Спилбергова американо – глобализација Кана

Пише Владислав Панов

Осим постера педесет година старог и потпуно безначајног филма са Полом Њуменом и Џоан Вудворд на њему, одабраног да буде званични постер овогодишњег „Канског фестивала“,  66. „америчко издање“ овог фестивала биће упамћено и по томе што је председник жирија који одлучује о наградама Стивен Спилберг

Да ли је 66. издање најпрестижнијег филмског фестивала на свету, Канског, ове године изузетно у знаку Холивуда, његових звезда, икона, филмова и бардова или је реч о трајној промени, показаће време. Док се та дилема, ако је уопште има, не разреши, остаје чињеница да ће овогодишње канско филмско окупљање (од 15. до 26. маја) као никада до сада бити подређено америчком утицају.

ТРАЈНА СПИЛБЕРГИЗАЦИЈА Слично као што углавном амерички зупци глобалистичке машинерије у осталим областима све подређују себи, свом арогантном заносу величине, значаја и утицаја, тако и ова холивудска глобализација, која је одавно потпуно променила укус публике и самим тим све друге кинематографије, долази до последњег до јуче поносно неосвојеног антихоливудског бастиона. Кан је одувек приказивао америчке филмове. На њему је, рецимо, Вуди Ален углавном први пут представљао своја дела која су потом чекала и по шест месеци на америчку премијеру (што неће бити случај ове године, иако је свој нови филм недавно завршио). И многи други амерички независни аутори, чак и када је престала да постоји макар и та реторичка етикета илузија о независности, били су део неких од канских програма. И ове године су. Али мејнстрим Холивуд, да се послужимо помодним сленгом, није имао места на овој манифестацији. Посебно не у трци за главне награде. И нико никада, ма како велики и наводно значајан у Холивуду и шире био, није могао да добије простор у Кану ако није испуњавао све захтеве и норме, од којих је правило да се баш на том фестивалу филм прикаже први пут на свету било „чврсто као стена“. До сада. Филм који отвара овогогодишњи „Кански фестивал“, мада ван конкуренције за награде, Баз Лурманова екранизација Скот Фицџералдове трилер сапунице „велике дубине и ширине“, „Велики Гетсби“, међутим, добија прилику да направи преседан. Његово отварање „Канског фестивала“ ће заправо бити реприза. Филм ће, наиме, први пут бити приказан пет дана раније у Америци.
Да ли је овај уступак преседан начињен због тога што је ове године председник жирија Стивен Спилберг, човек који је променио филмску индустрију и од уметности, храбрих идеја, ангажованости, уметничке или политичке, стварање филмско претворио у једноумни (малоумни) процес склапања „производа“, а филмско вредновање свео на бројање зараде? Да ли ће са њим, под њим и после његовог необјашњивог овогодишњег присуства на овако важном месту у хијерархији канских жирија овај фестивал бити трајно спилбергизован? Надајмо се да неће. Како год, он ће са својим мање-више аутентичним, значајним и још увек угледним колегама (Анг Ли, Никол Кидмен, Лин Ремзи, Кристијан Мунгуи, Кристоф Волц, Данијел Отил…) одлучивати о наградама. Изузев Анга Лија, јединог истински великог уметничког ствараоца у овој екипи, тешко да у жирију има још неког довољно искусног, значајног или на било који начин вансеријског ствараоца чија би одлука имала неопходну моћ оцене и процене. Глумци ће, додуше, имати нешто бољу подршку у жирију с обзиром на то да ће их, поред осталих, оцењивати и два врхунска талента, оскаровци Никол Кидмен и Кристоф Волц.

[restrictedarea]

ПОД „ЈЕНКИЈЕВСКИМ” ЗнаМЕЊЕМ Овогодишњи „Кански фестивал“ је у америчком знаку и на свом официјелном постеру, на којем су покојни Пол Њумен и његова супруга Џоан Вудворд, снимљени за потребе промоције њиховог филма „Друга врста љубави“ из 1963. године (да ли је могуће да је био довољан разлог за избор овог постера тај што се радња ове безначајне комичне сапунице дешавала у свету париске високе моде?) Организатори су се одлучили да баш овогодишњи фестивал буде у њиховом знаку, иако је Њумен умро још пре пет година. У главној селекцији „66. канског фестивала“ је пет америчких филмова. Три од тих наслова су дело аутора ранијих миљеника канских жирија и самим тим лауреата најзначајнијих признања овог фестивала. У трци су ове године нова дела Стивена Содерберга, браће Коен, и Џима Џармуша. Интересантно је да је у овом друштву још један контроверзни ветеран чији су филмови овде увек имали подршку. Реч је о и даље француском изгнанику из Холивуда и Сједињених Држава Роману Поланском који се у Кану појављује као аутор још једног свог остварења из француске продукције, драме „Венера у крзну“. Одабир, иначе, учесника елитне конкуренције која јуриша на канске „Палме“, био је очигледно еклектички и на „сигурна имена“. Осим поменутих ту су и представници свих осталих већих или значајнијих кинематографија који су својим филмовима освајали награде и публику овог фестивала: Данац Николас Виндинг Рефн, Италијан Паоло Сорентино, Француз Франсоа Озон, легендарни принц суровости и уврнутости, Јапанац Такеши Миике… Французи, иначе, имају највише представника у такмичарској селекцији, шест из своје продукције и три урађене у копродукцији. Још четири остварења имају и у селекцији „Известан поглед“, што није случај ни са једном другом кинематографијом. У тој селекцији, иначе, још је више проширено сакупљачко представљање проверених или фестивалски атрактивних аутора из целог света. Етничка свеобухватност овог дела фестивалске понуде је истински космополитска, све са одабиром политички помодно-пожељних кинематографија, као што су иранска, палестинска или камбоџанска. Нас, наравно, овде, као ни нигде другде, ове године нема. Нисмо ни политички, ни уметнички атрактивни, а и продукција нам је све безначајнија чак и у производњи фестивалских „хитова“ за тамошњу употребу. Много је занимљивије, међутим, да међу филмовима у обе селекције нема ниједног представника скандинавске кинематографије (изузев поменуте данско-француске копродукције Рефновог филма) која последњих година једина, идејно, ауторски и занатски, светли образ европског филма. Можда су превише добри?
Каква год да буде одлука о наградама, судећи по програму, ово ће бити једно од издања „Канског фестивала“ које ће врло брзо бити заборављено. Уколико се, наравно, не деси живот и на било који други начин не обележи ову манифестацију. Али, због филмова и њихових аутора тешко да ће бити упамћена.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *