Србија хоће краља

Прошле седмице у Београду је објављено истраживање према чијим су налазима грађани Србије већином наклоњени обнови парламентарне монархије. Становништво Србије – од Суботице до Врања – укључујући и националне мањине, подржава рестаурацију монархије у проценту који је достигао 39,7%. Републиканском облику владавине привржено је, према овом истраживању, свега 32,3% грађана.

Извесно је да је Србија после четврт века самосталног лутања близу одлуке да се врати својим коренима. Деценијама смо жртвовали националне и државне интересе српског народа очувању Југославије и једне малобројне, српске, елите која је од заједничке државе имала корист; а чије смо дугове другим југословенским народима имали да плаћамо нашим људским, грађанским и националним правима.

Народ се монархији није окренуо због успеха престолонаследника и монархистичког покрета током претходне две деценије. Напротив, током претходних година код нас је у току процес пропадања републике. Наша република замишљена је као једна непарламентарна, ауторитарна и нетрадиционална монархија. Она је лишена транспарентног и јасног избора.  Посвећена је олигархији чија финансијска, политичка, медијска моћ, баш као и споразум са Берлином и Вашингтоном, омогућава иначе непопуларним предстедницима великих странака избор на место шефа државе. Као таква, република је у Србији управо доживела морални банкрот. Владе Србије од 1990. до данас углавном нису добро водиле државу, од пада и одговорности штитила их је председникова личност. Код нас су се парламентарне већине углавном склапале у складу са тим ко је изабран за председника републике. Изузетак је учињен два пута: када је Коштуница маргинализован употребом (преосталог Милошевићевог председника републике) Милана Милутиновића и када Тадић споразумом са коалицијом прве Коштуничине владе није могао да добије утицај који је мислио да му припада, па се определио за трогодишшњу кохабитациију. Монархијска природа наше републике оставила је народу све најгоре од оба облика владе: неодговорност какву наша монархија нема још од 19. века и времена времена Александра Обреновића, и републиканску ауторитарност засновану на контролисаном хаосу из времена Милошевићевог режима.

Народ Србије очигледно осећа да је дошло време да се ствари мењају.

Током протеклих стотинак година нити једна монархија у Европи није обновљена без претходног споразума политичких елита. Такав споразум потребан је и Србији. Установа председника републике је у Србији и аутодеструктивна. Размислимо само како су завршили Сободан Милошевић, Милан Милутиновић и Борис Тадић. Како год да тумачимо крај њихових мандата, извесно је да је био неславан. Да ли неко озбиљно мисли да ће предаја Северног Косова албанском Тачистану једнога дана бити уписана златним словима испод Николићевог бронзаног споменика на Теразијама? Да ли је неко довољно храбар да мисли да ће баш његова визија победити економску кризу, па макар да је о томе и писао у спомен књизи споменика Незнаном јунаку? Нама данас треба неупитни шеф државе, онај који симболизује и својим постојањем обезбеђује оно што претходни шефови државе нису: непристрасну фигуру која симболизује државу, нацију и њихову прошлост; која неће бити компромитвана за време избора или противуставном предајом дела територије (било да је реч о 1999 и 2011 или 2013)… Установу која ће бити јефтинија од републиканског шефа државе, која ће имати већи углед у Свету и која ће обједињавати грађане Србије и српски народ – уместо да их раздваја.

Медији су мирно дочекали резултате споменутог истраживања. У овом тренутку политичари који их контролишу размишљају како да прикрију изручивање Северног Косова албанској држави. Зато им је свако скретање пажње добродошло. После ће се посветити рушењу угледа нашег престолонаследника чији је рођендан привукао пажњу више шефова држава него било која председничка инаугурација у Србији и чији је фонд (Фонд принцезе Катарине) донео Србији шеснаест милиона евра стране хуманитарне и друге помоћи. Грдиће га, лагаће да је он „злоупотребио“ средства успешног Двора, уместо да размишљају о томе како су они развалили буџет и учинили државу 14 милијарди дужнијом за пет година. Лагаће о „злату украденом 1941.“ које је иначе враћено Социјалистичкој Југославији управо од Италије и Немачке које су га и заробиле 1941. године. Тврдиће да је Петар Други абдицирао, а  много пута им је доказано је да није, спомињаће референдум, који знају то више него добро никад није одржан – пошто је Брозу било сигурније да о облику владавине одлучи „ћорава кутија“ на изборима без опозиције. Говориће да су мањине против монархије, а зна се да је српски краљ потомак лоза свих владара њихових матица – осим османских султана. Тврдиће да га неће српски народ изван граница Отаџбине, што опет није тачно пошто су Карађорђевићи легитимна династија Црне Горе колико и Петровићи, баш као што Срби у Српској, Македонији и Хрватској само и чекају да њихова љубав према матици престане да буде наплаћивана уочи сваких председничких избора.

Много ће тога српски политичари говорити и можда ће успети да поколебају народ. Тиме, међутим, неће учининити нажао Карађорђевом потомку, неће повредили ни српске ројалисте,  тиме ће само ранити Србију.

http://www.napredniklub.org

3 коментара

  1. Avatar

    Znate,sa akademicima, slikarima i poznatim književnicima oko sebe, ne može da se uradi praktično ništa uspešno – ističe Maričić. – Svaki takav skup predstavlja jednu gužvu i utrkivanje tih ljudi ko će od njih biti bliži princu prilikom slikanja ne bi li time istakao svoju važnost. U ovoj zemlji su glavnu reč više od pola veka vodili teorija i teoretičari, dok praktičari nisu mogli da dođu do izražaja. Dakle, sve je deklarativno,
    svečano i – bezuspešno. Još nešto je veoma bitno. Princ Aleksandar Drugi Karađorđević se nikad nije izjasnio da li je pretendent na jugoslovenski ili srpski presto. Imajući u vidu današnje političke prilike teško je poverovati da bi princ Nikola Petrović, naslednik crnogorske dinastije, i članovi crnogorske loze pristali da im princ Aleksandar bude kralj.
    …………………………………………………………
    Prema vazecem pravilniku,osnivackom, koji je sastavio i ozakonio kralj Petar I Karadjordjevic…”odsustvo monarha iz otadzbine duze od 6 meseci gasi tron”…Bekstvom i dezetrerstvom 1941, i odsustvovanjem duzim od 6 meseci, sami su sebe smenili i ugasili “tron”. Posto su kasniji “samozvani princeni i princeze”..radjani u uslovima “nepostojanja trona”..nemaju nikakva dinasticka prava, pa taman da se SPC postavi na teme.Posto nema SFRJ, posto nema SRJ, posto nema Crne Gore, tako se gasi i “crnogorska loza dinastije Karadjordjevic kao potreba, taman i da ima neka prava”. Moze Skupstina Srbije da raspise refrendum..o izjasnjavanj za monarhiju ili republiku, naravno u uslovima, apsolutno slobodnih medija…Inace, u Cacku i Gornjem Milanovcu, sudski dokazano zive potomci, pobijenih i poklanih Obrenovica.

  2. Avatar

    Postavlja se pitanje �ta je od ukupno 84,5 tona zlata, koliko je Jugoslavija imala u martu 1941, ostalo posle oslobo�enja zemlje.
    Preko Reparacione komisije restituisano je 10 565 kg, deblokirano iz Londonske banke 11 203,10 kg, povu�eno iz �vajcarske 1 012,35 kg, deblokirano iz SAD 26 017,49 kg i stavljeno u trezor NBJ pet sanduka zlata koje je Ozna prona�la u Ostrogu – oko 235 kg. Zna�i, posle oslobo�enja – ostalo je 49 033 kg. Ako se ovome doda 20 002 kg zlata koje je zamenjeno za devize u martu 1941. i 15 649 kg zlata koje je upotrebljeno za obe�te�enje ameri�ke nacionalizovane imovine (35 651 kg), proizlazi da razlika od oko 100 kg zlata poti�e od kra�e zlata posle njegovog skrivanja i transportovanja sa nik�i�kog aerodroma 1941. godine.
    Nase zlato
    Nigde se, dakle, ne pojavljuje zlato Kraljevine Srbije.
    U istra�ivanju o zlatnim rezervama Narodne banke Jugoslavije koje su se nalazile u �vajcarskoj, posebno kod Me�unarodne banke za obra�une u Bazelu, mo�e se utvrditi slede�e: iz depoa NBJ u �vajcarskoj, usled ratnih doga�aja, povu�ene su gotovo sve zalihe zlata NBJ i poslate u NJujork. Nekoliko �asova pre bombardovanja Beograda dat je nalog Banci za me�unarodne obra�une u Bazelu da vrati poslednju koli�inu zlata u te�ini od 1 012 kg. Zna�i, u Bazelu nije bilo na�eg monetarnog zlata posle napada Nema�ke na Jugoslaviju. Ovo nije slu�ajno. I �vajcarska je dve tre�ine svog monetarnog zlata povukla iz svojih trezora u inostranstvo.
    Me�utim, prilikom zauzimanja stava u razgovorima o deobnom bilansu koji bi se odnosili na monetarno zlato Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, trebalo bi imati u vidu i mogu�nost da je mo�da u Bazelu i postojao depozit od 21 tone monetarnog zlata Kraljevine Srbije, ali da je taj depozit transakcijama uga�en. Ako bi naknadnim istra�ivanjem bilo utvr�eno njegovo postojanje, onda bi o ovom zlatu trebalo da se pregovara u Vodsovoj komisiji za deobni bilans iz razloga �to u zajedni�ku jugoslovensku imovinu za deobu ne spada imovina (dakle i zlato) koju su razdru�ene republike stekle pre 1. decembra 1918. Osnovno pitanje, koje je predmet nesporazuma, jeste da li u trezoru u Bazelu sada postoji srpsko monetarno zlato. Navedeni podaci o celokupnom monetarnom zlatu Kraljevine Jugoslavije neosporno pokazuju da nema podataka o postojanju u Banci za me�unarodne obra�une u Bazelu zlatnih poluga sa oznakom: zlato Kraljevine Srbije, kako navode zagovornici teze o postojanju srpskog zlata u Bazelu.

  3. Avatar

    Pa dobrog ,,monarha ce Srbija dobiti poznatog po ,,moja tata i moj mama,, a to sto beze svaki put kada zagusti to im je imidz. Zaigrali se anglosaksonci na tu kartu pa su svoje kumcice upisali na vojnu akademiju u Srbiju samo njih nece da salju u Mali u misiju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *