Почетна / Документи / ПОРУГАНИ ОЛТАР ЈАЗИЧЕСТВОМ

ПОРУГАНИ ОЛТАР ЈАЗИЧЕСТВОМ

Пише Веселин Матовић

Све док камење Његошеве капеле буде лежало у жбуњу на Ивановим коритима, у блату и сраму лежаће и Црна Гора, немирне савјести, разарајући и распињући саму себе у свом „малајском лудилу“

Његошеву капелу, „поругани олтар јазичеством“, може на Ловћен поново уздићи и у њу коначно похранити Његошеве у паганском храму утамничене мошти, само духовно, језички и културно сједињена Црна Гора, и обратно: само васкрсла на Језерском врху Његошева капела може сјединити по свим спојевима распуклу Црну Гору. Само под њеним сводом можемо се поново срести и само у њу први пут заједно доћи на јутрење. У супротном, све док камење Његошеве капеле буде лежало у жбуњу на Ивановим коритима, у блату и сраму лежаће и Црна Гора, немирне савјести, разарајући и распињући саму себе у свом „малајском лудилу“.
Када је 1845. године Његош почео изградњу цркве на Ловћену, један аустријски чиновник из Котора, извјештавајући o томе своје надлештво у Задру, по свему судећи веома заинтересовано да сазна „шта се жели са овом грађевином“, наводи да ће се она видјети из велике даљине, да би се путници, с једне стране „боље увјерили у његова (Владичина) религиозна осјећања“, а с друге – да им служи „као водич“ (путоказ, оријентир и светионик, прим – В.М.), на основу којег ће моћи да „сазнају за разни положај Црне Горе“. Можда овај чиновник није био довољно свјестан ни смисла, ни тачности онога што је казао. Али је казао, као што видимо, истину – да је Владика на Ловћену подигао духовни и свјетовни оријентир Црној Гори, „Свијећу јој Божју пред очима,/да разбира бијелу свјетину/и не држи црно за бијело“!
Нажалост, у некаквом свом херостратском растројству и самољубљу, Црна Гора је срушила Владичину грађевину, развалила свој завјетни ковчег, погазила знамен свих својих историјских тежњи и свих својих племенитих надахнућа, и кренула за некаквим другим оријентирима и путоказима.

[restrictedarea]

ПАГАНСКИ ХРАМ НЕ МОЖЕ… Што је за Јевреје било разорење Соломоновог храма, то је за Црну Гору рушење Његошеве цркве. С том разликом што Јевреји нијесу сами рушили Соломонов храм и на његовим темељима градили туђински, да би се у њ клели и у њему прослављали. Нити су, пак, икада губили вјеру да ће он опет бити подигнут, а камоли да су се противили његовом подизању, као што се Црна Гора противи подизању Његошевог храма, ево, више од четири деценије. И даље тврдећи како је „Ловћен један од најузвишенијих симбола њене државотворности“! Иако на Ловћену одавно нема ничега што упућује на црногорску државотворност, нити на њене државотворце. Пагански храм нити је кад био, нити може бити симбол црногорске државотворности, ни црногорске духовности. Силом постављен на темеље цркве Св. Петра Цетињског и над моштима Његошевим, он може бити само знак срамоте црногорске.
Рушењем Његошеве капеле Црна Гора је све своје порекла и компромитовала. И своје државотворце, и духовнике, и пјеснике. И своју етику, и своју културу, и своју историју, и своје државотворство. Обесветила је све што су јој завјештали њени велики таленти, оповргла „Горски вијенац“, поломила „таблице закона“ и поклонила се „златном телету“. Био је то најдубљи пад и најтрагичнији тренутак у њеној историји. Све њене данашње подјеле: и духовне, и националне, и језичке, и злехудо њено трагање за новим идентитетом, логичан су слијед тога трагичног преумљења, од којег се Црна Гора ни после четврт вијека од пада комунистичког система није отријезнила.
Напротив, запала је у још дубље духовно бунило. Порицање Његошевог српског националног и језичког идентитета, косовске мисли и емоције, с једне и православне религијско-философске вертикале његовог дјела с друге стране, односно – како већ јасно и без имало стида кажу – „отимање Његоша из загрљаја Српске православне цркве“, измећу осталог и тиме што неће дозволити испуњење његовог аманета, данашњи црногорски режим уздигао је на ниво највишег државног интереса. И сама помисао да се Његошева црква врати „на свештени основ“ који јој је Његош поставио, а његове мошти похране на мјесту које је он одабрао, непријатељски је чин, атак на државни суверенитет и идентитет Црне Горе, што држава ни по коју цијену не смије дозволити. Поднијети молбу за обнову Његошеве капеле, исто је што и тражити војну окупацију и „политичку смрт Црне Горе“. Оваквим односом према Његошевој капели, а у ствари, према самом Његошу, режим чини већи гријех и злочин од онога који су учинили његови претходници, који су је срушили. Јер, ако су они, и „њихови у злу помоћници“, заробљени идеологијом којој су служили, мислили да рушењем Његошеве цркве Црну Гору чине вишом него што ју је Његош учинио или су, „ослијепљених душа злочестијем“, били несвјесни посљедица онога што су чинили, ови су непосредно видјели све опачине и срамоте које су из тога чињења произишле, „сва његова гадна позоришта“, па умјесто да их се одрекну, они су на њима изградили своју политичку философију и државну политику. Ако они, „злом опијеници“, нијесу вјеровали у моћ Његошеве клетве, ови су свједоци њеног испуњења. Не само свједоци, него и извршиоци. Ако су они, дакле, учинили злочин, ови од њега праве културно-државну стратегију. Славе двјестоти Његошев рођендан, али не дозвољавају приступ његовим моштима, нити опијело на његовом гробу. Обнављају Маузолеј, његову посмртну тамницу, а захтјев за обнову његове Капеле, у којој би се, први пут после више од 40 година, одржала, како и доликује најзнаменитијем црногорском владици, мислиоцу, пјеснику и државотворцу, заупокојена литургија – проглашавају ударом на црногорски „државни субјективитет“!

