Спрдају се са Србијом, а она се спрда сама са собом

Милорад Вучелић, главни уредник

руги се спрдају са Србијом, а што је још горе она се спрда сама са собом. Није нимало лако пљувати по себи сваки дан, а да то не остави трајне последице. Србија данас у државном, економском и културном смислу живи у завршној фази реализације титоистичког пројекта.
Недостаје нам још само то да неког непријатељског каплара из ратова деведесетих година минулог века прогласимо за српског маршала, па да нам све буде потаман. Ако неко такав већ не би био маршал, одликовање га сигурно не би мимоишло.
Како би било добро да Србија нема овако дрчне, одважне, жестоке, храбре, паметне и препаметне политичаре. Како би нам ваљао неко ко није у пуној снази и у најбољим годинама. Рецимо неко као Владимир Владимирович Путин који, како проницљиво и промишљено каже Томислав Николић, очигледно пролази „кроз кризу средњих година“. Додуше има Путин и других мана, како би помало иронично рекао мој гимназијски друг и пријатељ Машан Пуров, он је некако узак, само Русија, Русија, па Русија, нема некако извесне ширине и продубљености у којој би главно место, место узора заузимали на пример Конфучије и Константин који се код нас све више намећу као мисаони и цивилизацијски обрасци.
Владајуће гесло овде је: што се више временски и географски удаљавамо од самих себе, све боље разумемо своју историју и свој народ. Па ћемо тако можда некад догурати и до Светог Саве и Његоша.
А да нико боље од врха власти не познаје српски народ и његову Цркву, свакодневно потврђујући своју дијагнозу о моралном лудилу и Богу који је за њега одавно погинуо, доказује премијер Србије. Он у тешкој тучи са крвавим главама и убодима ножа у стомак види „традиционалну српску свађу међу пријатељима“. До сада непознатим методом закључивања, следио га је професор Јово Бакић, перманентни јунак рубрике „Глупарник“, и из овог става и критике извукао закључак да би требало укинути веронауку у школама.
Дачић има и очекивања од владике Амфилохија која су остала неиспуњена: „Пре би се могло очекивати да владика Амфилохије држи литургију за упокојење Владе Црне Горе, када је она признала независност Косова, али то није учинио.“ Стварно није фер од владике да пропусти стране – црногорске, а онда за исту ствар строго укори домаће, српске главаре.
Овај потпуно разобручени политичар, без премца у сваком времену и у простору, поставља и друге задатке епископима и патријарху – да се стално моле за њега. Он не види да су све молитве за његову разборитост одавно остале неуслишене и да за њих изгледа више нема праве адресе. Уосталом, шта ће њему Бог и свеци небеске Србије када је њега, како сам каже, „бирала земаљска Србија“. И то читавих петнаест одсто земљана који живе на овој географској дужини и ширини која је некада била држава Србија.
Наши политичари упорно причају „како Србији нису потребни ратови“, али воде свеопшти рат против Српске цркве. Последњих месеци још није освануо дан, а да са насловних страна, за све и свашта, није био оптужен неки епископ. И сам патријарх Иринеј оптуживан је да обезбеђује свом сараднику и пријатељу да „држи монопол на црквени бизнис продаје свећа, крстова, мантија и кандила“, баш као да је реч о шефу Жутог картела Драгану Ђиласу и његовим пријатељима и кумовима који опремају и облаче Комуналну полицију.
Петар Други Петровић Његош, који би требало да понесе ореол свеца, напрасно постаје „женољубац“ и што је још горе у те приче се, због своје неопрезности и непромишљености, укључују и они којима није место са Мирком Ђорђевићем и Живицом Туцићем. На основу свих нових увида, постаје јасно зашто држава Србија нема одбор за прославу 200. годишњице Његоша, нити неки програм за обележавање овог јубилеја. Нема тај одбор, али је одбор за нагрђивање владике Рада и те како масован.
Налаже се и диктира Сабору СПЦ дневни ред, међу црквеним великодостојницима има инсајдера и оних који су од власти и медија добили статус заштићених сведока. Једноставно речено, нема краја оптужбама на рачун Цркве. Сваки дан један до два епископа пролазе кроз шибу што таблоидних, што других новина. Власти и медији у Србији, са све страним и домаћим власницима су у неприкривеном рату против Српске православне цркве. Скаредности које су се појавиле 22. маја у дневној штампи не могу се из разлога елементарног васпитања наводити, а и биће сигурно надмашене већ првог следећег дана.
Нема у нашем сећању режима који се овако обрачунавао са Српском православном црквом као што то данас чини режим у Србији и његови контролисани медији! Остаје нам да се надамо да ће на овогодишњем мајском Сабору наши верски великодостојници то схватити и одговорно поступити.
Сликовити сажетак те приче се може прочитати на насловној страни нашег најстаријег дневног листа: „Дерби између небеске и световне Србије“! Илустративан новински наслов је „Србија је уз свој народ“, којем се, чини се, нико и не чуди, као да је потпуно очекивано да буде и другачије или да јесте другачије? Званична Србија изгледа све више може без свог народа, али још увек то као да до краја неће.
Што су нам Немци већи пријатељи, што више ресетујемо односе са Американцима, што нам је Војводина више сепаратна држава, а Устав све већа лаж, што нам је Косово независније, што кроз уста владајућих политичара све гласније говоре другосрбијанске перјанице, све су нам даље критичка јавност, Русија и православље. Док не буде разоружан, стварно и духовно, и последњи Србин или нека његова формација, ова се помама не може смирити. Што више лажних или правих бомби откривамо по улицама, то све мање запажамо и примећујемо како у самим темељима Србије метастазира разоран експлозив.
Када је реч о дербију између „Партизана“ и „Црвене звезде“ (1: 0), готово је немогуће сазнати да је победоносни гол на утакмици постигао фудбалер Милош Јојић. Зашто? Зато што су централно медијско место, што својом, што туђом вољом, заузели они који нису били у саставу тимова (Кокеза и Ружић) који су играли, нити су били њихови тренери. Чему они дугују оволику пажњу и како је дошло до тога да прави играчи на терену нису битни? И да све то баш личи на све друго што нам се дешава? Да то разумемо могло би нам помоћи само уколико би се онако конфучијански удубили.
Рецесија је кажу на Западу „оковала Европу“, а „еврозона је забележила најгоре резултате од оснивања“. За разлику од њих, Србија је као што је општепознато и на сваком кораку видљиво „изашла из рецесије“ и са милион и педесет хиљада незапослених има успешну владу. И више него успешну министарку здравља, али вероватно и зато у Србији тренутно недостаје ни мање, ни више него 70 основних лекова. Не може се и изаћи из рецесије и имати неопходни лекови. Нема, а можда и неће бити, фармацеутских лекова, али се зато сазнаје да је у тајности потписан Codex Alimentarius, као један од услова за добијање „датума“. Забраниће се продаја меда, биљних препарата и тинктура. По свој прилици нема нам лека! Нема тежих санкција од оних које смо способни сами себи да уведемо, борећи се за „датум“ од ЕУ! (Свакако и обавезно прочитати и себи и другима својим речима препричати текст Биљане Ђоровић „Анђели пакла живе међу нама“ у овом броју „Печата“).
Да смо могли, закључили бисмо касније овај број наших новина. Обавестили бисмо читаоце шта је председник Русије Владимир Путин рекао нашем државном врху у Сочију. Нисмо то учинили, јер његове поруке ионако нема ко из српског политичког врха да чује, а још мање да разуме. Уверио се и Путин, сигурно, да је то узалуд. А и што би неко од наших властодржаца слушао човека кога тресе „криза средњих година“.
Неко ће нам можда замерити што немамо исцрпнијих обавештења и анализа о спровођењу Бриселског споразума, на линији Тачи-Дачић, а преко ЕУ и Кети Ештон Кучер, како је Ештонову прекрстио један наш новинар. (Прочитати текст Николе Врзића „Косово за сигнал“ у овом броју „Печата“).
Могло се још попричекати са закључењем овог броја нашег и вашег недељника, али тамо у Бриселу нема шта да се чека. Што је било за чекање чекало се до 19. априла када се рекло „Хоћемо“, а све оно што ће бити већ је познато и може се пронаћи у народној песми „Пошла кока на пазар“. Песму ми је послао већ поменути Машан Пуров који, откако је отишао у пензију, постаје све активнији и ревноснији сарадник:
„Пошла кока на Пазар, запрљала
ножицу. Пође једном грму.
Тари грме ову ногу!
Нећу!
Причекај се, један грме, ја ћу на
те козу довест’, нека тебе коза
брсти!
И доведе једну козу:
Брсти, козо овак’ грм!
Нећу!
Причекај се, једна козо, ја ћу на те
вука довест’ , нека тебе вук поједе!
И доведе једног вука:
Дери вуче ову козу!
Нећу!
Причекај се, један вуче, ја ћу на
те село довест’ , нека тебе село
бије!
И доведе једно село:
Биј, село, овог вука!
Нећу!
Причекај се, једно село, ја ћу на те
ватру довест’ , нека тебе ватра пали!
И доведе једну ватру:
Пали, ватро, ово село!
Нећу!
Причекај се, једна ватро, ја ћу на
те воду довест’ , нека тебе вода
гаси!
И доведе једну воду:
Гаси, водо, ову ватру!
Нећу!
Причекај се, једна водо, ја ћу на
те коња довест’ , нека тебе коњ попије!
И доведе једног коња:
Пиј , коњу, ову воду!
Нећу!“

А онда следи права бриселска завршница. На сцену избијају прво нама познато седло (или јарам), а онда и миш који после толико пута употребљене речи „нећу“ уводи модернистичку новост и каже – „ хоћу“:

„Причекај се, један коњу, ја ћу на
те седло довест’ , нека тебе
седло таре!
И доведе једно седло:
Тари, седло, овог коња!
Нећу!
Причекај се, једно седло, ја ћу на
те миша довест’ , нека тебе миш
изгризе!
И доведе једног миша:
Гризи, мишу, ово седло!
Х О Ћ У !
Стаде миш седло гристи,
стаде седло коња трти,
стаде коњ воду пити,
стаде вода ватру гасит’,
стаде ватра село палит’,
стаде село вука бити,
стаде вук козу јести,
стаде коза грм брстит’,
грм отаре ножицу, – и оде кока на пазар.“