Турска у српској политици

Пише Дарко Танасковић

Може ли турски фактор одиста бити варијабла српске политике? Настављање праксе трилатералног (Србија-БиХ-Турска) окупљања и најављивање његове будуће редовности додатно актуализује ово начелно питање

Из Анкаре коначно охрабрујући наговештаји за Србију! На недавно одржаном трилатералном самиту Србија-БиХ-Турска тежиште је, како изгледа, било на економским, а не на политичким темама, што је свакако позитиван помак, јер једино на плану унапређивања привредне сарадње окупљање у оваквом тројном формату за Србију може имати неког реалног смисла и опипљиве користи. Поред тога, председник Николић је током разговора с турским председником и домаћином састанка Абдулахом Гулом, а и на завршној конференцији за новинаре, изричито упозорио на неспојивост декларативног залагања званичне Анкаре за пријатељске односе с Београдом, као „кључним партнером у региону“, с једне стране, и интензивног лобирања код држава које нису признале независност Косова да то што пре учине, с друге. Овакав захтев за бар извесну уздржаност, ако већ не и коректност, сигурно је у дипломатским контактима на различитим нивоима и раније испостављан турској страни, али је несумњиво важно то што је сада и јавно саопштен с државног врха, а то има сасвим одређену политичку тежину.

ПРОТОКОЛ И УПОЗОРЕЊА Наивно би, наравно, било претпоставити да ће Турска, којој је подршка албанском националном корпусу на Балкану један од приоритета регионалне политике, после Николићевог учтиво, али сасвим јасно формулисаног упозорења променити понашање у вези с Косовом, али ће можда ипак тактички и појавно мало зауздати најблаже речено несимпатичну упорност у заступању интереса Приштине у међународној заједници. Осим тога, оваква запажања у дипломатској комуникацији никада нису упућена само непосредном адресату, већ и ширем кругу оних партнера и субјеката на међународној сцени који су посредно укључени у, или заинтересовани за проблематику о којој је реч. Без обзира на конкретан учинак, одлука да се једно спорно питање у турско-српским односима из сенке дипломатске дискреције отворено и јасно изнесе на светло дана, и билатерално и трилатерално ојачава позицију Србије, и рашчишћава терен за растерећен и прагматичан дијалог с једним значајним регионалним партнером, изразито вичним кретању паралелним интересним колосецима и систематичној примени двоструких стандарда. Турска није једина држава која је признала Косово, а с којом Србија, остављајући то болно питање по страни, мора тражити путеве корисне сарадње, али је Турска свакако међу оним сразмерно малобројним државама које најенергичније и најдоследније све своје дипломатске и друге капацитете ангажују у подршци Приштини, осмехујући се истовремено Србији, као земљи с којом је повезује „заједничка прошлост“, подударност евроинтеграцијских стремљења и искреност опредељења да се ортачки ради на стабилизовању и благостању Балкана. Пажљивијем посматрачу није промакло да се пред резиденцијом на Чанкаји Абдулах Гул пољубио, и то три пута, с Томиславом Николићем, док се с члановима Председништва БиХ, чак и с Бакиром Изетбеговићем, само протоколарно руковао! Није згорега повремено подсетити срдачне турске пријатеље на то да се претеривањем у иначе подразумеваној двосмерној билатералној двоколосечности, упркос неоспорној обостраној користи од јачања и обогаћивања сарадње у појединим областима, међусобни односи неосетно могу гурнути на слепи колосек. А то Турска свакако жели да избегне, што је у више наврата и показала, одустајући, бар привремено, од пројеката и тактичких маневара који у односима са Србијом и са Србима нису могли да прођу.

[restrictedarea] Откад је, на иницијативу Турске, успостављено, периодично трилатерално састајање званичника Србије, БиХ и Турске, прво на министарском, а онда и на председничком нивоу, будило је противречна осећања и изазивало знатне недоумице у нашој стручној, политичкој и најширој јавности. Многима није било могуће објаснити каквог стварног интереса Србија може имати за тако асиметрично постављен троугао, у којем једна снажна и амбициозна, а само маргинално балканска држава, објективно наступајући као заклети адвокат бошњачке стране, настоји да „посредује“ у превазилажењу бошњачко-српских спорова, и то не само на релацији Београд-Сарајево, пренебрегавајући Бању Луку, већ и унутар саме Србије. Сумње у сврсисходност и оправданост упуштања у ову трилатералну авантуру снажну потврду своје оправданости добиле су априла 2010. године, кад је на самиту у Истамбулу потписана тзв. Истамбулска декларација, у којој је, поред озбиљног мањка легитимности потписника с босанскохерцеговачке стране, немогуће пронаћи било шта од трајног државнонационалног интереса за Србију. Напротив, констатацијама и оценама у „Истамбулској декларацији“, коју је турска страна ударила на велика звона, као свој изузетан дипломатски успех и историјски искорак ка помирењу у региону, а бошњачка опрезно поздравила као наговештај спремности званичног Београда да се поспе пепелом по глави и почне „конструктивно“ понашати (тј. вршити притисак на Републику Српску), оверено је све оно што је из турско-бошњачке агенде остварено од покретања Давутоглуове трилатерале. С обзиром на њену текстуалну садржину и политички смисао, срећна је околност то што се „Истамбулска декларација“ показала као практично ирелевантан и неделотворан документ, иако је турска дипломатија наставила да маше њоме као превасходним достигнућем своје балканске политике и прекретницом у сређивању прилика на бившем југословенском простору. Оно што је реаговање на „Истамбулску декларацију“ до краја разоткрило, а што је у вези с њом из перспективе српског националног интереса било (и остало) најдалекосежније битно, јесте уочавање тенденције да турски фактор од историјске константе постане савремена варијабла српске политике. Није било могуће не уочити разлике у перцепцији „Исламске декларације“ у Републици Српској, у којој је она суштински једнодушно одбачена, и у владајућем сегменту и појединим „другосрбијанским“ странкама и организацијама политичког живота у Србији.

КОНСТАНТА СРПСКЕ СУДБИНЕ Може ли турски фактор одиста бити варијабла српске политике? Настављање праксе трилатералног (Србија-БиХ-Турска) окупљања и најављивање његове будуће редовности додатно актуализује ово начелно питање. Јасан, аргументован и, што је нарочито важно, правовремен свесрпски одговор на њега предуслов је успешног вођења истовремено прагматичне и национално одговорне политике према једним од најзначајнијих и најутицајнијих спољнополитичких чинилаца у региону, с којим Срби имају дуго и сложено историјско искуство, али и геополитички предодређену будућност. Не би никако требало пасивно препустити Турској да спровођењем своје стратегије, а без адекватног уважавања трајних српских интереса пресудно утиче на то каква ће та будућност бити. Јер, кад будућност наступи као садашњост, могло би бити касно за накнадну памет.
Аналитички се неизоставно мора поћи од неколиких неспорних, емпиријски потврђених узрочно-последичних констатација. Турски фактор је већ скоро седам векова трансисторијска константа српске судбине. Са становишта свесрпског националног интереса, турски фактор је константа српског националног интереса. Као константа српског националног интереса, турски фактор мора бити константа српске националне стратегије. Као константа српске националне стратегије, турски фактор би логично морао бити и константа српске националне политике. Питање које се после ових констатација намеће јесте да ли се национална стратегија сагледава и осмишљава на нивоу целине националног корпуса или на нивоу актуалног правно-политичког статуса појединих делова српског народа? Ако се сагледава и осмишљава на нивоу целине националног корпуса, турски фактор је био, јесте и увек мора бити константа српског националног интереса, националне стратегије и националне политике. У том случају, он може бити варијабла искључиво на тактичком нивоу операционализације националне стратегије, односно политике. Ако се, пак, стратегија сагледава и осмишљава на нивоу актуалног правно-политичког статуса делова српског народа, онда турски фактор постаје варијабла, детерминисана парцијалним и привременим интересима заједнице уже од целине националног корпуса – државе, ентитета, националне мањине… Могућа су и, условно, легитимна оба наведена приступа националном интересу, националној стратегији и националној политици, али је уистину стратегијски само онај који полази од трајног интереса целине националног корпуса, док се тактика, у функцији те стратегије, осмишљава и реализује на нивоу епохално задатог правно-политичког статуса сваког појединог дела српског народа. Зато политичка и дипломатска тактика морају бити стално и сусретно усаглашаване на нивоу целине националног корпуса. Основни услов за успостављање и одржавање такве праксе националног деловања без штетних осцилација јесте постојање општенационалне стратегије и дугорочне пројекције циљева које би требало континуирано остваривати у функцији њене реализације. Само је у координатама и хоризонтима такве стратегије оправдано, а и нужно, турски фактор посматрати и према њему се тактички одређивати као према варијабли у парцијалној и/или фазној политичкој и дипломатској операционализацији на нивоу епохално задатог државноправног статуса појединих делова српског народа.

СТРАТЕГИЈА ЦЕЛИНЕ СРПСКОГ КОРПУСА Аргументи против сагледавања и осмишљавања националне стратегије на нивоу целине националног корпуса изводе се из позивања на неминовност уважавања „политичке реалности“ и на „дух времена“, чија је, наводно, основна карактеристика превазиђеност концепта општенационалног интереса и рационализовање искључиво уско схваћеног државног разлога као полазишта у осмишљавању и вођењу спољне политике нације, односно њених делова, а у складу с њиховим релативним (и релативизованим) државноправним статусом и међународним положајем. Србима, раздешеним после трауматичног распада државе у коју су уложили сав свој државотворни потенцијал и поверовали да је њоме српско национално питање дефинитивно решено, губитницима у ломљењу континенталне структуре уобличене исходима двају светских ратова, са разних страна се упорно саветује, а и намеће да се окану илузија о некаквом свесрпском националном интересу и изгледности настојања да се он икада више целовито оствари. Многи су се с тим и помирили. Има, међутим, немало јаких рационалних, а не митских разлога и аргумената који говоре у прилог оправданости сагледавања и осмишљавања националне стратегије на нивоу целине националног корпуса. Далеко би нас одвело да их све овде наведемо. Довољно је изнети најубедљивији, који произлази из сазнања да управо они чиниоци у међународној заједници који нас најупорније убеђују у то да српски национални интерес не сагледавамо и не осмишљавамо на нивоу целине националног корпуса, већ полазећи од актуалног статуса и државноправног положаја делова српског народа своју политику према Србима (и против Срба) осмишљавају, планирају и спроводе као према целини, при чему је убеђивање Срба да одступе од свести о јединственом националном стратегијском интересу једно од главних тактичких средстава којима желе да остваре своје стратегијске интересе. Нису ли се на Србе окомили све сами стратегијски пројекти, попут неоосманизма, великоалбанства, новокомпонованог „панбошњаштва“, па и ЕУ, као „нове Аустроугарске“?
Турски фактор је убедљив пример и доказ за то да они који Србе наговарају да се „окрену будућности“ и одустану од свесрпског националног интереса, те исте Србе доживљавају и према њима се постављају као према целини и (негативној) константи сопствене (државно)националне стратегије. У опсежној програмској књизи Ахмета Давутоглуа „Стратегијска дубина“ (2001), на којој почива неоосманистичка доктрина турске спољне политике, о Србима (а и Грцима и Русима) говори се искључиво као о народима трајно супротстављеним турским стратегијским интересима. Кад је то тако, има ли ваљаних разлога и прихватљивих мотива да зрела и национално одговорна српска политика не схвати и не усвоји да је турски фактор (негативна) константа српске историјске судбине? Једино ако се тако схвати, он повремено и привремено може бити (позитивна) варијабла. Та привременост може и сразмерно дуго трајати, и требало би, конструктивном и мудром политиком, настојати да што дуже траје (као, на пример, у раздобљу од Првог светског рата до пред крај XX века), али то не зависи само, па ни првенствено, од српске тактике, већ од турске стратегије, за коју Срби нису варијабла, већ стабилна (негативна) константа. Зато би дугорочно било непоправљиво погрешно од тактике националне или државне политике правити стратегију, а турски фактор прогласити варијаблом такве псеудостратегије. Ваља се надати да охрабрујући наговештаји с трилатералног састанка у Анкари упућују на то да су они који крмане нашим државним бродом у свесрпском интересу и на ползу Србије одредили прави курс пловидбе кроз изазовне воде односа с Турском.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *