социјалистички“.
Када је реч о социјализму, СПД се понаша као „унук који се стиди некадашњег дединог говора“. Вили Брант у томе, констатује лист, уопште није био уздржан: за њега су појмови социјалистичког и социјалдемократског – како је сам често наглашавао – били мање-више исто.

[restrictedarea]

 

ОД ПОКРЕТА ДО СТРАНКЕ Има, дакако, доста и похвала упућених слављенику, које у неким случајевима иду до егзалтације, али опет, и пре свега, захваљујући историји. Какав упечатљив јубилеј, пише усхићено новинар „Мителбајерише цајтунга“, уз опаску да у времену у којем „нове странке падају у заборав брже него што су формиране“, странка која је „у одлучујућим тренуцима усмеравала судбину Савезне Републике Немачке стазама које и данас одређују нашу свакодневицу“, слави 150 година постојања.
Социјалдемократе, иначе, своје „извориште“ виде, и као датум за свој „рођендан“ узимају дан када је Фердинанд Ласал, 23. маја 1863, основао у Лајпцигу „Опште немачко радничко удружење“. Тај раднички покрет је крајем 19. века преименован, и прерастао, у Социјалдемократску партију Немачке.
Оног тренутка, писало је у Ласаловом оснивачком и програмском тексту, када покрет буде окупио 100.000 радника, биће створена снага без које неће моћи да се доносе важне одлуке. И то се заиста убрзо догодило, али с масовношћу која је увелико превазилазила његова најоптимистичкија предвиђања: покрет је, у време владавине оснивача немачког Рајха Ота фон Бизмарка, нарастао (чак) на милион чланова, углавном радника.
Захтеви овог покрета узнемирили су и уздрмали „гвозденог канцелара“. Посегао је за ригорозним законима како би укротио лавину. Последица репресије била је супротна од онога што се желело њоме постићи. Ти закони су практично довели до развоја социјалдемократије, каже један од првака, идеолога СПД још из Брантовог времена, Ерхард Еплер: лидери покрета постали су мученици и број радника који су, покрету и њима, пружили подршку је, упркос несаломивом Бизмарку, осетно порастао.
У пружању снажног отпора репресији је и извориште радикализације покрета у којем је јачала марксистичка струја, која је захтевала рушење система револуционарним средствима, што је крајем Првог светског рата, у новембру 1918, довело до дефинитивне поделе у радничком покрету. После абдикације цара Вилхелма Другог, социјалдемократа Филип Шајдерман је у Рајхстагу прогласио „демократску републику“. Његов ривал Карл Либкнехт окренуо се – комунизму. Није то био први пут да Либкнехт „плива уз струју“; међу својим колегама посланицима у Рајхстагу нашао се „сам против свих“ када је пацифистичка странка „обукла шињел“: на изненађење њихових колега и истомишљеника у Европи, гласали су листом, изузимајући Либкнехта, за фамозне ратне кредите и улазак Немачке у рат и – катастрофу.
Удео социјалдемократа у долазећој, још већој катастрофи, такође није занемарљив: били су важна политичка снага, најчешће у власти, у Вајмарској републици, која под теретом обавеза према победницима, дотад незапамћене инфлације и масовне незапослености, није успела да спречи Хитлера и долазак нациста на власт. Запамћене су одлучне, и храбре, речи социјалдемократског посланика Ота Велса упућене фиреру – „Слободу и живот можете нам одузети, али част никада“ – које нацистичког вођу нису много импресионирале.
Социјалдемократе ће постати прва његова жртва. Сачували су част – били су, до краја, Хитлерови противници, неки од њих и учесници (неуспелих) атентата на фирера – многи су, међутим, то платили главом.
После Другог светског рата Социјалдемократска партија је делила, умногоме, судбину подељене земље. Идеја која је била у оптицају непосредно после рата – да се обнови јединствена странка, која ће „покривати“ читаву земљу упркос њеној подељености – доживела је крах.
На источној страни, у окупационој зони под Совјетима, дошло је до принудног загрљаја социјалдемократа и комуниста (први су имали бројно чланство, други, предвођени руководством које је пристигло директно из Москве, жељу да владају) и стварање Јединствене социјалистичке радничке партије Немачке. На западној страни је, под руководством Курта Шумахера, „оживела“ Социјалдемократска партија Немачке, која је у првом изборном обрачуну са тек основаном Хришћанско-демократском унијом, предвођеном Конрадом Аденауером, за „длаку“ изгубила.
Уследиће потом дуга владавина конзервативаца, све док се, у функцији градоначелника Западног Берлина, није појавила нова, снажна личност у социјалдемократском табору – Вили Брант. Он ће социјалдемократе довести, први пут после рата, на власт, најпре преко „велике коалиције“ с конзервативним канцеларом Куртом Кисинџером, у којој је Брант био шеф дипломатије и вицеканцелар. Брант је 1969, у новој, црвено-жутој (либерали) формацији, преузео канцеларски трон, који ће неприкосновено држати до 1974. и избијања фамозне „Афере Гијом“, назване по источнонемачком шпијуну Гинтеру Гијому, који је подметнут Бранту у најужи круг његових сарадника. Без личне кривице, Брант је преузео политичку одговорност и – отишао. Наследио га је Хелмут Шмит, али је Брант остао на кормилу странке. Остаће упамћен као један од најомиљенијих и најоспораванијих, као творац чувене „источне политике“ – за коју је овенчан „Нобеловом наградом за мир“ – и човек који је клекао пред спомеником жртвама холокауста (гето) у Варшави како би његови земљаци могли „усправно да ходају“.

[/restrictedarea]