Почетна / Друштво / Радници у сосу од штрајка

Радници у сосу од штрајка

Пише Маријана Милосављевић

Човек који је током штрајка глађу у пролеће 2009. себи одсекао и појео прст јер он и његове колеге нису добили плату још од 1993. године, Зоран Булатовић, тада председник текстилних радника Сјенице, Тутина и Новог Пазара, данас чека на одобрење за азил у једној од земаља ЕУ. Булатовић, који нас је тог варљивог априла оставио у јези без даха, и чије очајање од тада неуништиво лебди над нама, каже да, што се одласка из земље тиче, није имао избора: „Сви су у Пазару знали за моју ситуацију – полиција, заштитник грађана, невладине организације… и сви су окретали главу. Политичари су наставили хајку на мене и моју породицу (претили су чак и мом малолетном сину), нисам имао коме да се обратим, а и, искрено, више никоме и не верујем. Информације цуре на све стране и изврћу се чињенице, све се врти укруг… Нисам се никоме јавио, само сам отишао главу да спасавам“, написао је у писму свом колеги Здравку Деурићу из Зрењанина, некадашњем лидеру радничко-акционарске борбе у „Југоремедији“, који се тада налазио као притвореник у зрењанинском истражном затвору због наводне злоупотребе службеног положаја.

НЕУСПЕХ РАДНИЧКИХ БОРБИ Последњег дана августа прошле године ова двојица радничких вођа позвани су да се у Зрењанину обрате учесницима округлог стола „Успех и неуспех радничких борби“. Прочитано је Булатовићево писмо са почетка текста. Деурић је био кратак: „Молим вас да као и до сада будете јединствени, за правичну ствар за коју се боримо 10 година. Ја сам добро, верујте адвокатима, боре се и чине све што је у њиховој моћи.“ Скупу су присуствовале некадашње вође најозбиљнијих штрајкова који су потресали земљу, а који данас захваљујући тој чињеници имају статус незапослених лица. Говорили су Драгомир Ерић из „Шинвоза“, Зоран Гочевић из „Срболека“, Владимир Новаковић из „Трудбеника“, Слободан Гајић из „Заставе електро“ из Раче, и многи други које нисмо упамтили или смо их после краткотрајног опажања заборавили, притиснути властитим мукама. Осим њихових следбеника и малобројних ентузијаста решених да се боре за унапред изгубљено – радничка права – ове људе тешко да ће ико запамтити јер и историја уме да буде избирљива.
Ипак, памтиће се 2009. година као година најдубљег радничког очајања. Самоубиства, одсецање екстремитета, штрајкови глађу, блокаде пруга и виталних саобраћајница… Све скоро узалуд, ништа није могло да заустави точак модернизације која меље радне људе. Али има и оних који се још увек копрцају.
Ове године су само најзнатижељнији обавештени да су радници крагујевачког предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом „Шумадија ДЕС“ 13. маја почели штрајк глађу, захтевајући да им се исплати 13 заосталих плата. Иако се овдашња властела куне да намерава да заштити најслабије у ланцу исхране на инвеститорској трпези – пре свих труднице и инвалиде, на новинарско питање како је могуће да у „Шумадији ДЕС“ инвалиди чак 13 месеци не добију плату иако је фирма потпуно у државном власништву, у ресорном Министарству рада нису имали одговор.
Мрцварење инвалида у овој фирми траје дуго. Због тога је група радника у лето прошле године скоро три седмице непрекидно штрајковала глађу, захтевајући исто што и данас – исплату заосталих зарада и обезбеђење посла за предузеће. У августу је промењено пословодство, али су сви проблеми остали нерешени. Зато су радници 29. марта ове године почели генерални штрајк. На почетку је синдикално руководство успело да их одговори од штрајка глађу. Директор предузећа Милан Миладиновић оптужио је председницу синдиката Милку Миловановић да манипулише запосленима, пре свега инвалидима, те да обустава рада угрожава реализацију пословних уговора са Војском Србије и партнером из Швајцарске. Медији су тек овлаш известили о почетку штрајка глађу, а апетит да га прате убрзо су потпуно изгубили.
Штрајковало се глађу и у Клиничком центру Србије. После три дана штрајк се завршио јер су послодавци изашли у сусрет радничким захтевима. Средином априла грађевинари су најавили генерални штрајк за средину маја. Већина синдиката просветних радника најавила је сезону штрајкова почев од 22. маја. Захваљујући општој незаинтересованости, медији нису известили о томе да ли се завршио и како се завршио штрајк рудара у Србији, али су зато сви известили да су у Црној Гори рудари прекинули штрајк после 17 дана. Згодно је још да се присетимо свакодневних протеста који су почели 6. марта у Крушевцу у организацији радника Индустрије машина и компоненти „14. октобар“, који су блокирали главну градску улицу и лежали на душецима испред Скупштине града тражећи да им се исплати 11 заосталих плата. Иначе, то предузеће у већинском државном власништву запошљава 1.550 радника и друго је по величини у Крушевцу.

[restrictedarea]

ЗАКОНИ, РАД И ШТРАЈКОВИ Кројачима и шнајдерима наших медија као да неко не дозвољава да прикажу слику данашњице онако како стварност налаже. Као да нечије неумољиве маказе једноставно одсецају оне који још нису сасвим покорени, који иако полупрогутани безнађем још имају снаге за бунт. Поред оваквих медија, истраживачима социјалних прилика једног дана биће тешко да саставе објективну слику нашег времена. И биће све теже, јер тек долази време које од њих тражи да нас више не оптерећују својим свакодневним јадиковкама. Ове године на јеловнику је „специјалитетна“ брига о радницима. Прво ће се истранжирати кроз нови Закон о раду, а онда пропасирати кроз нови Закон о штрајку.
Па, ипак, само мала група људи у организацији Анархо-синдикалистичке иницијативе изашла је 7. априла, испред зграде Министарства рада у Немањиној улици да протестује против новог Закона о штрајку, против незапослености и отпуштања. Упозорили су да је „владајућа класа одлучила да поново нападне наша основна права и да је следећи корак пооштравање законске регулативе која се односи на штрајковање“. Подсетили су да би у скупштинској процедури ускоро требало да се нађе нови Закон о штрајку, који ће „суштински укинути право на штрајк“. Да ли је баш тако?
Из радне верзије овог документа може се закључити да држава прижељкује невидљиве раднике. Решила је, наиме, да захтевне раднике, оне који прогласе штрајк – смести у тор. Наравно само симболично. Место штрајка је радниково радно место, односно пословне просторије. То значи да нас више неће нервирати када их гладне затекнемо да блокирају централне улице, саобраћајнице или не дај боже пругу која је често досад била и пруга за под главу у дугим ноћима блокада. Све је подређено срећницима који и не помишљају на штрајк, да се случајно не потресу, све у циљу очувања јавног реда и мира. Додуше, постоји минимална могућност да се протестује и ван радног места, али онда и онако како МУП каже. Само је још остало, резонују синдикалци, да се од газде затражи одобрење за штрајк, и када се он сложи да полиција одреди од ког до ког времена радници могу на протест.
Није без врага (Устав Републике Србије дефинисао је право на штрајк као искључиво право запослених), а већ је неко пребројао, читајући радну верзију Закона о штрајку, да се у овом штиву реч запослени помиње 24, а реч послодавац 36 пута. Могућност права на штрајк се толико искомпликовала да би, у ствари требало да доведе до гађења према штрајку.
Ево шта је, као примедбе, навео Индустријски синдикат Србије: „Предлагач у закон укључује Социјално-економски савет, Агенцију за мирно решавање спорова, министарства и суд – недостају само ММФ и ‚Светска банка‘… Индустријски синдикат Србије сматра да је предложена радна верзија концепцијски лоша и да никаква битна побољшања нису могућа.“ Ипак, доставио је начелне примедбе. Полазећи од члана 61. Устава Србије, којим се запосленима јамчи право на штрајк, радна верзија закона више се бави спречавањем и онемогућавањем (користећи процедуре) запослених да своје уставно право остваре. Закон се беспотребно бави неким правима која припадају послодавцу, иако су та њихова права већ регулисана другим законима.
Најава штрајка у делатностима које закон дефинише као „делатности од општих интереса“ је временски предуг (15 дана), штрајк упозорења 48 часова. „Одлука о ступању у генерални штрајк са временским роком достављања је смешна. Рок од дана достављања до почетка штрајка од 15 дана обесмишљава сваки смисао штрајка. Ово се односи и на рок од 15 дана за који је арбитража дужна да донесе одлуку о минимуму процеса рада од дана именовања арбитра“, каже се између осталог у начелним примедбама које је предлагачу упутио Индустријски синдикат. Још се истиче да је посебна прича предлог да у закону стоји „Судска одлука о незаконитом штрајку“, и приде Закон о штрајку определи како и у којем саставу ће суд да одлучује. Постоји Закон о судовима који уређује рад судова. Оваквим решењем и насловом, закон је већ определио да је штрајк незаконит… Иначе, иако је чланом 10. предвиђено коме се доставља Одлука о ступању у штрајк, на крају се уводи и обавеза Штрајкачком одбору да Агенцији достави податке о штрајку, што представља још један вид притиска на запослене. „Поставља се питање, шта ако не достави?“…
Износећи још низ нелогичности и непотребних компликација у Индустријском синдикату закључују да актуелни Закон о штрајку (тзв. „Лилићев закон“ из 1996. године) садржи много боља решења, и да је лакше и целисходније извршити дораде постојећег закона и упутити га на усвајање.
Ево још једне занимљивости. У члану 1. актуелног закона пише: „Штрајк је прекид рада који запослени организују ради заштите својих професионалних и економских интереса по основу рада“. У новој верзији се тек у члану 2. дефинише штрајк, и то као „прекид рада запослених ради остваривања и заштите њихових економских и социјалних интереса, и права из радног односа“… Професионалност се, изгледа, свесно маргинализује и губи, а тако одумиру професије. Већ сада је професионалност најмање на цени – цензура у медијима, полиција селективно хапси, синдикалне вође потписују уговоре штетне по раднике, урбанисти потписују урбициде, судије пресуђују како власт очекује… а све у циљу задржавања радног места. Запосленост као таква данас је овде врхунац сваке каријере, и због ње се све чешће крше људске, моралне и законске норме.
Као и претходне, и актуелна власт има намеру да се заштити од потенцијално добро организованих немира. Како је тај план изгледао 11. јула 2009, открива нам једна од депеша „Викиликса“. У белешци тадашњег америчког амбасадора Камерона Мантера каже се да влада нема новца да плати дугове радницима, а да је све радикалнија природа њихових протеста подстакла владу да „преузме тежак задатак проналажења начина да умири раднике без да их плаћа“. Мантер се, ипак, по мало чуди оптимизму владајуће елите, која по њему недовољно зазире од радничког беса. Али, ту је решење. Коначно, у депеши регистрованој 26. августа 2011, амбасадор бележи: „Тек недавно је Министарство рада и социјалне политике које води Расим Љајић израдило свеобухватан план владе у циљу спречавања даље радикализације протеста и помоћи најтеже погођених кризом. Дана 23. јула влада је одобрила формирање радне групе која ће решавати проблеме рада.“ У радној верзији Закона о раду очекује се већа ангажованост полиције. „Према том предлогу, полиција ће омогућити радницима штрајк само на местима прописаним законом, узимајући у обзир слободан проток саобраћаја, као и заштиту људи и имовине. По закону, јавне демонстрације захтевају обавештење полиције, а полиција може да одбије дозволу…“, пише у депеши.

ЕУ КАО ИЗГОВОР И ондашње и садашње власти, гурајући рестриктивне законе о свету рада, изговор налазе у ЕУ. То је, наводно, и разлог неопходности доношења новог Закона о раду и Закона о штрајку.
Али наравно да није тако. Што се Закона о штрајку тиче, велики број развијених и демократских држава (међу њима и најразвијеније државе ЕУ) нису штрајк регулисале посебним законом, а најбитнија питања препуштена су социјалним партнерима. У ствари, само мали број земаља има посебан Закон о штрајку. По правилу, земље које су донеле посебан закон битно су ограничиле право на штрајк или га компликованим процедурама учиниле тешко изводљивим. У развијеним земљама право на штрајк се начелно регулише у Закону о раду, препуштајући да се детаљније уреди колективним уговорима и међусобним преговорима синдиката и послодаваца, баш онако како је и предвидео члан 61. Устава Републике Србије.
Али, власт је по ко зна који пут претпоставила јавни интерес интересима капитала. Важно је знати – нико радницима не може да одузме право на штрајк, право на протест, право на прекид и бојкот производње, право да се бране и реагују ако било ко покуша да их спречи у борби за своја права. Интереси шачице тајкуна и политичара које тајкуни држе у шаци, не смеју се изједначавати са интересима читавог друштва. Циљеви радника неће се постићи аргументованом расправом и објашњењима на преговорима и састанцима који уосталом углавном служе за умртвљење радничке побуне. Зато је крајње време да се успротивимо властодржачкој тежњи да нас скува. Куварима је боље. Располажу и састојцима и зачинима. А како би било да им и ми сами скувамо и сервирамо радну верзију закона, и послужимо је газдама?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kapitalizam je usao u svoju divlju fazu,gde se vise ne zaradjuje,
    vec otima.Otima se sve,prirodni i ljutski resursi,otimaju se pare koje su u bankama,otimaju se nekretnine od gradjana i firmi.
    Izazvana je kriza,rusenjem finansijske pitramide ili spirale,i sve je sruseno.
    „Vlasnici Planete“ ,i njihove multinacionalne kompanije,sve imaju na dlanu.Ako vide mnogo para na Kipru,izazovu krizu,i te pare blokiraju…Ako vide mnogo nekretnina po mediteranskim obalama,
    isto,sruse kreditni sistem,ljudi ostanu bez stanova,a oni sada te stanove uzimaju NOVE na „akcijama“ i do 70% jeftinije,kao u oblasti Valensije…
    Pre 5 godina je najnerazvijenija oblast Spanije Mursija,gradila godisnje vise stanova od Austrije i Madjarske,zajedno.Sada su na kolenima,sa vise od 27% zvanicnog proseka nezaposlenosti,a ti Austrijanci kupuju stanove na njihovoj obali,u pola cene.

    Krenuli su na Portugal,jer ima velike rezerve u zlatu,na Grcku,
    zbog ostrva…Banke su izmisljale „biznise“ za narod,nudile neke proizvode sa velikom kamatom,danas su im te pare oteli…

    Medjutim,to su sve tehnike otimanja,sustina je da je pod plastom „krize“,izvrsena KLASNA KONTRAREVOLUCIJA,bez borbe.

    Sve sto su radnici u zadnjih 100 godina uspeli da izbore,i krvlju,sada su za nekoliko meseci ili godina izgubili,bez borbe.

    Recimo,u Spaniji je radnik do februara 2012.g.bio zasticen,imao je u slucaju otpusta,nadoknadu od 45 dana po godini staza u toj firmi.Ako racunamo tadasnji obracunski prosek oko 1000 eura mesecno,znaci da bi radnik mogao naplatiti 1500 eura po godini staza,kada ga otpuste,sto nije malo.Plus ide na biro do 2 godine,i ima prvih 6 meseci 70%,a ostali period 60% plate.I ide mu staz.
    Danas se za otpust dobija 33 dana,ali to je privid…prosirena je kovertura za tzv „objektivni otpust“ (gubici firme,bolest radnika…),kada je nadoknada 20 dana,pri cemu je na birou smanjena osnovica posle 6 meseci,sa 60%,na 50%,da bi kao stimulisali ljude da traze posao.
    Jos gore,smeta im postojanje i tih 33 dana pri otpustu,sprema se tzv,“univerzalni ugovor“,po kome posle prve godine imas 12 dana u slucaju otpusta,a zatim 2 dana godisnje,tako da tek posle 10 godina u firmi,imas 32 dana nadoknadu,po godini,u slucaju otpusta…
    Pri svemu ovome je smanjena plata,tako da sva ova matematika,
    deluje jos gore.Takodje,podigli su u Spaniji starosni limit,
    odlazak u penziju sa 65,na 67 godina i za zene i za muskarce.
    Nemci od Spanije traze da se podigne na 70 godina…

    Sada je meta Francuska,gde se jos uvek ide u penziju sa 60 godina,na sta Nemcima pozli,kada cuju…
    Tamo ce uskoro biti ogromnih demonstracija i nemira,jer se Francuzi ponose sa stecenim socijalnm pravima.
    A sta briga ove „vlasnike Planete“,i divljeg kapitalizma,za Francuze.I sve nas.I za radnicku klasu…

    U Nemackoj se kao hvale sa visokom zaposlenoscu,ali ogroman broj ljudi ima tzv.smece plate i posao,od 400 eura,za nekoliko sati rada dnevno,za privremene i povremene poslove…samo da ne kradu,
    za hranu.Tamo znas da nikada neces moci kupiti normalan stan,i u Nemackoj vlasnistvo stana nije toliko zastupljeno,kao u Spaniji,
    gde 80% ljudi ima stan u vlasnistvu.
    Uskoro ce svagde biti nemoguce kupititi stan ,jer je posao nestabilan i jer je plata smanjena.

    Danas u Spaniji,da bi pospesili priliv novca spolja,ako kupis stan za oko 166.000 eura,dobijes i legalne papire,rezidenciju,dozvolu boravka,sa kojom mozes traziti i radnu dozvolu a i traziti i spansko drzavljanstvo,posle 10 godina,po osnovu rezidencije…

    Zato treba dobro shvatiti poruku americkog ambasadora u Beogradu Kirbija koji kaze da je „u Srbiji nemoguce otpustiti radnika“?!
    Najava dolaska njihovih multinacionalnih kompanija,znacice robovlasnicki radni odnos.Tome ce vlast Srbije doprineti,brzim „prilagodjavanjem zakona o radu i srajkovima“,na stetu radnika.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *