Посткритичка  наивност  у запоседању песме

Поред Награде Задужбине Бранка Ћопића, песник из Трстеника Верољуб Вукашиновић за збирку „Изнад облака“ добио је и награду „Петровдански вијенац“ која се додељује већ седми пут на манифестацији „Калиновачки поетски вијенац“

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Верољуб Вукашиновић припада небројном кругу тихих и сензибилних гласова одане лирске службе своме лирском и духовном предаштву, али и општења са гласовима (не само песничке) савремености, са којом се спремно дозива

Прошло је двадесет година откако је Верољуб Вукашиновић објавио своју прву збирку поезије под насловом „Чежња за вртом“ (1993). Отад је потписао још десет песничких наслова, а насловна лозинка из првога и даље несмањено важи, штавише, бива још продубљенији знак како му се искуствени пртљаг увећава. За којим вртом чезну – синови праоца Адама знају, а поготово знају наследници Савиног и Лазаревог завета. Тај завет старе Рашке и Моравске Србије био нам је тешки понос и заједничка људска водиља, а сада је све више међу нама оних који олако подлежу упорним убеђивањима да га се треба отрести као сувишног терета.
Верољуб Вукашиновић припада небројном кругу тихих и сензибилних гласова одане лирске службе своме лирском и духовном предаштву, али и општења са гласовима (не само песничке) савремености, са којом се спремно дозива. Вукашиновић је песник другачији од већине исписника, по томе што га не одређује рефлекс поетике оспоравања, негације или растакања целине – него управо разумевајуће, присно прихватање наслеђа. Овај песник негује трајањем освештане облике и симболе, али их испуњава и преозначава наносима живљеног искуства. Реч је о тежем и захтевнијем путу, али је песник одавно доказао да му истински припада, у смерном тону свога постојаног гласа.
Ономе коме је Миличина вечна кућа, Љубостиња, живо певајуће традицијско упориште, не може другачије него да у песми што представља двостепени дијалог са претходницима (са Јефимијом и Миланом Ракићем) изнова потврди своје тако рећи природно опредељење „За небеског кнеза који се у нама / Бори против војске кнеза овог света“. Вукашиновић је испевао довољно песама којима је изнутра исказао ову припадност, своје стваралачки испитујуће учешће у непрестаној борби висине и низине нашег историјског колективитета и свакога понаособ – противно данашњим приликама и путовођама који извргавају све заветне вредности, па и чин Лазареве удовице што је после косовске погибије принела на жртву најлепши плод своје утробе.

[restrictedarea] Песма је простор у коме се појединство хоће настанити. Такав простор аутор збирке „Изнад облака“ није трагао изван свога матичног подручја, оличио га је у моравском пределу, природном и повесном једнако. Запоседање песме, у пролошком саставу нове збирке, Вукашиновић поистовећује са успоном ка врху завичајних Гледићких планина, коти званој Самар: „Уз Самар кроз песму своју сам се пео / И изнад облака њен врх ја сам хтео / Стихом да освојим а он се расплину. / Уз песму је теже него уз планину.“ Опет, у успелој асоцијативној игри имена завичајне реке Летице и митске Лете, Вукашиновић понире у граничну искуствену област у којој памћење и заборав потпомажу једно друго: „Летица реч је / На овој страни временског вира / Која ме брани, у којој млеч је / Што се у пени воденој збира / У кап језика, мед и млеко / Предачке песме над родном реком.“
Није одолео песник ни да придода још покоје обраћање прадавном разговору српског човека са својом основном водом, Моравом, колико год се такав разговор чинио у битноме доречен: „Прими ме, Мораво, да приморавимо“, рефрен је песников. Уживљен у нутрину родног и народног предања, овај песник не само од сензибилитета него и са дубоком културном подлогом, и она толико опевана места у нашој поезији неретко успева да учини лирски делатним. Поред низа посебних одредишта и ликова којима посвећује лирске микроприче и описе, издваја се у Вукашиновићевој збирци песма-портрет знаменитог романописца што је прославио „моравско човечанство“ и обележио протекли век својим активизмом. Песма је ефектни сажетак бурног књижевног и животног пута аутора „Корена“ и „Времена смрти“, али песник неће и не може да пева пуку похвалу (макар је респект у основи снаге ове песме), него потцртава питања и даље незатворена, нерешена: „Колико нас је на којем тасу? / Колико нас је у људском роду? / Пишчева рука питања расу / А далеко је сунце на своду.“
Поред свих лирских сусретања са знамењима прошлости и заједничког повесног кретања, збирку „Изнад облака“ Верољуба Вукашиновића, као и његову поезију иначе, прожимају сасвим интимне духовне упитаности, молитвено-покајни изливи чија се уверљивост и егзистенцијална подлога тешко може довести у питање, осим ако нисмо окорели циници и ругачи. Као што морамо осетити сатрепет са давним исказима драме историјског и личног постојања, у записима Лазаревог и Јефимијиног доба, тако нам је блиска и самооптужујућа горкост Вукашиновићевог лирског гласа.
Поезија Верољуба Вукашиновића износи пред духовно осетљиве читаоце данас тако недостајући тон лирског безазленства, или пак „посткритичке наивности“, као неопходни регенеришући импулс после бесконачног столећа разградње и неверице у језик и смисао који песма може да посредује. Вукашиновић и у збирци „Изнад облака“, као што је чинио и раније, сведочи пуно посвећење у своме лирском ослушкивању, и прилаже нам довољно песничких тренутака са којима се можемо саживети.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *