Русија обнавља базе у свету

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Број, структура и географска позиција руских база сведочи о томе да Москва није напустила подручје бившег СССР-а, и да поседује изузетно развијену војну и технолошку инфраструктуру изван својих граница

После успешно започетог спровођења обимног плана модернизације и опремања својих Оружаних снага, вредног 700 милијарди долара, Русија се озбиљно прихватила сређивања стања у својим војним базама и објектима у иностранству. Председник Русије Владимир Путин потписао је Закон о руским војним базама, са циљем да се одреди њихов реалан статус, и да им се омогући очување и развој. У ситуацији у којој светска економска криза доводи до све веће напетости у међународним односима, овакав закон је више него добродошао, поготово што Русија више и не крије нарасле спољнополитичке амбиције. За познаваоце прилика, готово да нема сумње да Русија поново претендује на статус глобалне суперсиле, са свим припадајућим атрибутима моћи. А управо снажна и модерна армија, способна да делује у иностранству као и код куће, представља један од најважнијих задатака суперсиле.

ПОВРАТАК ТРАДИЦИЈИ Оба дома парламента РФ, Државна дума и Савет Федерације, ратификовала су недавно међудржавни споразум Русије и Таџикистана о статусу и условима боравка руског војног контингента у овој земљи. Споразумом је предвиђено да руска војна база штити интересе две земље и осигурава безбедност Таџикистана заједно са војском ове централноазијске планинске државе. Трајање базе тако је продужено на укупно 49 година – она постоји у Таџикистану од 1993, а нови споразум важи до 2042. године. Уговором је предвиђено и снабдевање Таџикистана неопходним наоружањем, војном и специјалном техником. На тај начин, Таџикистан је вишеструко осигурао своју безбедност: поред тога што ће руске трупе реаговати у случају угрожавања мира и уставног поретка, Душанбе неће више имати потешкоћа са опремањем своје армије, пре свега пешадијским и артиљеријским наоружањем. Јер, ова држава са нешто мање од осам милиона становника (93 одсто површине земље чине планине), сада поседује углавном застарелу совјетску војну технику, а нема ни фабрике за производњу муниције.
На сајту руске владајуће партије „Јединствена Русија“ тим поводом појавило се саопштење Дмитрија Сабљина, заменика председника думског Комитета за Заједницу независних држава (ЗНД), у којем се између осталог наводи: „Имајући у виду да се приближава 2014. година, када се очекује смањење међународног војног присуства у Афганистану, значај руских војних база у том региону, очигледно, само ће да расте. Данас су руске војне базе у том региону важан елемент стабилности за целу Централну Азију. Оне помажу у решавању задатака везаних за супротстављање екстремизму и наркоагресији у региону.“
Са сличним задацима формирана је својевремено и руска војна групација у суседној Киргизији, после молбе тамошњег руководства Москви да спречи нападе терористичких банди. После распада СССР-а, многи совјетски војни објекти у свету били су ликвидирани, јер нова власт није желела да их издржава. У суседним државама, лојалним Русији, базе су задржане. У Белорусији, рецимо, Москва базе користи бесплатно, док у другим земљама, попут Казахстана, руско Министарство одбране плаћа закуп. Данас Русија има 25 војних база у иностранству, што је незнатан број у односу на 800 америчких. Међутим, ове бројке не би требало да заваравају, о чему сведочи и пример Кине, која нема ниједну војну базу ван своје територије, али снагу њене армије не осећају само суседне земље, већ све више и доскора неприкосновени Американци.
Међутим, Москва има традицију војних база у иностранству. Већ је започет обиман посао њиховог довођења у ред, посебно када је реч о правном статусу и снабдевању. Нови закон само ће убрзати овај процес. Руске базе у далеким земљама, попут војнопоморских у вијетнамском Камрану или сиријском Тартусу, тренутно готово не функционишу. То је утолико проблематичније јер се управо у овим регионима одвијају догађаји који ће свакако имати глобалне последице. Зато није случајно што су недавно Русија и Вијетнам постигли прелиминарни договор о обнављању заједничког коришћења базе у Камрану, и предстоји потписивање међудржавног споразума.

[restrictedarea]

 

СОВЈЕТСКА БАЗА Ипак, главне руске иностране базе налазе се широм бившег СССР-а. Од 2009. године у отцепљеној грузијској провинцији Абхазији налази се Седма обједињена војна база Оружаних снага РФ, са контингентом од 4.000 људи. У Јужној Осетији, исте године, изграђена је Четврта обједињена војна база, такође са контингентом од 4.000 војника и официра. У Таџикистану, у престоници Душанбеу и градовима Курган-Тјубе и Куљабе, у укупно осам војних кампова, налази се 201. војна база, са око 7.500 војника и официра. У месту Нурек смештен је уникални оптичко-електронски комплекс „Окно“, као део система контроле космичког простора. Пре девет година, Москва и Душанбе постигли су споразум о преносу власништва над овим комплексом Русији, а заузврат отписан је дуг Таџикистана од 242 милиона долара. Територија на којој се налази стратешки чвор препуштена је на коришћење Русији, на 49 година. У Таџикистану се налази и оперативна група пограничне службе Федералне службе безбедности РФ, као и њени саветници у свим локалним пограничним одредима.
До децембра прошле године радила је и чувена Габалинска радиолокациона станица (РЛС) у Азербејџану, једна од најскупљих и најмоћнијих од укупно осам руских станица за рано упозорење о ракетним нападима. Међутим, пошто је ова станица већ застарела, а азербејџанска страна је поставила високе финансијске услове Москви за наставак коришћења, Русија је засад стопирала њену експлоатацију. Путин је још 2007. понудио Американцима заједничко коришћење Габалинске РЛС у међународном систему противракетне одбране (ПРО), али Вашингтон то није прихватио. Колико су Американци заиста искрени када тврде да је систем ПРО намењен одбрани од пројектила из Ирана и Северне Кореје, а не из Русије и Кине, може се видети из овог случаја. Јер, Габалинска РЛС је идеална за контролу прелета потенцијалних ракета из Средње Азије и Далеког истока ка Европи.
У Јерменији, у граду Гјумри, дислоцирана је 102. руска војна база, са око 5.000 припадника. На овој локацији, поред саме турске границе, налазе се зенитни системи С-300 и ловци МиГ-29. База је створена 1995, и сада је део Уједињеног система ПВО ЗНД-а, по међудржавном уговору који важи до 2044. године, а Русија је користи бесплатно. У Белорусији, у месту Ганцевичи, ради РЛС „Волга“, као део система упозорења од ракетних напада. Сва непокретна имовина и територија на којој се база налази пренета је Русији до 2020. године. Под истим условима функционише и 43. чвор за везу руске Ратне морнарице (РМ) у белоруској Вилејки, који обезбеђује везу са нуклеарним подморницама на бојевом дежурству у Атлантском, Индијском и делимично у Тихом океану.
Чувени Државни експериментални космодром „Бајконур“ налази се на територији Казахстана, али није део структуре Министарства одбране РФ. У Казахстану је смештен и пук транспортне авијације Ратног ваздухопловства Оружаних снага Русије и одвојени радиотехнички чвор Космичке војске РФ. У Киргизији се налази база Ратног ваздухопловства „Кант“, експериментална база торпедног оружја на језеру Исик-Кул и 338. чвор за везу РМ „Марево“. У Украјини, у бази у Севастопољу, Русија изнајмљује докове за смештај преко 30 ратних бродова. У овој бази се налази и Главни штаб ратне Црноморске флоте, централни чвор за везу, 1472. болница РМ, 1096. ракетни пук, 810. пук морске пешадије, а на украјинским аеродромима „Кача“ и „Гвардејскоје“ базирано је 12 авиона Су-24М и Су-24МР, Ан-26 и 10 хеликоптера Ка-27. Укупна бројност руске Црноморске флоте у Украјини износи 14.000 људи.
Број, структура и географска позиција руских активних војних база сведочи о томе да Москва није ни у једном тренутку војно напустила подручје бившег СССР-а, изузимајући прибалтичке републике које су већ годинама део НАТО-а. Такође, сведочи и о томе да Русија поседује технолошки изузетно развијену, софистицирану инфраструктуру далеко од својих граница, у свим зонама својих виталних интереса. Чак и западни аналитичари признају да Москва при том не показује никакве знаке агресивности, нити њени војни објекти угрожавају било кога у свету. То, међутим, не значи да ће Русија седети скрштених руку док се поред њених граница гради инфраструктура другог војног блока, цвета тероризам и наркотрафикинг. Зато је, после више од две деценије, сада успостављен законски оквир који ће омогућити несметан рад и развој истурених караула руске војске у иностранству. У свету у којем сила поново узима примат над законом – такве мере предострожности сигурно нису наодмет.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Globalna velesila? Za tako nešto je neophodna Mornarica sa više od hiljadu plovnih jedinica, visoko ubojno opremljenih oružjem strahovite udarne moći i superbrzih raketnih projektila više od hiljadu kilometara dometa, po principu “ispali i zaboravi”, 5-6 nosača aviona velikih gabarita (približno američkim) i avijacijom 4++ i 5 generacije, sa minimum 1.000 operativnih jedinica, sa savršeno obučenim posadama i najsavremenijim avio-naoružanjem… Rusija danas proizvodi 1(!!!!!) razarač iliti raketnu fregatu, godišnje! 3-4 bombardera Su34 godišnje! 6-8 aviona Su30 i Su35 godišnje! Nosači aviona i prateće eskadre nema ni na vidiku i neće je ni biti do polovine naredne decenije! Sve “najmudrije glave” koje svet danas poznaje tvrde da će biti globalnog rata najkasnije do kraja decenije, a Rusija će kao da bude globalna velesila sa ovakvom proizvodnom efikasnošću? da nije tužno, bilo bi smešno…

    • Dragi moj Dragane, to uopste niej potrebno i ovo sto proizvode je samo privid onog sto se ne vidi. Sto ce takvi brodovi i silna prateca eskadrila kad nece uspeti nida polete sa broda a iako polete nemaju se gde vratiti jer na svaki americki brod dolaze 2 podmornice ruske koje ne samo da mogu unistiti njih vec lako i brzo preorati ameriku sa raketama od kojih nema odbrane jer se ispaljuju sa dna mora a nakon toga lete u niskom pojasi neuhvatljive za radare…
      Scenario koji ne zelimo ali ako ustreba zna se ko ce izvicu deblji kraj.

  2. E nije mi jasno dal ima ,,deblji od onoga koga smo mi Srbi izvukli,,?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *