Почетна / Култура / Спилбергова геј-сигурица

Спилбергова геј-сигурица

Пише Владислав Панов

Судећи по лауреатима и садржају награђених филмова овогодишњи „Кански фестивал“ ће остати упамћен као још једна подразумевајућа ода иранској кинематографској генијалности, али и лезбејској порнографији, као и новом доприносу стереотипима о заосталим друштвима и културама „трећег света“

Победник овогодишњег шездесет шестог „Канског фестивала“ је драма из домаће, француске продукције „Аделин живот“, туниског Француза Абделатифа Кешиша. Свеопште истицање узвишености овог дела чини га супериорно тријумфалним не само у овогодишњој конкуренцији већ и иначе. Нимало шанси није било да се жири Стивена Спилберга одлучи за било кога другог. Овај филм је чист зицер за промоторе и хвалоспевне дрекавце новог, напредног поретка реда, ствари и једино прихватљивих друштвених, социјалних и сваких других вредности. У најкраћем, овогодишњи освајач „Златне палме“ је трочасовни лезбејски порнић! У њему кроз бескрајних три сата гледаоци бивају почашћени „напредном, поетично, узбидљивом, позитивно провокативном, свакако потресном, љубавно-еротском везом француске тинејџерке и једне жене. Каква дивота. И не само да је та тема најприхватљивије напредна и у савршеном тајмингу са текућим светским схватањима новокомпонованог морала и свеопште предусретљивости према ампутацији назадних дојучерашњих моралних начела, него су то и њени аутори. И, свакако, на врху цунамија подршке овако изузетном остварењу су се по обичају тужно снисходљиви и јадно понизни нашли и представници „Фипресција“, који су се као хор папагаја приклонили одлуци жирија и Абделатифов рад и са своје стране прогласили најбољим. Уосталом геј-теме су сада доказ напретка новим моралом (заправо његовим одсуством) унапређеног просвећеног човека. Недавна ревија кича поносне западне декаденције на финалним вечерима „Песме (геј)евровизије“ је доказ да је овај процес отишао довољно далеко да више не може и не сме бити игнорисан. Отуда је освајање „Златне палме“ вишеструко морално дискутабилног и „провокативног“ Кешишовог „ремек-дела“ подразумевајућа одлука меродавних утемељивача нових друштвених хоризоната. Љубав малолетнице и једне жене, препуна експлицитних, заправо порнографских призора, свакако мора бити да је највеће уметничко, кинематографски и уопште културно достигнуће нашег времена. Ако се узме још у обзир да је аутор, иако давнашњи пребег из Туниса, данас француски држављанин, сасвим пригодног педигреа јер је син заосталих вера и средина и њихових непросвећених, крајње ригидних моралних схватања, који је, ето, делом доказао да га је живот на Западу потпуно еманциповао, његово величанствено остварење, као потврда управо поменутог вредносног декодирања, није могло да не буде победник.

[restrictedarea] Доказивање напредне идеологије Тужно предвидљиво одушевљење Спилберговог интернационалног жирија овим филмом тријумф је одавно инсталиране политике. Та политика се поноси прихватањем и вредносним прекомбиновањем у прихватљив кодекс свих накарадности, дојучерашњих психопатолошких, декадентних, ексцентричних, не тако давно и срамних, душевних стања, изопачења и понашања која су сва данас тако драги повод за демонстрацију толеранције. Грамзивост, бездушност и саможивост, као најважнији аспекти идеалног пословног човека савременог Запада, допуњени су његовим преферирањем, потпуним прихватањем и разумевањем пуне моралне и сваке друге слободе да се у свакодневном социјалном понашању буде помодно декадентан, настран и „посебан“. Најважнији промотори таквих квалитета су управо манифестације као „Кански фестивал“, „Песма Евровизије“ или ријалити-емисије глобалистичке телевизијске забаве. Када је реч о „Кану“ његови не тако давно угледни жирији старомодно су инсистирали на квалитету филмова и њиховој истинској уметничкој вредности. У међувремену је, међутим, постао далеко важнији садржај, његов едукативни допринос у важном процесу промовисања декаденције, разарања старих моралних начела и ниподаштавања до јуче исправних социјално-религијских кодова. Све је окренуто наопако, па тако и овогодишњи кански победник у свим нијансама геј-параде свој тријумф не дугује уметничким вредностима које евентуално поседује, већ провокативним садржајем и одговарајућим пореклом аутора. Другим речима, замислите исту причу само с мање политички коректним етничким ауторским потписом у којем би главни јунаци били хетеросексуалне „оријентације“. Да ли би такав филм био промовисан у најбољи на фестивалу? Није јасно једино зашто се на постеру фестивала љубе Пол Њумен и Џоан Вудворд. Заиста дегутантно.
Остале награде Ни остали лауреати нису далеко од предвидљивих афинитета чланова жирија и њиховог великог холивудског вође. Од када раде, јеврејски амерички јужњаци, браћа Коен, одлично су пролазили у Кану. Спилберг је своје сународнике почастио наградом „Гран при“, јер су се на адекватно њиховом реномеу врхунски начин у свом филму „Унутар Левина Дејвиса“ позабавили фолк сценом америчке културе шездесетих година прошлог века. Ако некоме делује да то баш и није планетарно занимљива тема, онда је то свакако прича још једног подразумевајућег канског љубимца, Иранца Азгара Фархадија, чији филм „Прошлост“ има само тај пех да се појавио када и политички значајнији Кешишов геј-бисер. Иначе би сигурно за своју причу о разводу Парижанке од Иранца он добио „Златну палму“. Овако, препознат је само рад главне глумице Беренис Бежо, пре две године за „Оскара“ номиноване звезде „Глумца“. Можда су најобјективније и самим тим најпоштеније награде додељене ветерану Брусу Дерну (за најбољу мушку креацију у филму „Небраска“), јапанском синеасти Хироказуу Кореди за драму о две породице које су откриле да су им синови замењени на порођају („Какав отац, такав син“) и Кинезу Ђија Цанкеу за сценарио „Додира греха“, у којем је понуђена до сада невиђено реалистична прича о насиљу на улицама модерне Кине. Жирију се омакло и једно „спонтано“ изненађење, јер је за најбољег режисера проглашен Мексиканац Амато Ескаланте за филм „Хели“, који се бави за Запад једино прихватљивим стереотипима о мексичком друштву неизлечиво огрезлом у злочине. Још један подразумевајуће прихватљиви аутор с педигреом, Иранац Мухамед Расулофу, за филм „Рукописи не горе“, добио је награду „Известан поглед“.
„Кански фестивал“ је имао и свој први „терористички испит“ када је у првим данима усред интервјуа на плажи, срећом само ћорцима и лажном бомбом, нападнут славни аустријски глумац, двоструки „Оскаровац“ Кристоф Волц, члан жирија. На кратко, остале су због тога у сенци „случајно“ превише разголићене старлетице на Кроазети, али је њихову част крајем фестивала спасила супруга Романа Поланског, глумица Емануела Сиње, која се, иако озбиљно средовечна, појавила у тако на све стране храбро отвореној хаљини која је безочно показивала баш све што треба и понешто од онога што не би требало, да је скренута медијска пажња потрајала неуобичајено дуго. Био је то, дакако, још један доказ напредности и просвећености западног света. Током фестивала је, иначе, наводно украден и баснословно скупоцен накит, што је потом трапаво и неуверљиво демантовано. А цена ноћења са професионалкама током фестивала је, такође напредно и просвећено, кажу, у случајевима изнајмљивања услуга најфинијих дама, прелазила чак и четрдесет хиљада евра.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *