Савети и утехе, а ниједан прекор

Милорад Вучелић, главни уредник

Пре годину дана додељиване су награде „Печат времена“. Било је то између два изборна круга. О том догађају јавност су, поред „Печата“, обавестиле једна телевизија и једне дневне новине. Како је било прошле, тако је било и ове године. Тако је, додуше, било и претпрошле године. Десило се много штошта у претходних годину дана, променила се и власт у Србији, али је одржан медијски континуитет по којем је могуће, чак је и пожељно игнорисати Милорада Екмечића, Матију Бећковића, Рајка Петрова Нога, Мила Ломпара, Мићу Данојлића… Нема те телевизијске емисије у коју би они били позвани да би се чуло шта мисле или не би ли бар један једини дан предахнули Огњен Прибићевић и Марко Благојевић.
Није важно што се увећао број дневних листова и што догодине о наградама можда неће писати ниједне новине, с обзиром на то да главног уредника листа који је писао о додели награда колико данас држава смењује.
У одавно склопљен медијски калуп, са све истим директорима и главним и мање главним уредницима и водитељима, све провереним и прекаљеним кадровима, како би се некад рекло, само су убачена два нова лица, Томислав Николић и Александар Вучић, док је појава Ивице Дачића већ одавно била укалупљена и има свој фарсични континуитет. Ништа се друго променило није само се мало жешће прича и понавља „да не смемо дозволити да усмрте културу“, а све затирући и игноришући националну интелигенцију која речју и делом заступа српско становиште. Дакле, иста мета, исто одстојање. А биће још теже и биће још горе, како би рекао Брана Црнчевић.
Наравно да све поменуто неће, нити може, бацити било какву сенку на величину и значај доделе ових награда и награђених аутора, и догађај који се одиграо у претходну недељу у „Звездара-театру“.
Тако је са медијима и културом, али шта је с правном државом? Да је има, јавни тужилац би већ одавно реаговао и подигао оптужницу против митрополита Амфилохија и епископа Атанасија због говора мржње! Има ту места и за тужиоца за организован криминал, јер не би требало сметнути с ума да су поменута двојица владика организовани у исту „организацију“ , како је СПЦ назвао председник Србије. Да ли се тужиоци споре око надлежности, па због тога још увек немамо реакција на изричит захтев министра просвете и образовања Владе Србије Жарка Обрадовића и упозоравајуће ишчекивање државног секретара Владимира Божовића? Нећу ни да поменем то што сам скандализован како је неко у тужилаштвима могао да се оглуши о речито чуђење и опомену коју је Ивица Дачић, из једне америчке продавнице техничке робе, упутио самом Господу Богу, са питањем: „Како му је када га такве владике заступају?“ Зашто неподигнутим оптужницама изазивати Свевишњег, као да оваквим државним функционерима нисмо већ довољно кажњени?
Уосталом све је могло бити много једноставније да је правовремено реаговао дежурни судија за прекршаје и одмах после митинга „Остајемо у Србији“ на Тргу Републике разрезао поменутим владикама по месец-два у Падињаку и сместа их послао на издржавање казне. Што да почињемо од хулигана на утакмицама и улици кад можемо са епископима! Од нечега се у завођењу реда мора почети, па што ми, који једини на свету верујемо у ЕУ, не би испредњачили и дали светао пример другима? Био би то још један прилог добијању датума за ЕУ на Видовдан.
Можда би се тако олакшао задатак патријарха Иринеја, па не би морао „да риба“, казни или укори ову двојицу владика, како се од њега захтева, јер никако не би било у реду да њих двојица прођу потпуно некажњени.
Тако би се знатно олакшало решење проблема у Цркви. За неке од владика због говора мржње биће задужени тужилац и органи гоњења, неки ће бити отерани због оптужби за педерастију и педофилију, а неки за штрајк глађу. Пронаћи ће се и казнити кривац за писање Саопштења о Бриселском споразуму. Нема више ни говора да се ствари слегну причама о „личним ставовима“ и ограђивању. Мора се поштовати „званична политика њихових организација“, како им је с пуно прекора речено са самог државног врха. Дакле, неопходна је диференцијација или древно десетковање. То медији и власт очекују од мајског Сабора СПЦ-а. А тако, сигурни смо, или се бар надамо, неће и не може бити.
У лепом кратком разговору који сам својевремено имао са патријархом Иринејом, и којим сам био и остао почаствован, он ми је уз извесну и одмерену похвалу ставио једну благу критичку примедбу. И ја сам је смерно прихватио као прекор. Подсетио ме је на то и првом следећом приликом, и то сам опет прихватио на исти начин, схватајући примедбу као бригу и очински савет. Била је то права ситница у односу на оно што се починило Бриселским споразумом, али видим да патријарх онима који га свако мало срећу, а који споразум хвале и спроводе га, дели „савете, утеху, смирење и спокој“. Нико ни да помене прекор, опомену или укор. Верујем да их има, али то по свој прилици они којима је упућен не доживљавају тако, већ у реченом виде потврду да су на правом путу и да им то обезбеђује „смирење и спокој“, мислећи при том да извршавају добијене савете и раде на јединству народа. Све је оправданија бојазан да се сусрети са патријархом СПЦ-а користе као покриће да се учини нешто за шта патријарх српски нити јесте, нити може бити.
Да ми је памет и глава неких државних функционера, па „да одморим и починем бар једно недељу дана“, ко зна која би све питања могао поставити? Овако, више ни речи.
Узгред буди речено Никола Пашић је саветовао политичарима да избегавају да нападају Цркву и Војску, али данас су неки наши политичари „паметнији од Пашића“.
Неко би можда олако закључио да нам баш не иде. Али погрешио би. Иде медијима које више уопште не оптерећује потпуно одсуство чињеница, јер се оне обилато надокнађују унапред задатим коментарима. И те како добро иде Бојану Пајтићу са ојачавањем сепаратизма у Војводини. После великог митинга у Новом Саду њега је баш кренуло. Пооштрио је Декларацију о независности Војводине, ставио је на дневни ред покрајинске Скупштине, третира Србију данас много горе него Аустро-Угарску некад, слави све у шеснаест.
Јавност је с пуним правом потпуно преокупирана одстрањивањем дојки и јајника Анђелине Џоли. Полако се помаља нови холивудски идеал жене без дојки и јајника, јер то ионако не би требало да има било какву функцију у 21. веку. И то нам иде. Додуше то све крајње неправедно помало ставља у страну централно српско питање – да ли ће на изборима за градског шефа ДС-а у Београду победити Шуле или доктор Гангула?
Кренуло је, по нашим медијима, и Србима на Косову. Како – то можете прочитати у тексту „Живот под окупацијом“ Николе Врзића у овом броју „Печата“. Иде добро и онима који Србе виде као непресушни и јефтин извор органа за трансплантацију, што Србија хоће и да у Скупштини озакони, о чему пише Биљана Ђоровић у тексту „Срби као резервни делови за ‚Глобалистан‘“ у овом броју „Печата“.
Толико нам добро иде да се не усуђујемо ни да замислимо где ћемо завршити.