Стиже и мај месец

Пише Драгомир Антонић

Толико су ме плашили претходних недеља, да сам помислио да ако не потпишемо папир у Бриселу, једино у Србији неће бити месеца маја

Плашили су нас да ако се не одрекнемо Косова и Метохије месец мај ће заувек бити изгубљен за нашу децу, запретила је неодољива Кети са сарадницима из евроунијатске менажерије.

ИСТОРИЈСКА ДИЛЕМА Наши преговарачи што лежећи на патосу, што цупкајући у хладним бриселским ходницима нису имали куд, те после консултација са онима што су клечали у Србији прихватише све што је од њих тражено и мај месец стиже у Србију, те можемо живети као сви нормални људи. Без маја би било много теже. Посебно онима који примају редовне месечне плате. Били би ускраћени за једно месечно примање. Додуше, они који отплаћују кредит на месечне рате били би на добитку. Платили би једну рату мање. (Или би банке нашле начин како да надокнаде губитак једног месеца). Историјска дилема. На чију страну се окренути. Ка прошлости и онима који отплаћују кредит или ка будућности и онима који су се навикли на редовна месечна примања? Тешко је донети одлуку. Лакше је било цар Лазару, Карађорђу, Милошу Обреновићу и стотинама иза њих који су се носили и живели са Косовом и Метохијом. Сви су се они борили како су знали и умели. Косово добијали, чували, ратовали, губили, делили, довијали се, али га никад никаквим парафом нису добровољно предавали.
Једино су се данашња браћа из власти одлучила да нашим потомцима, без њиховог питања, одузму наслеђено од очева и дедова. Тешко им да се носе са наслеђем, јер га тренутно не користе, а одржавање кошта, па би га се ратосиљали. Не сме се тако понашати према колективном наслеђу, поштована браћо на власти. Није државна територија приватна прћија са којом ви можете чинити шта хоћете. Размислите. Имате времена. Спојили сте празнике.
Сем маја, Богу хвала, стиже и Васкрс. Најважнији датум за све хришћане. Славићемо Васкрсење сина Божјег, сести за трпезу и уживати у даровима које празник доноси. Добисмо и ове године Васкрс, без условљавања и отимања. Без нових парафираних споразума. Потпис који су пре девет векова ставили Немања и Растко важи и данас. Никакви анекси, допуне и парафи нису потребни. Наши преци су мудро прави пут изабрали. Мислили су на своје потомке и уз много личних жртава одабрали пут православља.

[restrictedarea]

 

ЗАДАТАК УНАЈМЉЕНЕ ПЕТЕ КОЛОНЕ Тад је такође било лакше и за владаре много повољније да се некој другој вери приклоне. Да се под скуте римског бискупа склоне, шизму прихвате, а заузврат добију све могуће овоземаљске личне привилегије. Но, Немања беше мудар. Знао је да су Латини старе варалице и да ће материјална добра која су се нудила, врло брзо бити потрошена, а добијање нових добара биће условљено новим захтевима и тако унедоглед. Док има државе Србије и Срба. Сведоци смо поновних напада на Српску православну цркву и њене великодостојнике. Бестидни напади на епископа Василија Качавенду (нападачи не познају епископа, али имају „доказе“, са владиком сам пријатељ 35 година, немам „доказе“, али знам шта су лажи) су напади на православље и њега као заштитника српског народа. Оплести по Србији, Србима задатак је унајмљене пете колоне. Ништа ново. На срећу знамо са ким имамо посла. Шта се захтева и шта ће се још захтевати. Живот на овом прелепом тлу је наш Усуд. Изабрали су га давно, пре седам хиљада година наши преци, сами или по нечијем савету. Ми наставили на њему да живимо. Притисака, пометње, метежа, ратова увек је било. Око лепог и богатог сви се отимају. Било је и радости, среће, развоја, напретка. Тако је у овоземаљском животу. Смењују се радост и туга, срећа и несрећа, ратови и помирења. У добру се не понеси, а у злу се не понизи, записано је у староставним књигама. На муци се познају јунаци – каже усмено народно предање. Зато се морамо бранити. Неће други уместо нас то чинити, али ће помоћи кад види да смо у одбрани упорни. Храбри и одлучни увек помоћ добију. Усмена и писана знања овога света – не само код Срба, већ код свих народа – казују ове једноставне чињенице.

И „ОНО МАЛО ДУШЕ“ Од чињеница је овоземаљски живот човеков и састављен. Додајмо и „оно мало душе“ (по чувеном неуропсихијатру Веселину – Веску Савићу душа има између 17 и 30 грама) и створен је човек. Свети дух уласком живот – удахњује, а завршава га изласком – издисајем. На почетку удахнеш и на крају издахнеш. Све прође између уздисаја и издисаја. Онда дође Васкрсење „и живот будућег века“. Да нема васкрсења не би се морали много бринути шта радимо за овоземаљског живота. Васкрсење постоји. Страшни суд – такође.
Свако од нас има избора, али су многе ствари и условљене. Не одлучујемо кад ћемо се родити, у којем времену ћемо живети. То одлучују други и не вреди се заплакивати над злехудом судбином. То вам је – што вам је. Како ћемо живети је наш избор. Ми бирамо хоћемо ли живети часно, молитвено, незлобиво, милосрдно или нечасно, безверно, злогуко, похлепно. Хоћемо ли бити прегаоци и ствараоци или лењивци и дембели? Хоћемо ли свет око себе волети или мрзети? Бити храбри или кукавице? Спремни на жртвовање, одрицање или уживаоци лагодног живота по сваку цену? Корумпирани или честити? У овим речима је сакривен и одговор на чувено кафанско питање које стиже у ситне сате, да ли је човек ковач своје среће или постоји судбина? Није га тешко пронаћи. Упалите свећу за здравље свих заточених Срба. Наша су браћа. Следећи Васкрс, ако Бог да, славимо у Призрену. Христос васкрсе!

[/restrictedarea]