„НАЈИЗРАЗИТИЈИ ТОПОС“ Мантрају вајни историчари овештале лажи да срушена црква није ни била Његошева него, наводно, „спомен-задужбина“ њеног обновитеља краља Александра, те да би њеном поновном обновом „Ловћен послужио као најизразитији топос о Црној Гори као српској земљи“. Па нека онда сруше и манастир Косијерево и Храм Св. Саве у Тивту (и многе друге грађевине Карађорђевића, од Плава до Косијерева, и од Тивта до Пљеваља, а посебно на Цетињу, али и оне по приморју у којима данас џабалучи црногорска скоројевићка властела, „као да су им од бабā остале“)! И то су „спомен-задужбине“ краља Александра, па према томе и „топоси о Црној Гори као српској земљи“. Нека сруше и Савину, и Морачу, и Острог, и Ђурђеве Ступове и Св. Тројицу, и све древне православне храмове широм Црне Горе, а онда: и Савину, и Савино брдо, и Савин кук , и Савину греду, и Савину страну, и Савино почивало, и нека затоме Савин извор, Савин поток и Савину воду, и Савиницу, и нека избришу Савине стопе, јер све су то „изразити“ топоси о Црној Гори као српској земљи!
Уосталом, по истој логици, требало би да сруше и сам Маузолеј, јер и он је „спомен-задужбина“ краља Александра и његовог дворског вајара Ивана Мештровића!

ИМА ЛИ ВЕЋЕГ ЧУДА ОД ЊЕГОШЕВИХ ШЕСТ САХРАНА!

Не може, веле, Његош бити свет, јер се, наводно, на његовом гробу чуда нијесу пројавила. То кажу они који не вјерују ни у Христова чуда, и који само своје партијске шефове и навигаторе признају за чудотворце, а њихове рођендане за своје славе.
Кушачи Сотонини, пјесник „Горског вијенца“ и „Свободијаде“, бранио је слободу вјере, и такву вјеру исповиједао у сваком свом стиху и свакој реченици, али није тражио „поробљавање човјека чудом“, на чему би ви вашу ропску вјеру да утврдите! Зар сте заборавили шта је Господ одговорио вашем учитељу кад га је тим поводом кушао у пустињи?
„Тада одведе га ђаво у свети град и постави га наврх цркве; Па му рече: ако си син Божиј, скочи доље, јер у писму стоји да ће анђелима својим заповиједити за тебе, и узеће те на руке, да гдје не запнеш за камен ногом својом.
А Исус рече њему: али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега.“
Што је вама до чуда Његошевих?
Не вјерујете му када исповиједа вјеру, али би, наводно, у неко чудо његово повјеровали!
А има ли већег чуда од његових шест сахрана? И његове клетве, која нам се, ево, урисила, па смо се раздијелили на два народа, на два језика, и омрзли, братски, да више ни у цркву нећемо заједно.
И лажући пјевамо: „Ловћен нам је олтар свети…“ A на Ловћену, видимо – нема олтара. На Ловћену је тамница, гдје се свијеће не пале, ни кандила.
Има ли већег чуда него врх Ловћена претворен у мједено гумно, на којем се баја и мађија с распетим кокошкама. И одакле с Богом завађеници, на помен да би Његош могао бити светац, урлају, дрече, вриште, лају, кријеште, арлаучу, блебећу, кевћу, хуле на Бога и на светитеље?
Послије апостола Павла нико није у својим стиховима ватреније исповиједао вјеру у Господа Исуса Христа од Његоша. Уз то, био је и владика. Не, „случајно“ и „силом прилика“, како кажете ви који би да га развладичите 160 година послије његовог упокојења, него „милошћу Божијом“, како се и постаје владика.
Има ли већег чуда но што му и поред тога и даље не признајете да је вјеровао? Него мислите да је био лицемјер.
Да је живио колико Ноје, не би починио грехова колико му их ви приписујете. Био је, кажете, и убица, и кривоклетник, и вјероломац, и сифилистичар.
Лицемерји, то вам не смета, а смета ако га неко назове светитељем! Ближи вам је такав него са светитељским ореолом!
Како би изгледало, кажете, када би Руси Пушкина, Њемци Гетеа, Енглези Шекспира, Италијани Дантеа, прогласили светима? Али се не питате да ли је иједан од тих великих, генијалних пјесника у својим дјелима био исповједник вјере Христове какав је био Његош? И је ли иједан од њих био свештеник, а камоли владика? Је ли иједан био страдалник за вјеру и опстанак свога народа, као Његош? Је ли иједан од њих, свједочећи и на тај начин своју вјеру, саградио храм Божји за своје вјечно почивалиште? Они су створили велико умјетничко дјело, али је Његош створио и дјело вјере, „Из кога ће наша покољења/Вјечну силу душевну сисати“. Светац се постаје дјелом вјере, а не дјелом умјетничким.
Није Његош једини пјесник који је постао светац. То су и: Св. Јован Златоусти, Св. Јован Дамаскин, Св. Роман Мелод, Св. Касија, Св. деспот Стефан Лазаревић итд. И сви јеванђелисти и апостол Павле. Нијесу они свеци зато што су били пјесници, него зато што су у својим дјелима на величанствен начин прославили име и дјело Господње, управо како је то и Његош чинио.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. COVJEK SE RODI DA BI UMRO A CAST I OBRAZ OSTAJU DO VIJEKA…LAKA TI ZEMLJA VELIKI SRBINE…




    0



    0
  2. Oh da mi je ocima vidjeti
    Crna Gora izgub da namiri!
    Veliki Njegos u liku Vladike Danila kaze, da mi je dozivjeti da se izgubljeni sinovi opet vrate svojoj otadzbini I da tako dobije ono sto je njihovim otpadnistvom izgubila…Izgleda da Njegos opisuje kraj proslog I pocetak ovog stoljeca..Ne pisem slucajno , otadzbina a ne domovina ili zavicaj. To je sustinska razlika jer otadzbina je misao, ideja, moralni princip,zemlja oceva I personifikacija vjecne borbe za slobodu I cast.Otadzbinu ne mozes prodati, kao ni oca ili majku..Domovina moze biti I na 11 spratu na Novom Beogradu ili drugdje jer je kupljena novcem, nije cuvana I njegovana u znoju I krvi…Ocito je da Srpski narod I naravno jedan njegov najbolji dio Crnogorski prolazi najsudbonosniji period svoje novije historije..Postaje sve vidljivije da ne mozemo povratiti one koji su izgubili otadzbinu I postavlja se pitanje kako spasiti one koji je jos uvijek posjeduju [ ne imaju jer nije isto posjedovati I imati] I kao sto rece Skender aga, „Vidije li suda od dva pica ,
    ali kape za po dvije glave?
    On smatra da Crnogorci, jer su slabiji treba da podju za poturicama “ manji potok u visi uvire“ I da se odreknu svog imena pa onda zajedno sa poturicama da se izgube u moru Turskog Carstva. Kao sto vidimo Negos opisuje ovo nase vrijeme s tim sto nema gotovo nikoga u [po mnogim izvorima] rodnom mjestu slavnog Vuka Mandusica, Petrovu Polju kod Drnisa u mojoj Dalmaciji[ daleko svega par km. od mog Otisica. TU je jos uvijek manastir Dragovic I zemlja na kojoj je Njegos proucavan, opjevan, citiran I pominjan…Danas nema ni gusala a prigodom ovog Uskrsa dodjose Cuvari Hristova Groba , nasi vitezovi [ doduse uz diple sto nije isto]I uz izvjesne teskoce prebrodise neizvjesnost prvog dolaska poslije skoro 20 god. Mogli su , vjerujem I gusle donijeti jer I Hrvati ih koriste u Drnisu !!?? Po Bozjoj promisli, ovdje je rodjen I slavni kipar Mestrovic…Mislite li da slavnog kipara nije inspirisalo samo okruzenje I da su njegova djela cisto dosla iz neke „skole“. Kako klevetaju Velikog Njegosa u Crnoj Goriismeta im u ime „multikulturalnosti“ iako taj veliki drzavnik I pjesnik je bio veci Evropljanin I modernim jezikom receno, gradjanin svijeta, predlozio bi da Njegosa premjestimo u Beograd da I sam nije dostojan „lamenta“. Jedino sto je izvjesno je da komunizam ozivljava I postaje jedina ideologija koja je “ razumljiva“ narodu Balkana I jedina koja je sposobna da stalno I po potrebi produkuje konflikte..Na kraju iako nismo obiljezili dostojno rodjenje tog velikana , mislim da mu nisu nastetili jer on je uvijek ziv I stalno je s nama……..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *