Православна звона јача од Шеријата

Пише Невенка Стојчевић 

Како се прича стара више од сто година понавља поводом изградње „инат цркве“ на Будаку код Сребренице, и због чега Срби у том крају живе у нади да ће се и нова актуелна прича завршити исто као она од пре једног века

Постоји могућност да помен и укоп жртава геноцида у Меморијалном центру ‚Поточари‘ буду одгођени уколико међународна заједница не изврши одлучан притисак на власти Републике Српске (РС), односно Српску православну цркву (СПЦ) да обуставе изградњу ‚инат цркве‘ на Будаку код Сребренице.“
Ово је само једна у низу изјава којом су начелник Општине Сребреница Ћамил Дураковић и активисткиња Удружења „Покрет Мајке енклава Сребреница и Жепа“ Мунира Субашић, уз помоћ наклоњених им медија покушали да придобију најширу јавност, у протесту поводом изградње православног Храма Вазнесења Господњег у Дугом Пољу. Изградња је иначе при крају, и за тај подухват градитељи имају сва неопходна документа.

„ЧАС ИСТОРИЈЕ“ Трагом поменутих новински написа (међу којима је и Дураковићево упозорење да „добија низ мејлова са идејама које нису добре, а он не може да контролише масу од 50 до 60 хиљада људи, и не зна да ли ће неко 11. јула хтети да руши цркву са које ће тога дана звонити звона која симболизују посрбљавање територије“), репортери „Печата“ су кренули пут Сребренице не би ли утврдили на који се то начин „посрбљује териториј“ Републике Српске, на којем, при том, данас као и увек кроз историју, Срби представљају већину.
На километар пред Меморијалним центром „Поточари“, рачунајући да то може да се сматра „непосредном близином“, узалуд смо погледом тражили православни храм у изградњи. На улазу у гробље са 2.500 хумки које су, како Мунира каже, „бели нишани сребреничких жртава ближи цркви него иједан православац који би се ту молио“, управо су се зауставила три нова аутобуса, пуна осмошколаца који су са наставницима дошли на „час историје“.
Фоторепортер је из непосредне близине овековечио њихово „распоређивање“ по целом гробљу, док су девојчице у групама, са марамама на главама, привлачиле пажњу кукњавом која се разлегала равницом.
Под утиском упечатљиве слике, какву није могуће видети на гробљима православних жртава (у случајевима када она уопште и постоје), стигли смо до Сребренице. У сунцем обасјано суботње преподне, савршен мир варошице реметио је само покоји пролазник, док се са једне од две џамије у подножју брдашца са којег их надвисује православна Црква Покрова пресвете Богородице, као сумаглица разлегала молитва Алаху.
Млада попадија у поодмаклој трудноћи, блаженим осмехом извињава се што је затичемо у васкршњем кречењу и великом спремању куће пред скоро рођење друге бебе. Телефоном позива супруга, протонамесника Александра Млађеновића, који је из освећења водице по православној парохији требало да се врати у касно поподне.

ИСТОРИЈА И ТРАДИЦИЈА „Пренесите господину Вучелићу да је ‚Печат‘ осветлао образ Београду. Откад је почела медијска хајка због изградње Цркве Вазнесења Господњег, долазили су представници ‚седме силе‘ из целог света, само из Србије нико“, још са дворишних врата и нескривено одушевљен доласком новинара из „мајчице Србије“, рекао је млади свештеник, одлучивши да се одмах врати и, коначно, и он каже шта има о, наводно, спорној цркви.
На питање шта је разлог толикој медијској повици око нове православне цркве, и где се она подиже, свештеник се закратко вратио у прошлост.
„Да бисте схватили суштину, морате да знате да су прошле године у Сребреници обележена два важна јубилеја – 780 година од оснивања Митрополије сребреничке и 600 година од како је свети деспот Стефан Лазаревић добио град Сребреницу на управу од угарског краља Жигмунда. На прославу је дошло више од 4.000 људи из свих српских земаља, што довољно говори о традицији православља у овим крајевима. Тада смо добили део моштију деспота Стефана Лазаревића које чувамо у храму као највећу светињу и благодат. Постоји податак да је у граду Сребреници и целој општини било пет цркава и мноштво манастира, од којих су неки већ обновљени. Дакле, православље је у Сребреници било присутно већ у време Немањића и касније у време Лазаревића. Из времена деспота Стефана постоји податак о плаћању 200 хиљада дуката пореза Угарима из Новог Брда и 50.000 дуката из Сребренице. Међутим, доласком Турака у 15. веку на овим просторима замиру и православље и развој Сребренице“, каже протонамесник Млађеновић.
Храм Покрова пресвете Богородице направљен је и освештан 1903. године, и отад се већ сто година везано за ову цркву чува интересантно предање. Наиме, сребренички Срби су хтели да направе цркву у насељу које се данас зове Црквиште, али им се учинило да она неће моћи да прими све вернике, па су тражили дозволу за нову локацију.
„Тада је овим просторима владала Аустрија, али турски чиновници су и даље обављали административне послове и никако нису давали православнима ни локацију, ни дозволу за изградњу храма. Међутим, у једном периоду пре него што је почела градња цркве, овде је завладала смртоносна болест за коју се верује да је била куга, па су се тадашње власти уплашиле да је то Божја казна и дозволили су изградњу храма. То су учинили под следећим условима – да Срби одавде оду у Сарајево у тадашњу Земаљску владу и да се врате са дозволом, али за три дана. Они су у томе успели, тако што су на путу три коња поцркала од силног умора, и добили су ову локацију зато што је брдо било јако стрмо, и што се веровало да због тога Срби овде никада неће направити цркву. Али они су изравнали терен и кад су почели да граде цркву показало се да се она налази на најлепшем месту у граду“, прича нам млади протонамесник.
Нажалост, прича стара више од сто година данас се понавља, али православни Срби живе у нади да ће се и завршити као она од пре једног века.
„Између два светска рата православље је овде било јако развијено. Постојало је ‚Коло српских сестара‘ које је имало свој дом и било међу најразвијенијим у тадашњој Краљевини СХС, а постојало је и ‚Соколско удружење‘. У Другом светском рату, као и у читавој НДХ, Срби су и овде били мета за одстрел. Већина се због тога одселила за Србију, али су се после рата вратили и тада је у Сребреници био отприлике једнак број православних и муслимана. Већ педесетих година Срби овде постају грађани другог реда. Са простора Општине Сребренице и планине Осата поново су почели да се расељавају по Србији, где постоје хомогена насеља Срба из Сребренице. Наравно да нико од њих није бежао од вруће погаче, него су муслимани увек добијали посао пре Срба и када су ови били стручнији. Претпоставља се да је од половине 20. века до 1992. када је изузев два села комплетно становништво Сребренице било или побијено, или протерано, расељено више од 10.000 Срба“, наводи отац Александар.

[restrictedarea]

НЕМА САНКЦИЈА ЗА КРШЕЊЕ ЗАКОНА Почетком овог рата, каже он, већ за Ђурђевдан спаљено је село Гњиона, а када је 8. маја убијен председник сребреничког суда Горан Зекић који је српски народ повео у одбрану, сребренички Срби одавде беже у Србију и на слободне српске територије.
„Имам овде извештај са подацима где су све у периоду од 2003. до 2012. учињена кривична дела из мржње према Србима и због тога уништавана имовина СПЦ, и сви српски и православни симболи и светиње само на подручју Сребренице. Током 2011. и 2012. та тенденција је знатно појачана. Општина је много допринела да се овде створи атмосфера у којој није добро, ни пожељно бити Србин, а камоли слободно мислити и говорити српски. Општина у континуитету и без икаквих санкција крши закон. Начелник Дураковић прича да за његовог мандата црква у Дугом Пољу никада неће бити направљена. У таквој атмосфери, 4. новембра 2012, у ноћи непосредно пред обележавање наших јубилеја, на српском гробљу је уништен 21 крст и надгробни споменик управо у Поточарима. Наравно, за то су, како се то већ ради, осумњичени неки малолетници, а пунолетни учесници уместо законом предвиђених шест месеци до пет година затвора добили су три месеца робије због признања да су починиоци недела. Била је то директна провокација пред долазак више хиљада Срба у Сребреницу“, сећа се протонамесник Млађеновић.
По његовом мишљењу општина је велики кривац за многа безакоња и генерисање мржње, али начелнику Ћамилу Дураковићу је неко дозволио да се тако понаша и излази из оквира своје надлежности.
„Чули сте, вероватно, да он каже како због изградње цркве у Дугом Пољу није сигуран да ће моћи контролисати 50 до 60 хиљада људи који 11. јула долазе у Поточаре, а истина је да ту никада није био толики број људи. Поред тога, он није надлежан за безбедност, већ је то МУП РС са одређеним агенцијама за безбедност које су досад успешно контролисале дешавања 11. јула. Истина, међу њима има и оних који не долазе само да одају почаст мртвима, него и зато да би некога провоцирали. Рецимо, претпрошле године овде је више од хиљаду људи дефиловало са заставама више арапских земаља и повицима ‚Алаху агбар‘“, каже отац Александар.
Иницијатива о изградњи цркве посвећене Светом Сисоју Великом за православне Србе који живе у Поточарима, где се после рата нашло више хиљада прогнаника из Федерације БиХ, кренула је 1999. године. Са свим добијеним документима изградња је почела 2000. године, али је високи представник по својим бонским овлашћењима одлучио да не дозволи изградњу јер је општина, наводно, незаконито дала земљиште за цркву.
„Полиција је терала народ са градилишта и због јако непријатне ситуације стало се са изградњом. У међувремену је српски народ напустио своје привремено боравиште у Поточарима, иако и данас око те цркве има насеља у којима живе Срби због чега до данас на том месту служимо Литургију на дан великог Светитеља. Ми смо, дакле, привремено одустали од ове локације и годинама тражили друго решење. А одлучили смо да свакако направимо цркву, јер у Поточарима и данас живи више православних него муслимана. Општина је обећала да ће дати новац да се купи земља, али није, и онда је један верник 2010. одлучио да дулум своје земље поклони за градњу цркве. Дакле, општина је одговорна што се црква гради баш на том месту, што је и најлогичније, јер гради се на српској земљи и у српском селу. Јасно је да је прича о ‚инат цркви‘ неистинита. У супротном никада не бих подржао њену градњу. Затражене локацијске услове нисмо добили ни после законом прописаних 90 дана, што смо сматрали позитивним одговором и још те године ‚ударили‘ темеље, а у зиму 2011. почела је политички инструментализована медијска хајка против изградње цркве.“
На челу кампање, тврди свештеник, до данас су начелник општине Дураковић и неколико НВО. Они су крајем децембра 2010. скупили потписе 159 људи против изградње цркве, који наводно живе у њеној близини и она им смета.
„Али, ми смо анализом потписа установили да само 36 људи са тога списка живи на простору који географски гравитира цркви, а и много од њих дошли су да нам кажу да су натерани на потпис. Највећи парадокс је што су поједини потписници после дошли и дали прилог за изградњу цркве. И први приложник у току ове године је муслиман, а пре два дана је дошао један комшија да ми каже да се нико од муслимана који живе овде не буни, јер богомоља је богомоља, него да то раде неки људи са стране. Иначе, Срби су и у општини већина, а у граду већина од 90 одсто“, тврди отац Александар.
Уз помоћ петиције назване „апел за помоћ“ муслимани су се обратили страним амбасадама и институцијама у Сребреници, и оне су их подржале не проверавајући ситуацију на терену. То њене реализаторе охрабрује да у РС наставе безобзирно да крше закон.
„Пошто нисмо добили локацијске услове ми смо се, у складу са законом, обратили другостепеном органу, Министарству за урбанизам РС које нам их је дало. Општина се због тога жалила суду, али суд је одбацио жалбу. И на наше поновно тражење грађевинске дозволе од општине добили смо противзаконито решење, али нам је Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију РС у јануару 2013. године дало дозволу“, наводи свештеник.
Правна борба била је изузетно тешка и напорна, па су сребренички Срби били приморани да се довијају на разне начине.
„Они причају да цркву градимо у муслиманском селу Будак, које се граничи са Дугим Пољем. А ми имамо аустријски катастарски снимак из 1894, и касније југословенски снимак из 1983. године, и на оба плана се јасно види да се црква гради у Дугом Пољу, заселак Илићи. Између Будака и Дугог Поља је шума, а од цркве према Будаку још постоји и српско гробље“, каже протонамесник Млађеновић.
Због свега тога, Срби из Дугог Поља и насеља која гравитирају према цркви састали су се 7. марта у свом селу и незадовољни противзаконитим деловањем општине потписима и матичним бројевима поднели кривичну пријаву против свих одговорних лица у општини.
„У складу са решењем Министарства ми смо започели изградњу цркве која, као што видите, интензивно траје. Раније су нас провоцирали тако што су слали новинаре да улазе у цркву баш у време скидања оплате, не би ли нека пала на њих. Желели су инцидент по сваку цену, не слушајући наша упозорења. Некад су слали и полицију да растера неимаре. Ниједном од њих, изузев главном мајстору, а дневно их овде ради 20 до 30, није исплаћена ни једна једина дневница. Све су то овдашњи добровољци који одузимају од својих уста да би подигли светињу“, прича свештеник док се благом узбрдицом пењемо према месту изградње цркве, удаљеном око 2,5 километра од Меморијалног центра „Поточари“.

ВИДИК – „ДО СРБИЈЕ“ Вредни грађевинари обрадују се на вест да долазимо из Београда, и са кровне плоче са које се вијори барјак Републике Србије, руком нам показују како видик одавде „пуца“ све до Србије, где се преко Дрине бели Љубовија.
Председник Грађевинског одбора за изградњу цркве у Дугом Пољу, правник Срђан Ранкић, потврђује да општински челници и њихове НВО грубо крше закон, маргинализујући све што је српско, не само у Сребреници већ у целој РС.
„Они не уважавају институције РС, али су зато издејствовали препоруку амбасаде САД-а и високог представника Валентина Инцка да обуставимо изградњу цркве. Ми то нећемо урадити ни под каквим условима, зато што је 2000. године иста та бошњачка власт, потпомогнута делом међународне заједнице, зауставила градњу цркве у Поточарима и отад се не зна статус тог православног објекта. Општинска структура опструише и изградњу спомен-обележја палим српским борцима и цивилима у насељу Солетуша, такође у Општини Сребреница, а сада им смета и ова богомоља. Када су схватили да не одустајемо, почели су да нам нуде неке договоре и компромисе, али у овом случају су закаснили. Од имплементације локалних избора 1998. овде је на сцени сатанизација Срба, и мржња према свему српском, али ја им поручујем да ми све радимо у складу са законима РС, и нећемо одустати ни од цркве, ни од спомен-обележја. Јавност мора да зна да је више од 3.600 српских војника и цивила положило свој живот за опстанак Срба на овим просторима. Тако да свако ко покушава да се стави само на страну Бошњака, да сатанизује српске жртве и врши притисак само на српски народ, као што чине Америка и Инцко, неће наићи на наше одобравање“, закључује Ранкић.
Он, такође, доводи у сумњу све изјаве којима се тврди да ће изградња цркве у Дугом Пољу спречити долазак муслимана на помен 11. јула.
„Мислим да се разлози крију у изјави Мунире Субашић, муслиманке која је истерана из зграде Уједињених нација пошто се појавила са паролом ‚Република Српска је геноцидна творевина‘. Она је поручила да би ове године ‚требало да укопа две пронађене кости свог најмлађег сина‘, а проблем је у томе што више немају шта да закопавају, већ понекад довлаче и кости из прекопаних српских гробова“, наводи Ранкић.
На крају, чињеница да је Кетрин Ештон приликом недавног боравка у БиХ хеликоптером прелетела простор на којем се гради црква, и није се после тога огласила, Србима пружа уверење да раде у складу са законима РС.
„Радујемо се дану у којем ће Црква Вазнесења Господњег, уз звуке снажних звона, бити освештана и отворена за њен православни народ.“

Традиција за поштовање

„У БиХ постоји традиција да сви народи дају прилоге кад се гради нека светиња. За џамију изграђену у селу Солуши прилоге су дали и многи Срби, а црква на српском гробљу која је освештана 1971. саграђена је и новцем муслимана. Зато сам уверен да су Дураковићеве претње некаквим екстремистичким групама, заправо, његова идеја о томе да се уништи свака могућност заједничког живота Срба и муслимана у Сребреници“, оцењује Срђан Ранкић.

Под присилом одрекао сагласност

„Морао сам да одлазим у општину и претим да ћу тамо да спавам све док надлежни не изађу на лице места. А када су изашли и уверили се да је и са папирима све у реду, смислили су да нам је потребна дозвола првог комшије, која законом није прописана, а и објекат је довољно удаљен од међе са комшијом. Ми смо отишли код тог човека и добили његову писану сагласност за изградњу цркве. Шокирани муслимани су га под присилом натерали да напише нову изјаву којом одриче сагласност. Онда ми будемо мало мудрији од њих, па појас од три метра поново преведемо на бившег власника земље и кажемо – сада нам је он први комшија, и за два дана све завршимо и у грунтовници и у катастру“, сећа се протонамесник Млађеновић.

[/restrictedarea] займ на карту займ с залогомбезпроцентный займ онлайноформить кредит займ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *