Почетна / Уводник / Спрдају се са Србијом, а она се спрда сама са собом

Спрдају се са Србијом, а она се спрда сама са собом

Милорад Вучелић, главни уредник

руги се спрдају са Србијом, а што је још горе она се спрда сама са собом. Није нимало лако пљувати по себи сваки дан, а да то не остави трајне последице. Србија данас у државном, економском и културном смислу живи у завршној фази реализације титоистичког пројекта.
Недостаје нам још само то да неког непријатељског каплара из ратова деведесетих година минулог века прогласимо за српског маршала, па да нам све буде потаман. Ако неко такав већ не би био маршал, одликовање га сигурно не би мимоишло.
Како би било добро да Србија нема овако дрчне, одважне, жестоке, храбре, паметне и препаметне политичаре. Како би нам ваљао неко ко није у пуној снази и у најбољим годинама. Рецимо неко као Владимир Владимирович Путин који, како проницљиво и промишљено каже Томислав Николић, очигледно пролази „кроз кризу средњих година“. Додуше има Путин и других мана, како би помало иронично рекао мој гимназијски друг и пријатељ Машан Пуров, он је некако узак, само Русија, Русија, па Русија, нема некако извесне ширине и продубљености у којој би главно место, место узора заузимали на пример Конфучије и Константин који се код нас све више намећу као мисаони и цивилизацијски обрасци.
Владајуће гесло овде је: што се више временски и географски удаљавамо од самих себе, све боље разумемо своју историју и свој народ. Па ћемо тако можда некад догурати и до Светог Саве и Његоша.
А да нико боље од врха власти не познаје српски народ и његову Цркву, свакодневно потврђујући своју дијагнозу о моралном лудилу и Богу који је за њега одавно погинуо, доказује премијер Србије. Он у тешкој тучи са крвавим главама и убодима ножа у стомак види „традиционалну српску свађу међу пријатељима“. До сада непознатим методом закључивања, следио га је професор Јово Бакић, перманентни јунак рубрике „Глупарник“, и из овог става и критике извукао закључак да би требало укинути веронауку у школама.
Дачић има и очекивања од владике Амфилохија која су остала неиспуњена: „Пре би се могло очекивати да владика Амфилохије држи литургију за упокојење Владе Црне Горе, када је она признала независност Косова, али то није учинио.“ Стварно није фер од владике да пропусти стране – црногорске, а онда за исту ствар строго укори домаће, српске главаре.
Овај потпуно разобручени политичар, без премца у сваком времену и у простору, поставља и друге задатке епископима и патријарху – да се стално моле за њега. Он не види да су све молитве за његову разборитост одавно остале неуслишене и да за њих изгледа више нема праве адресе. Уосталом, шта ће њему Бог и свеци небеске Србије када је њега, како сам каже, „бирала земаљска Србија“. И то читавих петнаест одсто земљана који живе на овој географској дужини и ширини која је некада била држава Србија.
Наши политичари упорно причају „како Србији нису потребни ратови“, али воде свеопшти рат против Српске цркве. Последњих месеци још није освануо дан, а да са насловних страна, за све и свашта, није био оптужен неки епископ. И сам патријарх Иринеј оптуживан је да обезбеђује свом сараднику и пријатељу да „држи монопол на црквени бизнис продаје свећа, крстова, мантија и кандила“, баш као да је реч о шефу Жутог картела Драгану Ђиласу и његовим пријатељима и кумовима који опремају и облаче Комуналну полицију.
Петар Други Петровић Његош, који би требало да понесе ореол свеца, напрасно постаје „женољубац“ и што је још горе у те приче се, због своје неопрезности и непромишљености, укључују и они којима није место са Мирком Ђорђевићем и Живицом Туцићем. На основу свих нових увида, постаје јасно зашто држава Србија нема одбор за прославу 200. годишњице Његоша, нити неки програм за обележавање овог јубилеја. Нема тај одбор, али је одбор за нагрђивање владике Рада и те како масован.
Налаже се и диктира Сабору СПЦ дневни ред, међу црквеним великодостојницима има инсајдера и оних који су од власти и медија добили статус заштићених сведока. Једноставно речено, нема краја оптужбама на рачун Цркве. Сваки дан један до два епископа пролазе кроз шибу што таблоидних, што других новина. Власти и медији у Србији, са све страним и домаћим власницима су у неприкривеном рату против Српске православне цркве. Скаредности које су се појавиле 22. маја у дневној штампи не могу се из разлога елементарног васпитања наводити, а и биће сигурно надмашене већ првог следећег дана.
Нема у нашем сећању режима који се овако обрачунавао са Српском православном црквом као што то данас чини режим у Србији и његови контролисани медији! Остаје нам да се надамо да ће на овогодишњем мајском Сабору наши верски великодостојници то схватити и одговорно поступити.
Сликовити сажетак те приче се може прочитати на насловној страни нашег најстаријег дневног листа: „Дерби између небеске и световне Србије“! Илустративан новински наслов је „Србија је уз свој народ“, којем се, чини се, нико и не чуди, као да је потпуно очекивано да буде и другачије или да јесте другачије? Званична Србија изгледа све више може без свог народа, али још увек то као да до краја неће.
Што су нам Немци већи пријатељи, што више ресетујемо односе са Американцима, што нам је Војводина више сепаратна држава, а Устав све већа лаж, што нам је Косово независније, што кроз уста владајућих политичара све гласније говоре другосрбијанске перјанице, све су нам даље критичка јавност, Русија и православље. Док не буде разоружан, стварно и духовно, и последњи Србин или нека његова формација, ова се помама не може смирити. Што више лажних или правих бомби откривамо по улицама, то све мање запажамо и примећујемо како у самим темељима Србије метастазира разоран експлозив.
Када је реч о дербију између „Партизана“ и „Црвене звезде“ (1: 0), готово је немогуће сазнати да је победоносни гол на утакмици постигао фудбалер Милош Јојић. Зашто? Зато што су централно медијско место, што својом, што туђом вољом, заузели они који нису били у саставу тимова (Кокеза и Ружић) који су играли, нити су били њихови тренери. Чему они дугују оволику пажњу и како је дошло до тога да прави играчи на терену нису битни? И да све то баш личи на све друго што нам се дешава? Да то разумемо могло би нам помоћи само уколико би се онако конфучијански удубили.
Рецесија је кажу на Западу „оковала Европу“, а „еврозона је забележила најгоре резултате од оснивања“. За разлику од њих, Србија је као што је општепознато и на сваком кораку видљиво „изашла из рецесије“ и са милион и педесет хиљада незапослених има успешну владу. И више него успешну министарку здравља, али вероватно и зато у Србији тренутно недостаје ни мање, ни више него 70 основних лекова. Не може се и изаћи из рецесије и имати неопходни лекови. Нема, а можда и неће бити, фармацеутских лекова, али се зато сазнаје да је у тајности потписан Codex Alimentarius, као један од услова за добијање „датума“. Забраниће се продаја меда, биљних препарата и тинктура. По свој прилици нема нам лека! Нема тежих санкција од оних које смо способни сами себи да уведемо, борећи се за „датум“ од ЕУ! (Свакако и обавезно прочитати и себи и другима својим речима препричати текст Биљане Ђоровић „Анђели пакла живе међу нама“ у овом броју „Печата“).
Да смо могли, закључили бисмо касније овај број наших новина. Обавестили бисмо читаоце шта је председник Русије Владимир Путин рекао нашем државном врху у Сочију. Нисмо то учинили, јер његове поруке ионако нема ко из српског политичког врха да чује, а још мање да разуме. Уверио се и Путин, сигурно, да је то узалуд. А и што би неко од наших властодржаца слушао човека кога тресе „криза средњих година“.
Неко ће нам можда замерити што немамо исцрпнијих обавештења и анализа о спровођењу Бриселског споразума, на линији Тачи-Дачић, а преко ЕУ и Кети Ештон Кучер, како је Ештонову прекрстио један наш новинар. (Прочитати текст Николе Врзића „Косово за сигнал“ у овом броју „Печата“).
Могло се још попричекати са закључењем овог броја нашег и вашег недељника, али тамо у Бриселу нема шта да се чека. Што је било за чекање чекало се до 19. априла када се рекло „Хоћемо“, а све оно што ће бити већ је познато и може се пронаћи у народној песми „Пошла кока на пазар“. Песму ми је послао већ поменути Машан Пуров који, откако је отишао у пензију, постаје све активнији и ревноснији сарадник:
„Пошла кока на Пазар, запрљала
ножицу. Пође једном грму.
Тари грме ову ногу!
Нећу!
Причекај се, један грме, ја ћу на
те козу довест’, нека тебе коза
брсти!
И доведе једну козу:
Брсти, козо овак’ грм!
Нећу!
Причекај се, једна козо, ја ћу на те
вука довест’ , нека тебе вук поједе!
И доведе једног вука:
Дери вуче ову козу!
Нећу!
Причекај се, један вуче, ја ћу на
те село довест’ , нека тебе село
бије!
И доведе једно село:
Биј, село, овог вука!
Нећу!
Причекај се, једно село, ја ћу на те
ватру довест’ , нека тебе ватра пали!
И доведе једну ватру:
Пали, ватро, ово село!
Нећу!
Причекај се, једна ватро, ја ћу на
те воду довест’ , нека тебе вода
гаси!
И доведе једну воду:
Гаси, водо, ову ватру!
Нећу!
Причекај се, једна водо, ја ћу на
те коња довест’ , нека тебе коњ попије!
И доведе једног коња:
Пиј , коњу, ову воду!
Нећу!“

А онда следи права бриселска завршница. На сцену избијају прво нама познато седло (или јарам), а онда и миш који после толико пута употребљене речи „нећу“ уводи модернистичку новост и каже – „ хоћу“:

„Причекај се, један коњу, ја ћу на
те седло довест’ , нека тебе
седло таре!
И доведе једно седло:
Тари, седло, овог коња!
Нећу!
Причекај се, једно седло, ја ћу на
те миша довест’ , нека тебе миш
изгризе!
И доведе једног миша:
Гризи, мишу, ово седло!
Х О Ћ У !
Стаде миш седло гристи,
стаде седло коња трти,
стаде коњ воду пити,
стаде вода ватру гасит’,
стаде ватра село палит’,
стаде село вука бити,
стаде вук козу јести,
стаде коза грм брстит’,
грм отаре ножицу, – и оде кока на пазар.“

4 коментара

  1. Ђорђе Бојанић

    Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/




    0



    0
  2. Уважени Вучела, обично се слажем са вама али сада не са првим делом наслова.Јер, да ли се са вама неко може спрдати, да ли вас може понижавати ако га ви игноришете, избегавате или ниподаштавате?
    Овај други део је у реду-Србија се спрда са собом, а најтачније-СРПСКА ВЛАСТ СЕ СПРДА СА СРБИЈОМ.




    0



    0
  3. Danas ministar Ivan Mrkic,hoce da protestvuje protiv francuske TV,u vezi nekog laznog njihovog priloga o navodnom svercu oruzja iz Srbije.Nasli su dva kriminalca i snimili laznu emisiju…
    Ali,kako smo videli snimak objavljen u „Blic-u“,Francuzi MAPU SRBIJE PRIKAZUJU BEZ KOSOVA!To ministar nije primetio,i to nece biti predmet nase intervencije???
    Ne smeta sto nema Kosova?!Ne bode oci?!

    Ja sam potpuno uveren,da ovo mora da se zaustavi,i da ova vlast pokazuje KOMPLEKSE NIZE VREDNOSTI,i da opozicija,Crkva,svi ovi fantasticni novinari i autori…oforme jedno telo,koje ce izdati proglas,sa idejom kuda dalje i sta dalje,radi opstanka Srbije.

    Ja smatram,da se mora formirati SRPSKO-RUSKO PARTNERSTVO.
    To treba da znaci nase Partnerstvo za opstanak,razvoj i mir.

    U okviru toga Partnerstva,Srbija i Rusija traba da proglase SRPSKO-RUSKO BRATSTVO,i da proglase medjusobno priznavanje DVOJNOG DRZAVLJANSTVA.
    Srbija treba da dozvoli da 150 miliona ruskih drzavljana ,moze da stekne srpski pasos.Cak i bez neophodnog boravka,od recimo dve godine,sto je u svetu praksa.I obrnuto,za Srbe i ruski pasos.
    Neka prepisu takav sporazum o dvojnom drzavljanstvu izmedju Spanije i pola Latinske Amerike.To treba Srbiji vise nego Rusiji.

    To ce biti trajna odbrana od NATO,od njihovog laznog „partnerstva za mir“,i od ove lazne EU,zapravo,velikonemacke alijanse,gde ce Srbi uvek biti autsajderi i divljaci,kako nas Nemci vide.

    Oni nas ne vole,jer misle da smo isti Rusi,A JESMO.
    Zato ubijaju Ruse u nama…

    Ako jesmo isti ili slicni,onda treba da se sa Rusima ujedinimo.
    Rusija treba da formira svoj „bonstil“,na severu Srbije,kod Sombora,i da tu ostane dok god americki „bondstil“ kod Urosevca postoji.To je kontrateg.

    SPC treba da sa svim pravoslavnim crkvama sveta,napravi stalnu konfenciju,u Prijedoru,kao najzapadnijem podrucju u Evropi,gde postoji pravoslavna Drzava,Republika Srpska.
    To ne mogu da sprece ostala dva naroda u BIH.
    Tamo,u katolicki i ustasko selo,kod Prijedora,katolicka crkva vec dovodi 100.000 vernika godisnje,“prividja im se bas kod Prijedora“.Prave Medjugorje u RS.Muslimani takodje hoce da izbiju na Savu.
    Ako imamo Rapubliku Srpsku,treba da je sacuvamo takvom institucijom.
    Tamo treba da koordiniraju pravoslavne crkve i da stotine hiljada ljudi iz pravoslavnih zemalja ,dolaze u Prijedor,i vide stratista,
    u okolini,gde je izvrsen genocid nad Srbima,koju ce Nemci,uskoro baciti u zaborav.I zabraniti da se pominje.

    Danas pasose nudi Orban iz Madjarske,Srbima u Vojvodini,ako su imali familiju na tom prostoru pre 1921.g.,prosle godine Novaku Djokovicu,u Kanadi u sali spiker nudi drzavljanstvo Kanade,u prisustvu predsednika vlade Kanade na tribinama…

    Srbija i Rusija treba da budu kao nokat i meso,inace nas nema.
    Svi imaju svoju „Rusiju“,i Hrvati Nemce,i Albanci Amerikance,i Bosnjaci Tursku…svi osim Srbije,kojoj se PRAVA Rusija nudi?!




    0



    0
    • Pa ne pitas se dal nas Rusi hoce? Kakva smo mi drzava kada imamo vlast koju je postavio neko izvana. Mogu da prihvatim da neko delom lobira za nekoga ali da se ovako otvoreno i djonom ide protivu naroda koji te placa e to nemogu da razumem. Namerno ne pisem protivi ,,svog,, naroda jer sam ubedjen da ovi nemaju nesta svetog u svojim zivotima. Gospodine Vucelicu nije on osvojio 15% glasova to je siguran sam pokradeno na ,,fer,, izborima.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *