Срби као резервни делови за Глобалистан

Пише Биљана Ђоровић

Најважнија промена предложеног Закона о трансплантацији садржана је у члану 50, којим је, уколико се предлог усвоји, „дозвољено узимање органа са умрлог лица уколико се човек за свог живота није томе изричито противио“ писменом изјавом и уз присуство два сведока. Предлог је у потпуности противречан свим моралним и етичким нормама…

Усвајањем Предлога измене Закона о трансплантацији, који читаоци „Печата“ могу да погледају на сајту Републичког фонда за здравствено осигурање, грађани Србије били би, без личног пристанка и слободно изражене воље, претворени у (пост)хумане ресурсе за један од најпрофитабилнијих бизниса „Глобалистана“: трансплантацију органа. Најважнија промена садржана је у измени члана 50 Закона о трансплантацији, којим је сада, уколико се предлог усвоји, „дозвољено узимање органа са умрлог лица уколико се човек за свог живота није томе изричито противио“ писменом изјавом и уз присуство два сведока. Свако ко одбије да своје органе поклони великом бизнису, како предвиђа члан 52 предложеног Закона, био би евидентиран у посебан регистар лица и под кафкијанским надзором Управе за биомедицину.

„БРИГА“ ЗА ДЕЧЈИ ЖИВОТ Још увек важећи Закон о трансплантацији, чланом 50 дозвољава узимање органа са умрлог лица због пресађивања у тело другог лица ради лечења, само уколико је давалац пре смрти лично потписао писмени пристанак за донирање изражавајући своју слободну вољу, а при том, чак и после давања писменог пристанка чланови породице могу да спрече узимање органа уз навођење јасних и неоспорних чињеница да је донор у међувремену променио став о донирању.
Предлог промене Закона, дакле, поништава слободну вољу грађана Србије, а тиме потире и саму идеју донирања на којем се једино може и сме заснивати трансплантациона медицина.
Промена је далекосежна и спроводи се под диригентском палицом „Глобалистана“ који свим организацијама и институцијама безочно претвара човека у сировину за бесомучну експлоатацију, рециклажу и извор профита. На сајту РФЗО је међутим, транспарентно демонстрирана суштина ове драматичне промене садржане у предлогу Закона о трансплантацији. Наиме већ у уводном пасусу којим се отвара страница Фонда посвећена трансплантацији стоји: „Србија је добила подршку за што скорије учлањење у међународну фондацију ‚Еуротрансплант‘, што ће значити лакше долажење до потребних органа и скраћивање листе чекања за трансплантацију“ (реченица би била истинита уколико би дописали име субјекта који ће лакше долазити до потребних органа: „Еуротрансплант“). У наставку су посетиоцима дата транспарентна појашњења о овој Фондацији: „Међународна фондација ‚Еуротрансплант‘ је непрофитна организација која подстиче и координира трансплантацијом органа у државама које су њене чланице – Аустрији, Белгији, Хрватској, Немачкој, Луксембургу, Холандији, Словенији и Шпанији“. Транспарентно, без сумње: Фондација подстиче и координира трансплантацијом органа у земљама које су чланице ЕУ. Србија није чланица ЕУ, а неће ни бити, ма колико давала срце Србије, Косово и Метохију, за „датум“. Но, сада је јасно о каквом се подстицају ради и због чега је дошло до поништавања слободне воље грађана Србије и укидања права на одлучивање о судбини својих органа. И, док пропагандно демонизована Србија није добродошла у ЕУ, органи њених житеља јесу. Но, пропагандна кампања којом се јавност кондиционира на статус обесправљених у животу и после смрти, уместо медијске презентације сјајних перспектива које ће наши органи и ткива добити у „жељеној“ ЕУ, захваљујући „Еуротранспланту“, заснива се на невероватно великој и дирљивој бризи културних посленика (пропагандно устоличених брендова), новинара и службеника корпоративне Империје, за дечји живот и то не угрожене дејством осиромашеног уранијума, климатског оружја, биотехнологијама и генетичким инжењерингом, већ искључиво оне који зависе од трансплантације органа.

НЕКРОФИЛСКИ И НЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ Нови директор Републичког фонда за здравствено осигурање, проф. др Момчило Бабић (који је на чело ове установе дошао уместо др Александра Вуксановића који је поднео оставку пошто га је нико други до Млађан Динкић, министар финансија и економије, у Скупштини Србије оптужио да је допустио да се нагомилају дугови болница) сасвим се слободно и немајући никакву обавезу да поштује ауторска права служи слоганом Светске здравствене организације, којим ова глобалитаристичка организација и један од стожера „Глобалистана“ промовише трансплантацију органа (http://www.who.int/transplantation/organ/en/). Та реченица у оригиналу гласи: If we are prepared to receive a transplant should we need one, then we should be ready to give. Професор Бабић је пласира као своју дубоку мисао: „Ако смо сви потенцијално примаоци органа и ако бисмо у таквој ситуацији желели да добијемо орган који је неопходан за трансплантацију, онда ваљда морамо дати место претпостављеној сагласности да смо сви потенцијални даваоци…“ („Политика“, април 27, 2013). Непрекидна медијска пажња усмерена на кондиционирање популације за статус резервних делова „Глобалистана“ је, после неуспелог, иако бесомучног рекламирања донирања на медијима са националном фреквенцијом, ставило веома видан и нашироко пласиран акценат на спасавање дечјег живота са циљем да ником не падне на памет да проблематизује предлог Закона који се налази на сајту Републичког фонда за здравствено осигурање, иако директор фонда, професор Бабић на то упућује: „Што се Закона тиче РФЗО је направио прву радну верзију измена и допуна Закона о трансплантацијама, која подразумева претпостављену сагласност. Предлог је на сајту фонда и сви могу да дају предлоге и примедбе.“
Аргументација којом се брани један овакав нецивилизацијски, некрофилски, у нацистичкој традицији написан предлог промене Закона је некохерентна и није у стању да издржи проверу ни на нивоу елементарне логике. По аргументацији коју излаже менаџер, др Бабић, у циљу „спасавања живота деце у Србији“:„Најважније је обезбедити органе“, признајући, међутим, да „смо деведесетих година радили више трансплантација него данас“ и да он, као директор РФЗО тек намерава да направи систем „који подразумева кадрове, простор, знање, могућност усавршавања, да бисмо трансплантације могли да радимо овде, што је наш главни циљ“. Дакле, по речима директора РФЗО, најважније је да ми обезбедимо органе, а они ће сачекати на кадрове, простор, знање, могућност усавршавања… Занимљиво и супротно свим природним законима, упркос напретку медицинске технологије и унапређеним техникама презервације, јер како то лепо пише на сајту: www.donatelifeillinois.org/donatelife/faq.htm‎: срце и плућа могу да буду презервирани 4-6 сати; панкреас 12-24 сата; јетра до 24 сата, бубрези 48-72; рожњача 5-7 дана; срчане валвуле, кожа, кости, крвни судови могу додуше бити презервирани током 3-10 година (уколико имате услове за њихову презервацију, али како сам Бабић каже: „Ради се на томе да се обезбеди адекватни објекат у којем ће бити овакав трансплантациони центар“. Који објекат? И шта ћемо са органима док се не обезбеди?)

[restrictedarea]

ГОРДИЈЕВСКИ ЧВОР ЛАЖИ Да би из овог гордијевог чвора лажи изашли, довољно је да директор (новинар или било ко, неко ко учествује у овом игроказу сенки из Платонове пећине) открије перспективе које отвара дописно чланство органа грађана Србије у „Еуротранспланту“, но, никако да се оне у медијима и наслуте. На сајту РФЗО, рађеном под будним оком Великог брата који захтева транспарентност, веома педантно пише: „Организација ‚Еуротрансплант‘ је активно ангажована у развоју препорука најбоље праксе и смерница за даље унапређење расподеле органа…“ Али, ко још од медијима слуђеног становништва Србије чита предлоге закона на сајтовима „државних“ фондова и министарстава? И тако… Строго прикривајући праве разлоге невероватне намере да нас претворе у резервне делове за „Глобалистан“, директор и медији уживају у Бабићевим употребама кондиционала са емоционалним набојем: „Волео бих да у наредну годину уђемо са новим трансплантационим центром где ћемо урадити већину трансплантација“.
Текст којим лист „Политика“ спроводи кондиционирање популације насловљен је са: „Оснивање Фонда за лечење деце у иностранству“, но, наслов није ништа друго до још једна од подвала, будући да директор РФЗО на питање новинара: „Да ли би требало основати фондове или да држава системски организује фонд за помоћ?“ одговара: „То не би било успешно ако би радила држава, јер би свако рекао ‚ми плаћамо доприносе, зашто да дајемо новац‘“. Фондове за лечење деце у иностранству, дакле, држава неће оснивати. Зашто би, уосталом, када то и није идеја Новог светског поретка, а ни директора Бабића по чијим је речима најважнија новина закона усмерена на „обезбеђивање довољног броја органа за пресађивање“. Коме ће се и где они пресађивати док се не направе „два-три добра трансплантациона центра у земљи“? „Ако успоставимо систем трансплантације која ће се обављати у Србији, фонд ће моћи да плати 30.000 до 35.000 евра за пресађивање срца, панкреаса, јетре…“ каже Бабић. А, до тада? Да ли и како ће онда нови закон обезбедити „спасавање живота наше деце“? Да ли је најважније променити постојећи Закон зато што, како стоји на сајту једне друге „непрофитне“ НВО, америчке сестринске организације „нашег“ „Еуротранспланта“: „Органи могу бити транспортовани на хиљаде и хиљаде миља далеко како би стигли до прималаца захваљујући напретку медицинске технологије и унапређеним техникама презервације“.
Али, ко још од „овцоизираних“, медијатизованих „буљитеља“ у екранску пустињу захтева поштовање елементарне логике која упућује да би ваљда требало најпре изградити те неопходне трансплантационе центре, обезбедити инфраструктуру, кадрове и знање, могућност усавршавања… па тек онда приступити пропагирању донаторског статуса у Србији (и то подразумевајући под том категоријом искључиво добровољни пристанак)?

Транспарентност зла

У члану 60 предлога о измени Закона, долазимо до најопскурније (ако се изузме сам предлог да постанемо резервни делови) формулације:
Јединствен републички регистар
Члан 60.
„Начин и поступак, вођење и упис лица у Јединствени републички регистар, подаци који се воде, чување и заштита података, поступак приступа подацима који се воде у Јединственом републичком регистру, начин и поступак давања и чувања шифре за добијање одобрења за позивање на податке који се воде, брисање података, начин и поступак меморисања свих позивања на податке који се воде, као и друга питања од значаја за вођење Јединственог републичког регистра давалаца, прописује министар (подвукла Б.Ђ.)“

Ох, како је диван овај „Врли нови свет“, у којем има тако дивних бића као што је министар по избору Великог брата. Трансперентно: веома, веома транспарентно! Заправо и нема бољег примера „транспарентности зла“ о чему је пророчански писао Жан Бодријар.

ДИРЕКТОРОВА ТАКТИКА Директор Бабић рачуна на сервилну улогу новинара чији је једини задатак у Новом светском поретку да дају смер логистици перцепције и реализују задатак кондиционирања (термин који означава привикавање на неку идеју серијом манипулативних поступака усмерених на емоције и несвесно!) популације, прикривајући релевантне чињенице; на ћутање лекара, професора Медицинских факултета, стручњака са ВМА и лекарске Коморе; на неподношљиву лакоћу пристанка медијски препариране популације на ма какву нову операцију којом се претвара у робље и резервне делове, на површност и немар као идеалне сапутнике бешчашћа моћи, те се тако изоставља постављање веома важних питања: Због чега се у медијима не говори о организацији „Еуротрансплант“, те далекој перспективи да органи „преминулих“ грађана Србије сачекају остварење поменутих предуслова за њихову трансплантацију у Србији? У наведеном интервјуу „Политици“, Бабић (менаџерски екпсерт са завидном праксом у САД-у, стипендиста Светске здравствене организације, „Најевропљанин“ за 2011. за пројект „Здравствена политика у Србији до 2020 године“; председник Интернационалног удружења „Доктори за људска права“…) говори о специјалној врсти партнерста са америчким клиникама „Мејо“ и „Хјустон“, „са којима планирамо да склопимо споразум о слању пацијената и њиховом лечењу, а да као партнери добијамо специјалне цене за то“.
О каквом се партнерству ради? Шта ће ове реномиране клинике добити заузврат? И, какве препоруке и смернице за даље унапређење расподеле органа можемо очекивати од „Еуротранспланта“, пошто је једино Србија (поред Хрватске) свој целокупни мртвачки бруто производ спремна да поклони (попут свих других ресурса) неутаживој глобалистанској потреби за профитом?
Никакве сличности са законским решењем о обавезном узимању органа, какво постоји у Србији (и Хрватској) са законима који важе у осталим земљама у Европи нема. Др мед.сци. Зорица Митић за „Печат“ објашњава да у свим земљама у ЕУ Закон подразумева само добровољни пристанак и да уколико изузеци и постоје они се не примењују захваљујући серијама допунских веома строгих закона и законских одредби које практично спречавају примену закона о претпостављеном статусу „донора“. „У Немачкој је на снази Закон о писменом пристанку на донацију органа. Дакле, нема претпостављене добровољности. Немачка је најразвијенија земља Европе и веома води рачуна о демократским принципима добровољности својих грађана на давање органа после смрти. Норвешка на другој страни са мање од пет милиона становника изврши половину трансплантација од оног броја који се изврши у 80 милионској Немачкој. У Норвешкој Закон дозвољава узимање органа без пристанка донора још од 1972/1973. године, али допунски Закон о заштити и информисању пацијента тражи добровољни пристанак донора као и његове фамилије. Овај Закон о заштити пацијента, који је ублажио Закон о донацији, уведен је као контрола здравствених радника и државе који су у периоду од 1941. до 1974. лоботомисали преко 2.500 особа, а у периоду од 1934. до 1954. стерилисали око 3.700 жена и 420 мушкараца. Тако је Закон у Норвешкој различит од праксе која је знатно строжија од закона.
Др Митић за наш лист показује и да су приче о економским бенефитима трансплантације неодрживе, те да фармаколошке куће на трансплантацији енормно зарађују: „Сама трансплантација је поступак замене болесног органа живог пацијента здравим органом од живе особе (само бубрег) или здравим органом умрлога. Једна студија у Норвешкој каже да 50 одсто особа са пресађеним срцем (прво пресађивање изведено је 1983. године) живи 12 година после трансплантације. Пацијенти који добију туђи орган морају доживотно да узимају имуносупресивну терапију. Нове студије показују да ови пацијенти имају 65 пута већи ризик да добију неку форму рака. Чак 80 одсто трансплантираних добије рак коже.“
Често се наводе економски разлози за спровођење трансплантације. Каже се да се једном трансплантацијом бубрега штеди око 600.000 круна за годину дана дијализе у Норвешкој. Но, нико није израчунао колико кошта доживотна имуносупресивна и остале пратеће терапије код трансплантираних, а посебно не колико кошта лечење рака код тих пацијената. Вероватно би се ова прича о економској рачуници брзо изгубила када би се израчунала цена операција и сви други трошкови који је прате. Мислим да је врло нетачно говорити о економији као разлогу трансплантације, осим ако под економском рачуницом немамо у виду да фармацеутске корпорације зарађују на лековима милијарде евра на годишњем нивоу само на основу трансплантације.
У ЕУ, се, сматра др Митић, у ствари изведе веома мало трансплантација на годишњем нивоу: „Норвешка има највећи центар за трансплантације органа у Европи и прва је у Скандинавији по броју донора на милион становника. Године 2011. је извршено 469 трансплантација, од чега 302 бубрега. Само 127 особа су били донори. Упркос томе што 79 одсто Норвежана каже да је за донацију, 188 пацијента чека у реду за трансплантацију бубрега.“
Зорица Митић говори и о огромној потреби за органима у „Еуротранспланту“: „У Европи поред Скандинавског удружења постоји и ‚Еуротрансплант‘ који обухвата само осам европских земаља са укупно 135 милиона становника. У овој зони 15. 027 пацијената чека на трансплантацију, док је 2012. године трансплантирано 7.357 органа. Само у Немачкој на трансплантацију чека 12. 000 људи, а Немачка има 14,4 донора на милион становника. Статистика каже да је у 2012. години било само 915 трансплантација са мртвог донора.“

