Пустињак подгорички

Пише Драган Лакићевић

„На Савиној ломачи, 1594. године, пламен се није могао дотаћи Савиног језика – надматеријалног исказа човекове службе Богу и роду… На сличној ломачи српски језик се налази и данас: не гори ватра, али гори образ, ако је од образа ишта преостало“, каже песник

Познато је да српски песник мора написати песму о Светом Сави или о Косову. Стари Змај или, рецимо, Васко Попа. Узмимо, Ракитић…
Момир Војводић је о Косову испевао неколико књига, по једну или две о вожду Карађорђу и о „усјековању Ловћена“… О Светом Сави много песама, а сада ево и целе збирке, тако рећи спева о Светом Сави.
Изворно лиричар, песник „мириса мртвих трава“, Војводић се у обиљу књига заузео да историјски опева и расправи судбину и суштину рода и језика.
На спев упућује први део књиге „Милосна светлост Светога Саве“: „По Савиним монасима Доментијану и Теодосију, њин ученик грешни Момир“. Тако гласи поднаслов ове књиге, а односи се и на први, прозни, и на други поетски део књиге.
Пустињак подгорички, Момир Војводић, живи „у Зети на Рибници, где је – по речима сина Саве – примио свето крштење“ Стефан Немања, пошто се онамо родио. Случај је хтео да ту, на улици, која се у социјализму звала Немањина обала, стоје управне и партијске зграде у којима је основни и можда једини политички државни програм – антисрпски: отклон од Србије и порицање српског елемента у себи. Усамљен, песник бугари над разрушеним ловћенским храмом и гробом и свеопштом светињом која је више у духу и уму него на трошним земаљским зидинама.
Војводић је песник којем нису довољне само беле странице: он песме штампа и на форзацима својих многих књига (форзец је хартија на унутрашњим странама корица – повезује књижни блок с корицама). На првом форзацу књиге налази се песма о Силуановим стиховима посвећеним Светоме Сави. Монах Силуан из 14. века написао је метрички и звуковно савршену песму о нашем светитељу, са јединственом алитерацијом слова С (Слово слави Саве сплете Силуан). Силуановим делом бавио се руски лингвиста Роман О. Јакобсон („Лингвистика и поетика“, „Нолит“, Београд, 1966). Силуанова песма за Момира је „слово, опојније од царскога вина“, а Савино дело је успело да „врати први мирис горскога цвијећа“ – свеколику изворност и природност вере из које „кликује“ метохијски погорелац Војводић.
У првом делу Војводић је песнички прочитао и на савремени језик „пренео“ славна житија Светога Саве, да их, у виду лекције, приближи савременом читаоцу и да тог читаоца припреми за духовну материју у другом делу књиге који чини спев од четрдесетак песама. Том спеву припада и сонетни венац „Зов милосног доба“ који и формално потврђује песникову поетско-религијску опредељеност-посвећеност светосавској служби „речи и мисли“.

[restrictedarea] Уводна Војводићева прозна ерудитна беседа, на стотинак страна, чини песниково документарно-историјско преслишавање и уоквирење простора за лирски: патриотско-полемички и филозофско-религијски рецитал на тему Свети Сава, његово дело и живот, време и трајање.
Сонетним венцем песник започиње реторску литургију, сву од предања, историјских података, „документарних детаља“. Обиље осећања за Светог Саву и за његов удео у нама прати обиље језика – у класичним ритмовима и интегралним римама. „Магистрале“ и „Надмагистрале“ сведоче о песниковом наднапору и ангажовању на форми као изразу савршенства којем тежи материја овог песништва.
Старије и новије песме и теме поређане су по хронологији. Звуковима и сликама претходника, као што су усмене или средњовековне формуле, или познати дистиси Војислава Илића, Момир се одазива својом лексиком и свечаном атмосфером тамног света и „злодоба“ којем је потребна „милосна светлост Светога Саве“: вера у којој су дух, ум и мисао начин постојања. И поезија, која све то обухвата. Старој представи Растковог доласка на Свету Гору (кроз ноћ, „по дажду и бури“) Момир додаје и нову представу – Немањиног доласка: „Кад мних Отац дође мниху Сину“. Отац и Син на почетку света и вере створили су оца и сина на почетку српске светосавске вере. То сазнање „покреће“ песника Војводића. Епска формула „Бјел Вилиндар насред Горе Свете“ има структурну функцију не само у песми „Вилиндар“, него и у целом спеву Момира Војводића.
Цео један мали циклус песама посветио је Војводић Богородици Тројеручици. „Хиландарка“ је и овом српском песнику поклонила две речи којима се замењује њено Име: Виландарка и Остајница.
Своје ходочашће на Свету Гору и своја песничка тумачења хиландарског светосавског појмовника песник изражава у дистисима, катренима и сонетима, стихом од десет слогова са цезуром после четвртог. Појављује се и симетрични дванаестерац, а у „Молитви на Савиној води“ строфа од седам стихова са специфичним распоредом рима. Песма „Шта се иза Проклетија чује“ садржи три октаве у епским десетерцима са узастопним римама.
Посебну тему и у овој књизи Момир посвећује језику: „Српски језик моја је држава“ – вели он. На Савиној ломачи, 1594. године, пламен се није могао дотаћи Савиног језика – надматеријалног исказа човекове службе Богу и роду… На сличној ломачи српски језик се налази и данас: не гори ватра, али гори образ, ако је од образа ишта преостало. Песничка расправа о језику сва је од гордости и горчине – тако се пева о отаџбини… За Војводића, српски језик је зиданица којој сваки песник даје свој удео. Момиров удео се увелико види – светли и пева, сав у чаролијама лирских и епских слика и рима.
Тематска проширења према нашем добу сугеришу живот Светога Саве у песниковом народу и његовој савремености. Тако, и на делу, Војводић потврђује последњу реченицу своје опширне био-библиографије која гласи: „Вјерује у Бога и у Српство и слуга је српскога језика.“ И овом књигом наш песник тај свој високи задатак испуњава.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *