Путин одбио Обаму

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Русија неће смањивати свој нуклеарни потенцијал. То је одговор који је председник Владимир Путин упутио свом америчком колеги Бараку Обами, на његово недавно писмо из Вашингтона. Шеф Беле куће „саветовао“ је прошлог месеца, у личној поруци коју је Путину предао саветник за националну безбедност Том Донилон, да Москва смањи производњу атомског оружја, којег је, узгред, у Русији значајно мање него у САД-у. Путин је најавио одговор Обами, и он је и уследио, такође преко секретара руског Савета за безбедност Николаја Патрушева, ранијег дугогодишњег директора Федералне службе безбедности РФ. Обама је, тако, сазнао да Русија не пристаје на уступке ове врсте и да неће редуковати свој нуклеарни потенцијал, о којем су Американци пре само неколико година са подсмехом говорили као о „зарђалој совјетској гвожђурији“. А поједини вашингтонски аналитичари су предвиђали, чак, да ће Русија на коленима да моли САД да се договоре о новом узајамном смањењу овог наоружања – јер наводно Москва нема новца да изгради довољан број нових ракета и замени дотрајали арсенал. Није прошло много времена, а већ се показало да Кремљ, не само што попуњава број отписаних ракета, већ уводи нове, квалитетније системе, као што су „Топољ-М“ и „Јарс“, пред којима ниједна противракетна одбрана (ПРО) противника не може да издржи.

[restrictedarea]

 

КОСМИЧКА ВОЈСКА Москва је почела активно да поставља на бојево дежурство последњу генерацију подморничких ракета „Булава“, чије техничке могућности напросто бацају у панику америчке стратеге. Сви наведени системи непрекидно силазе са фабричких трака и попуњавају бројно стање у јединицама Космичке војске стратешке намене РФ. Путин је упозорио Обаму да би пристанак на даље смањење стратешког арсенала био у супротности са интересима Русије, јер би довео до америчке надмоћи у сфери високопрецизног наоружања. Истовремено, огласио се и руски Генералштаб, изјавом да Москва у овом тренутку има довољно могућности да неутралише глобални систем ПРО САД-а. Такође, Обамин предлог у руским експертским круговима већ је оцењен као још један покушај Вашингтона да утиче на смањење одбрамбене способности Русије, па је Путинов одговор био у складу са таквим проценама.
Историјат руско-америчких односа у последњих двадесетак година показује да се периоди затишја и условне сарадње између две државе веома брзо смењују новим бурама и повратком на реторику и поступке из доба Хладног рата. Оно што већ традиционално оптерећује односе две земље, јесте питање европске безбедности. Роуз Гетемилер, в.д. заменика државног секретара САД-а, опет је послала оптимистичке поруке на недавно одржаној конференцији о европској безбедности у Москви. „Уверена сам да међу нама постоји могућност зближавања у сфери европске безбедности. Са оптимизмом гледам на перспективе развоја односа између наших држава“, рекла је Гетемилер. На то је одговорио руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, подсетивши да је рано за оптимистичке закључке и позвао САД да све одлуке које се тичу безбедности доносе заједно са Русијом, а не да намећу једнострана решења. „Ако не желимо да једни друге сумњичимо, онда би требало заједнички да анализирамо потенцијалне ризике и израдимо колективне, заједничке приступе за њихово спречавање. Не би требало наметати другим земљама једнострано донете одлуке као једино исправне“, нагласио је Лавров. Како је појаснио, ово упозорење односи се пре свега на област ПРО, као и на дугорочне војне планове и решавање криза. Речју, све оне области где Американци већ годинама остварују доминацију.

ЋОРСОКАЦИ РЕСЕТОВАЊА Опис и садржај проблема у руско-америчким односима нису се битније променили у последњих пола века, јер се односи две земље и даље граде на старим доктринама узајамног гарантованог уништавања и узајамног нуклеарног обуздавања. И све док је тако, не би требало очекивати битније помаке, упркос повременим периодима „стратешког партнерства“. Први такав период, после распада СССР-а, започео је 1991, и трајао је до 1993. године. Борис Јељцин је тражио од Запада признање Русије у границама некадашње РСФСР и пребацивање нуклеарног оружја из бивших совјетских република на руску територију, што је и остварио. Две године касније, 3. фебруара 1993, потписана је Декларација из Кемп-Дејвида, у оквиру које су Јељцин и Џорџ Буш Старији планирали да изграде „савез нових партнера“ и „јединствен систем безбедности од Владивостока до Ванкувера“. Међутим, испоставило се да су Американци спремни да подрже ово „партнерство“ само у случају да Русија пристане на скоро потпуно нуклеарно разоружавање, што је јасно показало да у свему постоје скривене и опасне намере.
Други пут, то се десило тачно деценију касније, и опет је трајало тачно две године, од 2001. до 2003, и завршило се фијаском. После терористичких напада на САД 2001, Русија, са новим председником Путином на челу, била је међу првим земљама које су подржале Вашингтон приликом операције у Афганистану, али ни то није било од веће помоћи. Џорџ Буш Млађи започео је унилатералну акцију у Ираку, и Москва се убрзо сасвим дистанцирала. Томе је допринело и повлачење САД-а из Споразума о ПРО из 1972. године, као и званичне најаве да ће америчке антиракете бити размештене у Европи, покрај самих руских граница – наводно ради одбране од непостојећих иранских и севернокорејских пројектила. После неколико година напетих односа, који су кулминирали чувеним Путиновим „Минхенским говором“ из јануара 2007, коначно је наступило доба „ресетовања“, које су започели новоизабрани председници Барак Обама и Дмитриј Медведев. И опет стара, добро позната игра. Американци траже смањење нуклеарних потенцијала, али не желе да се обавежу новим споразумом о ПРО. На крају, Москва ипак пристаје, и априла 2009. потписан је прашки споразум СТАРТ-3, уз заштитну клаузулу да стране имају право да га напусте уколико буде нарушена стратешка равнотежа масовном изградњом ПРО.
Пошто је „ресетовање“ запало у ћорсокак после америчких отворених покушаја да изазову обојену револуцију у Русији током 2011. и 2012. године, сада Бела кућа потеже поново исту, стару иницијативу – смањење нуклеарних потенцијала у замену за „прекоокеанску дружбу“. Но, како у Москви и даље седе одговорни људи и стручњаци у својим кабинетима, Обама је добио поново исти одговор: количина стратешког наоружања у директној је пропорцији са противракетном одбраном. Како је Путин једном приликом сликовито објаснио – не може неко да има и велики штит и мач, а неко само мали мач, а без штита! Суштински, руској позицији нема се шта замерити, јер је само застрашујући нуклеарни арсенал спасавао ову земљу од спољне агресије у претходних 25 година, и њега се одрећи било би равно укидању саме државе.
Један од водећих руских експерата, генерал Леонид Ивашов упозорава да је америчка понуда о „релаксацији“ европског сегмента глобалног ПРО – где Американци за сада одустају од изградње антиракетног штита на територији Пољске у пуном обиму – само мамац на удици. „ЕвроПРО је превара којом нас маме. За нас ЕвроПРО представља неки ризик, али не и велику претњу. Они то користе само да би привезали Европу још више за себе и да би је гурнули у сукоб са Русијом. Али за то време, говорећи много о европском ПРО и изводећи некакве радове тамо, они су снажно повећали бродску групацију, и то таквим темпом као да је ратно време. Данас имају више од 20 бродова ПРО, до краја године биће их већ преко 40, а до 2020. планирају да буде 93 брода. Желим да подсетим да су Американци 2007. године, уз помоћ ових бродова ‚Иџис‘, погодили свој напуштени сателит који се кретао на висини од 207 километара! Зато је бродска групација главна ударна сила њихове ракетне одбране“, објашњава генерал Ивашов.
Овој анализи тешко се може приговорити. Управо су бродови „Иџис“, којима Вашингтон жели да покрије читаву азијску и европску обалу, најопаснија компонента америчког ПРО. Они носе исте ракете СМ-3, којима САД опрема своје копнене базе ПРО у Европи, а при том могу да се крећу, мењају локацију и заузимају најбоље позиције за пресретање руских (као и кинеских) ракета у почетној, али и орбиталној фази лета. Опасност по Москву лежи управо у бројности ових бродова, јер ако досегну одређену критичну масу, проценат гарантованог уништења руских ракета доћи ће до нивоа када Вашингтон може да се осети довољно безбедним да започне неку авантуру, о чему је и Путин говорио америчким новинарима пре две године. Управо зато, Обамин „савет“ не може бити прихватљив, већ Руси активно раде на стварању још моћнијих стратешких система, са још „паметнијим“ пробијањем и избегавањем ПРО. Свакако да није реч о „зарђалој гвожђурији“, иначе се не би Американци толико плашили.

[/restrictedarea]