ПРОФИТ ИЗНАД СВЕГА Бројке показују да се ради о веома профитабилном бизнису, а само ценовници у САД-у недвосмислено потврђују да донор не поклања своје органе животно угроженим пацијентима, већ онима који на томе зарађују. Цене набавке органа које на свом сајту наводи УНОС (United Network for Organ Sharing) су: срце-$80,400; једно плућно крило $73,100; оба плућна крила $90,300; јетра $71,000; бубрег $67,200; панкреас $65.000; црево $78.500. Укупна цена трошкова трансплантација које наводи УНОС, према табели приказаној на њиховом сајту су: срце $997.700; једно плућно крило $561.200; оба плућна крила $797.300; јетра $577.100; бубрег $262.900;: панкреас $289.400; црево $1.206.800.
Трошкови за даље лечење пацијената којима је трансплантиран бубрег, на годишњем нивоу износе око 14.000 евра у Немачкој, каже др Митић. Фармацеутске компаније згрћу милијарде евра годишње од продаје својих производа. Швајцарска компанија „Новартис“ је у протеклој години зарадила више од 900 милиона долара само на једном леку, док је конкурент „Рош“ у 2011. години са сличним леком зарадио скоро милијарду швајцарских франака.
Питања која се намећу у вези са предлогом измене Закона о трансплантацији: како функционише и коме је у свету доступна централизована база података (Јединствени регистар у Србији), због чега нису организоване јавне дебате о предлогу Закона, због чега стручна јавност нема увид у софтверску подршку променама које се најављују, представљају разлог за велико неспокојство и забринутост грађана Србије. Колико смо са становишта безбедности личних података и личне безбедности угрожени предлогом Закона о трансплантацији, за „Печат“ говори Александар Арсенин, председник Покрета за електронску приватност Србије и директор Института „БиоДАТА“ за информатичка истраживања у области бионике:
„Закон о трансплантацији наговештава креирање базе података – електронског регистра потенцијалних донора који, сагледан  из аспекта техничке (информационе) безбедности и приступа података, отвара многа озбиљна питања о заштити приватности, приступа и саме физичке безбедности власника података.“
Основно полазно питање је усмерено ка власништву и контроли података, као и повезаности евиденције (базе) донора са остатком рачунарских система (електронских здравствених картона, матичном базом грађана…)
Укратко, можемо извући неколико чинилаца који ову базу чине високоризочном и крајње непожељном у концепту у којем је представљена:
* База података донора без дилеме мора бити одвојена од целине државних евиденција из разлога заштите приватности, приступа подацима, спречавању злоупотреба и других ризика који могу довести до злоупотреба, а у овом случају доводе и физичку безбедност грађана у питање.
* Члан 50. наглашава: „Дозвољено је узимање органа са умрлог даваоца уколико се умрли давалац за живота није изричито противио узимању органа“. Ово се тумачи да су сви грађани у основи даваоци, осим појединаца који се нису „одјавили“ са листе давалаца. Одјава се врши код изабраног лекара, а претпоставља се да велики број здравствених осигураника неће бити упознат са правилима о одјави, те ће се сматрати даваоцима! Приликом креирања било каквих евиденција подразумевају се вредности које су у основи у складу са животним околностима. У овом случају, грађани у здравственој евиденцији никако и ни под којим условима не могу бити подразумевани даваоци, већ би упис требало вршити приликом добровољног изјашњавања грађана. Случај евиденције о даваоцима крши неколико моралних начела, и умногоме се коси са основним људским правима.
* Низ питања се поставља у вези са протоколом употребе базе, па и самог њеног креирања. Ко може приступати евиденцији (предлог Закона наводи широк круг овлашћених лица), која правила важе у вези одлива података из евиденције, какве су гаранције које ће обезбедити сигурност података, приватност, крађу, продају података…
* Ко и на који начин контролише Управу за биомедицину када је у питању овако ризична евиденција података?
* Која су овлашћења власти и Владе Републике Србије?
* Да ли је база о донорима (а схватамо да јесте) повезана са електронским здравственим картонима и на који начин је у даљој вези са евиденцијама о грађанима?
* У предлогу измене Закона наглашава се да Управа за биомедицину води посебан регистар лица која су дала изјаву о противљењу! Ова ставка изнова отвара сва питања безбедности, приступа, злоупотребе… ради се о једној новој целини и евиденцији података о грађанима.
* * *
Уколико би детаљно искоментарисали предлог Закона довели би у питање целокупан  здравствени систем Србије и безбедност грађана. Овај документ, гледајући из позиције манипулације електронским подацима говори да се креира листа за „одстрел“ грађана који не желе бити донори (креира се посебна високоризична база података), док се грађани „по рођењу“ посматрају као добровољни даваоци органа.
Предлог је у потпуности противречан свим моралним, етичким и људским нормама, а комплетан регистар представља две црне листе и у сваком случају, сваки грађанин је на губитку!
Софтверски рулет чека да заврти први одговарајући хаплотип. Објаснимо читаоцима, наравно – лаички, шта је „хаплотип“, иначе појам од највећег значаја за трансплантацију органа. То је група тела главног комплекса ткивне подударности који се наслеђује од једног од родитеља, па се стога налази на једном хромозому!

[/restrictedarea]