Почетна / Култура / Упоришта критичаревог укуса

Упоришта критичаревог укуса

Пише Мило Ломпар

Вредност једног критичара превасходно се потврђује у часу када – у мноштву књижевних појава које испуњавају савремену позорницу – издвоји, опише и нагласи у чему је вредност писаца које сматра репрезентативним

Какав је сусрет онога што је нестварно, виртуелно, чега више нема, попут једног ишчезлог света који реконструишемо у часу док читамо, док пратимо искрзану нит приче и разбокорену палету асоцијација, са животом запретаним у ономе што би била живчана јапија, у ономе што се открива у поспаном и прашњавом тренутку када зачујемо оркестар на педале или када изненада осмотримо – негде на крају времена – како корачају кавалери старог премера? Тај сусрет одређује матичну приповедну ситуацију у прози Радована Белог Марковића.

МЕЛАНХОЛИЈОМ НАТОПЉЕНА СЛИКА На крају књиге „Прича и мит о свету“, која се састоји од „огледа о прози Радована Белог Марковића“, Радивоје Микић наглашава да је „желео да књига о прози Радована Белог Марковића буде, онолико колико је то могуће, повезана са књигом ‚Песма и мит о свету‘, посвећеном тумачењу поезије Новице Тадића, пошто сам тумачење њиховог стваралаштва видео као део јединственог напора да се две аутентичне појаве у српској књижевности… аналитички осветле из перспективе која би била јединствена“. Ова сведена назнака кратко и дискретно отискује једно критичарско уверење. Јер, довевши ову своју књигу у везу са својом претходном књигом о Новици Тадићу, насловом назначивши како су то две саобразне књиге, јер оне откривају како се песнички и прозно образује „једна тамна, дубоком меланхолијом натопљена слика света, која, на један парадоксалан начин, упија у себе и много гротескно-хуморних елемената“, Микић је указао на једно вредновање као битан састојак његовог критичарског профила.
Такво вредновање прирођено је истинском књижевном критичару. Јер, вредност једног критичара превасходно се потврђује у часу када – у мноштву књижевних појава које испуњавају савремену позорницу – издвоји, опише и нагласи у чему је вредност писаца које сматра репрезентативним. Критичар је детектор књижевне вредности. Отуд смо имали критичарâ који су из године у годину непогрешиво откривали међусобно удаљене књижевне вредности, који су сувереност критичарског слуха и епохалне осећајности показивали у дотицају са разнородним књижевним искуствима. Такав је био Милан Богдановић у часу када је – двадесетих година прошлог века – умео да истовремено осети хармонични приповедачки дах Иве Андрића и лирску меланхолију и иронију Милоша Црњанског, када је нагласио како се у стихове Тина Ујевића силази као у катакомбе, када је описао једноставну животну радост у стиховима Десанке Максимовић, када је показао у чему је значај потпуно екстатичног, каткад тамног и дилувијалног света Растка Петровића и прецизног и нервозног приповедног ритма Драгише Васића.
Али, Радивоје Микић није само критичар. Као угледни проучавалац српске књижевности XX века, као истраживач који је аналитички осветлио неке од најзначајнијих југословенских књижевних фигура, попут Ранка Маринковића, као проучавалац кохерентног књижевнотеоријског усмерења, које баштини формалистичка и семиотичка књижевнотеоријска схватања, он – у овој књизи посвећеној прози Радована Белог Марковића – показује да његов укус и критичарски избор имају дубину и темеље, као што имају и своје засаде. Премда посвећени анализи појединих романа и приповедачких збирки Радована Белог Марковића, огледи окупљени у овој књизи превасходно су усмерени ка препознавању опште поетичке мапе овог апартног и необичног приповедања.
Јер, у овим огледима бивају издвојени они елементи који стварају унутрашње језгро пишчеве имагинације, као што се у истраживачком фокусу налази приповедачки поступак. Као аналитички критичар, Микић је превасходно аналитичар књижевног поступка: анализа минималних (поређење, детаљ, исказ) елемената књижевног уобличавања продубљује се уочавањем крупнијих приповедних момената (мотив, лајтмотив, тема) све до издвајања максималних елемената књижевне композиције (фабула, сиже, јунак), да би нас односи између издвојених елемената приповедног поступка постепено довели до сложенијих саставница упризореног књижевног света. Тек у међуодносима и међузависностима ових чинилаца књижевног поступка образује се нешто што би припадало значењском хоризонту књижевног искуства. Које су – у овако образованом истраживачком спектру – карактеристичне вредности прозног света Радована Белог Марковића?

У ДОСЛУХУ СА АВАНГАРДОМ Интерпретативно препознавање књижевне вредности свакако је праћено истанчаном свешћу о дубини традиције коју уметничко приповедање Радована Белог Марковића призива, јер „овај писац себе види само као настављача великог низа у којем наследници не морају детаљно да говоре о ономе што су преци већ рекли, већ могу само да преузимају њихове описе градећи тако посебну економију књижевног израза у којем поред експлицитних постоје и бројна подразумевана значења“. Овакав поетички избор открива сáмо приповедање у дисторзичном епохалном одјеку, јер оно постаје само крхотина великог праска који је извела авангардна и модернистичка књижевност. Оно као да окупља расуте елементе једног распрслог књижевног универзума: фрагментарност књижевног дискурса, асоцијативност приповедне свести, нестабилност у конституцији књижевног јунака, испреплетаност мотивацијских токова представљају оне приповедне моменте који – по детаљним описима „Приче и мита о свету“ – назначују колико је уметност Радована Белог Марковића у битним везама са уметничким поступцима књижевне авангарде.
У оваквом поетичком усмерењу посебно место заузима моменат приповедног језика. Наглашено језичко утемељење приповедања, унутрашњи односи у реченици, асоцијативна игра смисла која твори напетост и оригиналност прозне реченице, представљају особене знаке ове уметничке прозе. Они никада нису у облику новинарског или филмског стереотипа, али су, често, свесно пренапрегнути: стилски, интелектуално или имагинативно. То је последица аутентичног поетичког избора, чија је „стилска прециозност“ била – како је наглашено у књизи „Прича и мит о свету“ – једна врста срећног избора. Јер „Радован Бели Марковић је настојао да у језик којим се служи његов наратор врати и низове лексема из наше старије књижевности, и да обнови стилске компоненте књижевности Доситејевог доба, и да посебно искористи језик тзв. књажевских канцеларија, једнако као што је тежио да се служи и чисто поетском лексиком“. Оваква врста критичких увида показује нам како Радивоје Микић припада оној традицији наших проучавалаца књижевности који су критичари, али су посматрајући и оцењујући вредност савременог књижевног дела све време настојали да га аналитички осветле, као и да реконструишу његову новину на позадини књижевне традиције. Такво критичарско уверење проистиче из настојања да дамо трајније и дубље увиде о савременом писцу.

ЗАЧАРАВАЊЕ ПРИПОВЕДНОГ СВЕТА Моменат књижевне интертекстуалности, изузетно важан у поетичкој самосвести нашег писца, представља важну спону између језичке инвенције и „стилске прециозности“ уметничког текста и особина књижевног света који настаје у целини читалачког доживљаја. Јер, приповедач „показује да његов циљ није толико везан за настојање да одређени призор уведе у књижевни опис колико за то да тај опис буде што сложенији“. Тако употреба интертекстуалних књижевних релација у прози Радована Белог Марковића ствара један зачудни књижевни свет. Његов дистинктивни знак била би оригинална сфера нестварности која има снажних одзива у човековом искуству. Отуд на више места у књизи „Прича и мит о свету“ читамо како проза Радована Белог Марковића обележава уску путању између виртуелног и стварног, између света библиотеке и пулсирајућих импулса човекове егзистенције, јер нас непрестано наводи да симболички и егзистенцијално пролазимо ивицом два света.
У једној јединој синтагми, која је некад обележена курзивом, а некад је лишена спољних показатеља интертекстуалности, долази до премештања књижевног јунака у њему сродан, али различит свет неке књижевне алузије: било да нам је алузивно упризорена позната сцена из „На Дрини ћуприје“, било да смо суочени са приповедним светом Томаса Мана, било да смо скоковито бачени у прошлост српске књижевности. То значи да сложени свет ове прозе – вели Микић – тражи од свог читаоца да у појединим ситуацијама осети како је намах прешао из приповедања о књижевном јунаку у свет књижевности шири од самог приповедног текста. Шта то значи?
Тај поступак зачаравања приповедног света носи особен егзистенцијални зов који одговара бићу уметничке прозе Радована Белог Марковића: њеном нестварном, односно радикално немиметичком карактеру. Отклањајући било какву свест о миметизму у пишчевој имплицитној и иманентној поетици, наглашавајући приповедну фрагментарност, осветљавајући чињеницу да у овој прози – строго узев – и нема јунака, да је то проза разломљене фабуле, која отклања линеарност времена у корист различитих и распршених димензија саме временске путање, Радивоје Микић оцртава обрисе самосвојног митопоетског света: „Смештајући позорницу збивања у један митопоетски конципирани простор (Горња и Доња Псача), приповедач не само што показује да му је циљ да миметичности каже збогом, већ он, у исто време, настоји да предмет свог описа заснује на исти начин на који песници заснивају лирску материју чинећи је сасвим слободном у односу на све реалистички конципиране просторно-временске елементе“. Особена дикција прозне реченице, ритмизоване неочекиваним понављањима једне речи која се услед тога претвара у прозни мотив, да би – на обухватнијим плановима приповедања – постала топос који има посебну симболику, представља најуочљивије обележје лирског приповедног обликовања: не и једино обележје. Јер, у прози Радована Белог Марковића долази до престабилизовања готово свих момената структуре у правцу који је различит од онога што нам је завештала доминантна књижевна традиција: степен размимоилажења са књижевним обрасцем – који може бити и алузивно призван у приповедни свет – толики је да чини готово неупоредивом управо лирску инвенцију приповедања Радована Белог Марковића.
Ово зачаравање приповедног света препознајемо – вели Микић – у тако мајушној појединости као што је поређење, јер се зачаравање огледа у типу и врсти поређења које наш писац користи. У којем смислу? Тако што су у приповедању доведене у везу аутентичне чињенице искуства које парадоксално стварају зачудни свет: „као опкољеном нареднику над погрешном мапом“. У сáмо поређење су доведене у везу две чињенице реалности – опкољени наредник и погрешна мапа – да би сугерисале представу о праосновном и граничном људском страху у конвенционалној прилици: док сељак купује капу. Чињенице искуства пребивају, дакле, у приповедном тексту који уопште не подразумева миметичност, који је лишен реалистичких мотивација, у којем путујемо једном фантазмагоријском путањом, јер нам се свест налази у некој врсти језичке магме и лирске омаме. Сáмо поређење открива, дакле, поступак несвојствен реалистичком приповедању. Стварање зачудног света – реалистичким средствима употребљеним у нереалистичке сврхе – препознајемо и на нивоу поређења, и на нивоу реченице, и на нивоу параграфа, и на нивоу композиције. Уметничка целина Радована Белог Марковића никад није целина која је у једној линији и у једном покрету.

ХУМОР И МЕЛАНХОЛИЈА У РАВНОТЕЖИ Да ли то значи да је у дејству зачудни свет који је лишен значења? Какво је – да се изразимо сасвим старински, али и даље прецизно – пишчево осећање живота? Оно очитује „чудну равнотежу“ између меланхоличне интонације и особене врсте хумора: свет „понорне туге“ и „меланхоличних несрећника“ бива сплетен – у складу са хуморно-ироничним контекстом – са приповедном карневализованошћу јунака и догађаја. Карневализација света, која изгледа као само хуморна димензија егзистенције, јер све снижава и материјализује, стопљена је са дубоком меланхолијом приповедачког гласа. Шта то значи? Да је меланхолично стање свести, које се у вртложећим круговима асоцијација незаустављиво распростире дуж бројних страница Радована Белог Марковића, које је стопљено са бројним и понекад самодеструктивним иронијским исказима, ипак израз једног засенченог, али продубљеног осећања света. Јер, свет је смешан, премда су они који га посматрају и, штавише, изводе саму његову смешност пред читаочеве очи испуњени понорном тугом због егзистенције у којој је тај свет себе пронашао.
Ова веза између меланхолије и хумора није неприродна у уметничком искуству, будући да је комички поглед на људску ситуацију често наглашено песимистички. Сведочанство човекове нискости, неспособности за егзистенцијални лет, комичко опажање бива каткад безнадније у својим одјецима од трагичке успламтелости изузетног страдања, која уме да открије човекову изненађујућу способност за висину. Тако песимистичко осећање живота повезује наизглед противне саставнице једне сложене уметничке визије света. Јер – како је Платон опазио – прави песник трагедија увек је и песник комедија.
Показавши стилску и композициону сложеност приповедака и романа Радована Белог Марковића, одредивши оно пишчево дело – „Живчана јапија“ – које би било матична ћелија једне сложене поетике, јер раздваја почетна дела у којима су јаче реалистичке мотивације од потоњих дела у којима се фантазмагоријске мотивације разгранавају до разнородних искустава и садржаја живота, нагласивши дубоку повезаност минималних и максималних јединица књижевне структуре, у степенастом развијању од онеобиченог приповедног језика, преко широке интертекстуалне палете, до значењске мозаичности зачудног света и хуморних и меланхоличних одјека у лирском приповедном јединству, Радивоје Микић је оставио видан и препознатљив траг о сопственом критичарском ангажману.
Јер, то је критичар: човек који у обиљу онога што чита и у шароликости која испуњава једну књижевну ситуацију открива упоришне тачке како књижевног искуства, тако и сопственог укуса. Он зна – јер поседује историјско и поетичко утемељење које му омогућава да зна – шта је све добро или мање добро, али он се клади – некад заједно са својим временом, а некад управо против стихије савремености – на појединачно књижевно искуство, па у том часу сведочи о свом укусу. Јер, у књижевност спада много тога, али профил критичара превасходно одређује његов укус. Док сведочи о књижевном искуству, док указује на овог, а не на неког другог писца, он почиње да сведочи о себи, о свом критичарском профилу и о свом укусу. Остаје далекосежно питање: на који је начин иза тог укуса негде у даљини ситуиран критичарев етос, као оно што надахњује и доводи до дејства саму човекову егзистенцију?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *