Почетна / Друштво / ПЕТ ЛИЧНИХ ПРЕМИЈЕРУ

ПЕТ ЛИЧНИХ ПРЕМИЈЕРУ

Пише Драган Мраовић

Схвата ли Ивица Дачић како својим дневнополитичким егзибицијама вређа историју свога народа? Време је да се наш премијер уозбиљи…

Наш адут у овом деветом кругу, не Дантеовог, већ бриселског пакла, после којег се иде право код Луцифера, била је чињеница да је једина особа којој се тако вратоломно журило била Кетрин Ештон, пошто јој је успех пристрасног „посредовања“ у корист евроатлантиста и Шиптара, отварао врата нове политичке каријере у ЕУ и шире, када јој најесен истекне мандат високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност и потпредседника Европске комисије. За одрицање од суверенитета над Косовом и Метохијом „de iure“, а од севера Космета, сада и „de facto“, добили смо усмено обећање да ће та мантра о датуму, која се већ смучила већини грађана Србије, имати свој епилог око 28. јуна (опет на Видовдан?!) Међутим, после добијања фамозног датума иду преговори који трају бар осам година, па провере и сагласности свих чланица, што захтева додатне три четири године, па тек онда се може добити датум уласка, а потом тече период од око две године за обављање предвиђених процедура, док би стварни улазак у ЕУ, по овој идеално краткој рачуници, могао да се деси око 2028. до 2030. А ни тако неће бити, јер судећи по изјавама из немачких кругова, одмах после Дачићевог парафирања „ђавољег папируса“, датум није известан ни на Видовдан. Поред тога, неће ЕУ прескакати услове пријема Србији, као у случају Хрватске, Румуније, Бугарске, већ ће нам, по до сада доказаној пракси стално испостављати нове и све оштрије услове, што ће одгодити пријем Србије у ЕУ (ако га икада буде и било) бар до 2040. године. А само Бог зна хоће ли тада ЕУ уопште постојати? Свакако неће оваква каква је данас, па ми, у ствари, и не знамо куда идемо.

„ОПАСНОСТ“ У ФОКУСУ

Несхватљива журба наше делегације изазвала је Александра Вулина на частан потез да напусти место директора владине Канцеларије за Косово и Метохију, уз његово образложење које указује да је могло да се ради и уради боље. Вулин је на време спасао своју част и тиме изашао из мутног политичког вртлога у којем су евроатлантисти давили нашу делегацију да наседне на блеф и доведе Србију до чина да, како каже магистар Зоран Чворовић са Правног факултета у Крагујевцу, „парафирањем и прихватањем овог ‘споразума’ Влада Србије директно и званично признаје сепаратистичко-терористичкој творевини, тзв. Републици Косово – право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi).“ Али, премијер Србије мисли да зна боље међународно право од стручњака, па упорно тврди час да није тако, а час да није могло боље, никако да се одлучи. Оно што пада у очи, приликом његових јавих иступа, и што је потка овог текста, јесу његове непримерене и недипломатске, свађалачке реакције на све и свакога ко не дели његова уверења. То је достигло кулминацију на седници српског парламента, 26. априла, посвећеној расправи о несхватљивој одлуци Владе Србије да прихвати бриселски диктат, када је премијер не само почео своје излагање бујицом напада на оне који се не слажу са његовим парафом у Бриселу, већ је целокупно своје чинодејствовање претворио у обрачун са Демократском странком Србије користећи при том „аргументе“ и речник западних кругова којима су трн у оку ДСС и Српска првославна црква. Тако је Војислав Коштуница поново доспео на тапет, први пут 1974, када су га прогањали Дачићеви политички дедови, а други пут ових дана када се на њега обрушава њихов унук Ивица. Коштуница је, иначе, „снимљен“ у овом светлу одмах после петог октобра, о чему постоји званични, строго поверљиви извештај наше дипломатије послат шифром Министарству спољних послова Србије, 2000. године, одмах после преврата у режији Сорошевих отпораша. У извештају наиме стоји да је Коштуница прихваћен привремено на Западу само зато што без њега не би било победе опозиције над Милошевићем, али да га Брисел и Вашингтон сматрају још опаснијим од Милошевића по интересе евроатлантиста, јер он не само да је „српски националиста, већ има додатну отежавајућу околност да је религиозан и тесно повезан са Српском православном црквом“. Као доказ да је у праву, премијер је навео и да две трећине парламента подржава владино одрицање од Космета. На страну што превиђа да овако изабран парламент какав имамо није народ, већ скупина партијских апаратчика и послушника, Дачић је смео с ума да партијска парламентарна већина није потврда добре одлуке, а добар пример за то је Исус Христос који је био не само у мањини, већ сасвим сâм када је разапет на крсту, иако је био у праву. Требало би на то указати, јер премијерово понашање често пада испод црвене линије (воле наши политичари те линије) историјског и господственог понашања српске нације, нарочито онда када он губи из вида да није довољно да неко буде политичар и премијер да би био и државник. А невоља Србије је у томе што одавно нема државнике, већ само политиканте и понеког политичара.
Премијер изјављује да је у питању историјска одлука. Чули смо такве изјаве и од друга Тита и од господина Бориса Тадића. Сви би да буду историјске личности, а углавном су доносили одлуке од историјске штете и/или срамоте за српски народ. Ивица Дачић нам упорно тврди да је учинио највише што се могло. Грешка. Он је учинио највише што је он могао, а не „највише што се могло“. Могло је више и боље, има ко то уме више и боље, али немогуће је урадити боље када се пође од погрешног аксиома, као Дачић, јер је онда и теорија саграђена на том аксиому погрешна, иако се чини да су појединачно издвојени делови те теорије прихватљиви. Међутим, лека нема: тако постављена теорија пада чим евроатлантски (амерички?) професор изађе из ауле. А Дачићев аксиом је „евроманија“. Од заслепљености њом, он не види свет, док би Србија требало да се равна са светом и да живи у свету, а не да се равна са ЕУ и Дачићем. Србија се мора окренути целом свету, јер је Европска унија премалена за интелектуалне и практичне могућности, као и универзалне жеље српског народа.
Међутим, премијер је упутио нацији много тешких речи, као да је она крива што не служи њему, заборављајући да би он требало да служи њој, говорећи једносмерно, јер преко ТВ екрана нема повратну информацију. Могуће је да му се чини да је у праву зато што преко ТВ не чује одговор народа. А како би се понашао да је добио неки контраргумент „уживо“, показао је на отварању Београдског маратона када је ушао у расправу са једним грађанином који му је само добацио: „Да ли мирно спаваш?“ Одржао му је буквицу пред ТВ камерама, са премијерске висине, јер су безбедњаци све време држали тог грађанина за руке, као неког криминалца, иако није имао никакве агресивне намере, и тиме му везали језик. Сличан испад је имао и Борис Тадић у Гучи, када је чак покушао и физички да се обрачуна са грађанином који му је нешто добацио. То помало објашњава како је Дачић могао да буде чиновник у Борисовој влади, јер „similis simili gaudet“ говорили су стари Римљани, односно што би наш народ рекао, „нашао лонац поклопац“. А повлашћени статус који имају наши политичари, као Дачић, на основу којег могу једносмерно да соле памет јавности, без могућности да им народ у форми реплике каже шта мисли о њиховим умотворинама, није само српски, већ светски специјалитет, који политиканте доводи у стање блиско „политичкој патологији“ да верују да су увек у праву. Можда зато Дачић чини „личне грешке“, не само током задњих неколико „историјских“ дана, а којима је повредио нацију или њене делове, нарочито зато што њена већина неће у ЕУ по сваку цену и постиђена је његовом бриселском капитулацијом.

[restrictedarea]

 

Прва лична грешка премијера Помињући претње које наводно добија, Дачић је навео у својим ТВ перформансима, а поновио у српском парламенту у расправи о Космету, поруку неког нашег гастарбајтера из Аустрије који му је написао: „Не улазите у ЕУ“. Премијер му је одбрусио: „Како неко ко је децу одвео на Запад може нама да говори шта да радимо… Нека доведе своју децу овде па нека нам држи лекције“. Реаговао је један други „гастарбајтер“ Бобан Петровић: „Ево господине Дачићу ја сам провео деценије на Западу и довео сам дете да студира и живи у Србији, па ми то даје по вама за право да вам држим лекције. А лекција је иста она коју вам је упутио добронамерни ‘гастос’ из Аустрије – не мучите се да пужете према ЕУ!“
Да ли је премијер уопште свестан шта је све рекао на „Тијанићовизији“, а поновио у Парламенту? На страну што нико није отишао из ове земље да арбајтује по свету из ћефа, већ најчешће од муке у коју је запао, због државне политике коју су водили и воде такви као Дачић, а која је довела до тога да људи немају посла у земљи, премијер заборавља да је само у 2011. години добио од наших гастарбајтера, безусловно и без камате, 2,73 милијарде евра, односно 10 одсто БДП Србије. Добијали смо ми од наших из света и више, рецимо, 3,11 милијарди евра 2010, али светска криза је утицала и на ову ставку. По подацима „Светске банке“, наши гастарбајтери су унели у Србију, само од 2000. до 2010. године, 43 милијарде долара! Да ли је толико добио од Ештонове с којом се љуби? Да ли ће од ње добити икада ишта осим косовског губилишта?
Боље би било да се премијер запита зашто тонови најразумније критике уласка у ЕУ долазе од оних који су тамо живели или живе? Пита ли се што је највеће еврољубље код оних који нису никада тамо живели, а нарочито код оних којима је у Будимпешти Сорош дао евроунијатски новац да хвале оно што наш премијер хвали. Осим тога, нису наши људи у свету „гастарбајтери“, већ су они Србија у свету. Познато је да странац у туђој земљи мора да зна и ради и више од домаћина да би домаћину био од такве користи да му он даје посао, па се ми можемо само поносити успехом наших људи у туђем свету. То су наши успешни људи у свету, а не гастарбајтери, почев од оних који раде обичне послове до оних који су својим радом досегли највише светске висине. Али, Дачићу би вероватно и Тесла био крив што је отишао у свет!

Друга лична грешка премијера Наслућујући несрећу која се надвија над Србијом, патријарх српски Иринеј, у нади да ће наш државни врх имати савести, одговорности и родољубља, уз осећања за потребе живота и опстанка нашег народа, пише премијеру Дачићу 6. априла: „Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право, ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.
Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.“
Дачић узвраћа, 7. априла, да је саопштење Српске православне цркве било непотребно, јер: „Влада Србије би требало да брине о земаљској Србији поштујући традицију и уважавајући и Цркву и владике, али ово саопштење СПЦ није дошло из Пећи, него из Београда, што значи да је српски патријарх још 1690. напустио Косово.“
Тај изузетно арогантан и тенденциозно заједљив, нимало дипломатски одговор премијера патријарху, превиђа, поред истините тврдње патријарха о политичкој подвали народу, и то да од свега што Србија има од институција само и једино је Црква присутна на читавом Косову и Метохији на које патријарх може да оде, за разлику од Дачића. Поред тога, Дачић је рођен у Призрену из кога је дошао у Београд, преко Житорађе, што значи да је и он напустио Космет, али у време када није било данашњих проблема и када је Стара Србија, а Дачићева колевка, била под нашом управом, док је Космет 1690. био званична турска територија. Наравно да би било несувисло и отужно да се Дачићу данас замери што се одселио из Призрена. Може се тако терати мак на конац до бесвести, ако се води неозбиљан разговор, али разуман политичар не би смео да има овакве испаде какве себи дозвољава наш премијер.
Српска православна црква је много пута дала до знања да је апсолутна инсинуација сваки став да црква жели да се бави политиком или да, уместо изабраних представника народа, она доноси одлуке. То не значи да она нема право и на политичко мишљење. На крају крајева, црквени достојници су и грађани Србије са свим правима осталих грађана, дакле и правом гласа, а то значи и правом на лично политичко опредељење. То што став СПЦ, као најстарије установе српског народа, има велику тежину и што ће одвратити многе грађане од неких политичара на изборима, спада у нешто с чим би сваки политичар требало да рачуна, али не и да се љути. Црква се није родила јуче. Она је у нашем сећању колико и наше памћење о нама као народу. То је реалност, како воли да каже и сам Дачић, када имитира Бориса Тадића. Oвакви Дачићеви шамари неће допринети њему, појачаће углед СПЦ, али и обрадовати наше непријатеље зато што се премијер, непримерено и недипломатски препуцава са патријархом преко медија. И још нешто што није лепо: зна Дачић да патријарх, са висине свога господства неће њему одговорити, јер Црква има далекосежније, духовно узвишеније, а историјски значајније видике од Дачићеве политике која садржи краткорочни, а самим тим за Цркву апсолутно безначајни циљ, партијску кампању.
А пошто су се патријархове црне слутње, нажалост, обистиниле, односно пошто је Дачић пристао у Бриселу „на услове који нису испостављени ниједној другој држави“, патријарх је учинио једино што је и могао. Потписао је, 22. априла ове године, Саопштење за јавност Светог архијерејског синода Српске православне цркве, у којем се, између осталог наводи: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за Стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389-1912/1913)… Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије.“
Без обзира на грешну одлуку владе и незнавени благослов српског Парламента, који је једини парламент у светској историји који се својевољно одрекао дела територије своје земље и некажњено прекршио њен Устав, јер у њему гласају партијски послушници, а не посланици који би требало да одлучују „пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу“, патријарх је саопштио народу да такве одлуке српска Црква не прихвата и да остаје уз свој народ.

Трећа лична грешка премијера Дачић упорно тврди како морамо да пристанемо на шиптарске уцене, јер немамо савезнике и моћне пријатеље у свету, а окружени смо НАТО земљама. Одувек је Србија била окружена историјским непријатељима: Угрима, Румунима, Бугарима, Албанцима, Хрватима. Довољно је сетити се задњег Великог рата. Наше власти су после петог октобра лагале не само свој народ, већ и свакога и свуда у свету. Заборавиле су да је нормално да велики лажу мале, али да мали не могу себи дозволити луксуз да лажу велике. На њихове лажи жале се и Исток и Запад. Запад нам доказано није пријатељ, а још смо дозволили себи да га лажемо, као моћнијег од нас, већ немамо пријатеље ни на Истоку, а добар пример за што их немамо је оно што каже научни сарадник Центра за изучавање савремених балканских криза Института за славистику Руске академије наука Ања Игоревна Филимонова:
„Нема никакве сумње да се ради о ‘de iure’ признању Косова од стране Србије, при чему је то признање учинила она земља која је једина то могла и да учини, пошто ниједна друга земља у свету не би могла да пружи завршни вид легитимитета самопроглашене независности Косова. Шта се нарушава актом српске владе који је донет без консултација са Русијом? Можда Србија и не мора да ову одлуку усаглашава са Русијом – то је питање суверене одлуке владе, но, ипак, нарушава се Резолуција СБ УН 1244, нарушава се Устав Србије из 2006. године и подрива се позиција Русије. Током много година Русија је у Савету безбедности УН самопожртвовано у свакој могућој прилици штитила позицију Срба на Космету, говорила о територијалној целовитости Србије.
Посебно подвлачим да је нова власт добила изборе на обећању да неће наставити линију Бориса Тадића у вези са питањем Косова. То јест, та власт пре свега није обманула само Русију него и своје бираче, зато што су званично пред изборе обећали дијаметрално супротно. Нико не би гласао за Николића да је он тада отворено рекао: „Ја ћу испунити све споразуме Тадића, но још брже и жешће него он.“ То је подло понашање и то би требало подвући. Мислим да је тачка после које нема повратка већ пређена, зато што неумољиви курс који је Вучић заузео према ЕУ муњевито стиже до финиша. Запад већ ликује, Албанци ликују, прозападне невладине организације у Србији ликују – за њих је пређена тачка после које нема повратка.“
Дакле, сви противници Србије ликују. Није ваљда зато што мисле да је Дачић ставио параф против њих? А Русија, којој уопште не годи тај Дачићев параф у Бриселу, највећи је спољнотрговински партнер Србије. Што се њених улагања у Србију тиче, ЕУ не може ни да се примакне (поменимо само задњих 500 милиона долара кредита, 800 милиона долара улагања у железницу Србије, гасовод, понуде за обнову војне технике, авијација и ПВО, увоз српских пољопривредних производа, статус најповлашћеније нације на свету у погледу извоза у Русију, а о испорукама енергената нама да се и не говори итд.) И квалитет „робе“ у размени са Русијом је изнад размене са ЕУ, јер је реч о стратешкој енергетској снабдевености земље. Ако имамо енергију, хлеб ћемо и сами испећи. Напоменимо да се у односу на ЕУ у нашим анализама непрестано чине поређења, често и увредљива, на штету Русије, јер се тврди да је ЕУ наш највећи економски партнер. То није тачно, јер свака земља ЕУ ради са нама онолико колико јој одговара, по нормама ЕУ, па би Русију требало поредити појединачно са земљама ЕУ (није уговор са ФИАТ-ом потписала Кетрин Ештон), а редослед мерен економским параметрима је познат још из Брозовог доба и није се променио: прво Русија, потом Немачка и Италија, затим пауза два до три места, па негде после шестог места остали. На страну што је непоштено поредити ЕУ са Русијом, као да је ЕУ нека јединствена и једнонационална држава, а она је вишенационална шклопоција пред распадом, којом управљају светски банкари и олигарси, а не народи Европе. Ако ни са Русијом нисмо у стању да будемо пријатељи, онда нисмо ни са било ким другим. У том случају проблем није у другима, већ у нама. Прецизније: у нашим политичарима!

Четврта лична грешка премијера Премијер тврди да је Београд од НАТО-а добио гаранције да косовске безбедносне снаге неће моћи да долазе на север Косова, осим у случају природних катастрофа, и то уз сагласност НАТО-а и локалне српске заједнице! Нема ништа написмено. Вади се да му је то усмено обећао генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен и то у присуству Кетрин Ештон. Да ли би требало подсећати Ивицу Дачића на гаранције које је Запад дао Горбачову о „неширењу НАТО-а на Исток у замену за рушење берлинског зида“? Поштује ли НАТО Резолуцију СБ УН која је написана и оверена УН печатима? Не! А што би онда Размунсен поштовао усмено обећање Дачићу? Чим интереси НАТО-а буду то захтевали, ето шиптарске војске у српском делу Косовске Митровице. Ако, то не буде одговарало НАТО интересима, онда ће Размунсен одржати реч. У целој тој ствари Дачић се ништа не пита. Што се тиче Ештонове, њена реч ће трајати колико и њен мандат у ЕУ – до септембра. НАТО није спречио безбројне нападе на Србе укључујући и оне изведене баш у време док је наша делегација налегала на руду у Бриселу. Никада није пронашао ниједног отмичара Срба, ниједног паликућу српских кућа. Постоје видео снимци Шиптара који ломе крст на православној цркви, лепо им се виде лица, а НАТО их није нашао. Његови војници су мирно посматрали погром над Србима и њиховим светињама 2004. године. Што се не би тако понашали када су и сами вршили погром над Србима 1999. године? НАТО је гарант непоштовања резолуције СБ УН 1244 и стварања шиптарске наркодржаве на светој српској земљи. Откуда премијеру идеја да тражи било какве гаранције за будућност Срба на том подручју од НАТО окупатора, а није затражио од тог истог окупатора, као знак промене, уливања поверења и добре воље, испуњавање неиспуњених обавеза, рецимо повратак 200.000 прогнаних Срба, предају Трепче и другог власништва Србије у руке правих власника, а не продају српске имовине (у НАТО земљама приватна својина је светиња, па би се Размусен ту можда нешто и лецнуо, иако свеједно ништа не би урадио). Недавно је НАТО пуцао на ненаоружане Србе на северу Космета у леђа, бојевом муницијом, јер су ти српски цивили „применили прекомерну силу“ према до зуба наоружаним НАТО роботима. Тешко је поверовати да ће онај ко је дошао да нам окупира земљу штитити наше интересе, осим у случају да се они поклапају са његовим. А то чудо се још није десило да се интереси окупатора и окупиранога поклопе.

Пета лична грешка премијера Жали се премијер што народ неће да разуме његове одлуке и жртве, па каже: „Добио сам и поруку да смо издали цара Лазара. Он је страдао на Косову, убио га је Бајазит. Царица Милица је следеће године одвела своју ћерку у харем Бајазита, дала је за жену човеку који је убио њеног мужа, човеку друге вере, који је напао Србију, одрубио главу њеног мужа. Зашто? Одлуку је донео Сабор и Црква. Да ли је царица Милица издала свог Лазара тиме? То је урадила због свог народа и данас су у СПЦ Милица и Оливера симбол жртве за српски народ.“
Морбидно и јадно поређење. Нарочито зато што се премијер крсти у за то пригодним приликама. Ако се крсти зато што је то његова политичка потреба да стекне симпатије верника гласача, онда је то мучно, али ако је стварно верујући или бар искрени члан Српске православне цркве, онда је направио неку незнавену грешку говорећи грешно о царици Милици, без које вероватно ни њега, а ни нас данас не би било. Али, ако је премијер баш тако хтео, онда смо дужни да му кажемо да би требало да има у виду неке разлике које су „реалност“, како евроатлантски окупатори воле да кажу када немају других аргумената, осим силе у циљу пљачке. Дакле, „реалност“ је да је Милица жртвовала своју кћер, а Дачић није жртвовао своју кћер, већ Србе на Космету. То је први разлог што он не може да се пореди са царицом Милицом. Додајмо да је Лазарев и Миличин син Стефан био турски вазал, по обичајима тога доба у ондашњим стањима. Али, Милица и деспот Стефан Лазаревић су својом личном жртвом удвостручили територију Србије после Косовског боја, због чега су се сукобили са Бранковићима и навукли на себе Угре. Потом су успели да искористе чак и Турке (као неки свој НАТО) да сачувају Србију, која је напредовала све до пада Смедерева. Насупрот томе, Дачић је својим парафом, не жртвујући своју кћер, већ хиљаде српских кћери са Космета, сада смањио и „de iure“ територију Србије за 15 одсто и то за онај део који представља њену колевку. Уз то предао је и последњи део тог дела на којем Шиптари још нису имали „de facto“ власт.
Никада неће Дачић бити упамћен на начин на који српски народ памти царицу Милицу. Неодмерености је велика да пореди себе и њу. Он не види оно што је видела Милица, божанском светлошћу просветљена, јер нису свакоме отворена рајска врата. Србија јесте данас у тешкој ситуацији, али ни близу у онаквој у каквој се нашла српска царица када је преузела на себе крајњу жртву, тежу од жртве сопственог живота, и одговорност за српски народ у доба када жена није имала она права која су имали само витезови. Милица светица и витез српски ипак ништа није предала, а много је добила за Србију. Срамно је поставити питање да ли је она својим чином „издала цара Лазара“? Схвата ли Дачић како својим дневнополитичким егзибицијама вређа историју свога народа? Време је да се наш премијер уозбиљи. Јер, увредио је и светли пример српске кнегиње Оливере, која је не само својом жртвом, већ и коришћу коју је том жртвом извукла по Србију, показала како се бране част и отечество. Зна ли Дачић да је Бајазит, способни, моћни и окрутни владар, клечао само пред Оливером? А Дачић клечи пред Кетрин Ештон. Није то за поређење. Разлика није мала. Оливера није заслужила да је Дачић овако отрцано злоупотребљава против оних који неће да му аплаудирају за оно што је учинио. Требало би да оде на њен гроб, клекне понизније него пред Ештоновом, и затражи опроштај.
Поштовани читаоци, нема више. Односно, има још личних грешака премијера, али после пете личне он мора да напусти игру, па се и текст о њему овде завршава.

[/restrictedarea]

 

4 коментара

  1. Clanak je osrednji jer prati ton i liniju Dacicevog lamentiranja nad nasom, tj Njegovom, sudbinom. Na idiotluke je tesko odgovoriti na istom nivou, a na visljem nivou komunikacija je nemoguca. Ne preporucujem spustanje nivoa, nego ignorisanje budalastina. Ignorisanje ne znaci pasivnost, vec naprotiv energicnu i jasnu akciju. Arogantna vlast, ciji je Dacic protparol (usudjujem se da izmislim nov prevod na srpsli jezik: laprdalo) zasluzije samo jedan odgovor, energican zastev za primenu ZAKONA. Uparvo kako Srbi sa Kosova i Metohije (neuspesno podeljeni na severne i juzne, valjda po ugledu na Koreju?) traze od pravosudja, vojske i policije. Taj zahtev je u svakom smislu opravdan jer je u skladu sa svim civilizacijskim normama (osim mozda normi koje su podelile Koreju?). Bez mnogo detaljisanja ZAKON se MORA sprovesti! Bez sprovodjenja zakona srpska drzava ne postoji, a njenim gasenjem nestaje i srpska nacija. Valjda je to svima jasno?
    Za nesprovodjenje zakona su odgovorni pravosudje, policija, vojska, crkva i narod u celini. Demokratska finoca se nemoze suprotstaviti arogantnoj diktaturi potpomognutoj „modernom zapadno-evropskom demokratijom“ predstavljenom EU birokratijom i primitivnim, golim interesima trgovacke Evropske Unije. Evropske narode izostavljam iz necasnog „civilizovanja“ Balkana jer oni u sutini i ne ucestvuju u ovoj milenijumskoj obmani.




    0



    0
    • Djordje,ovde se vekovima zakon ne postuje,zato smo na pragu nestanka…Sada je glavni stav SPORAZUM SE MORA SPROVESTI?!
      To svi ponavljaju iz vlasti,pa kazu,“MOZE REFERENDUM,ali sporazum vazi“,ili kazu,“moze ocena ustavnosti…PASCE VLADA…ALI I AKO PADNE VLADA,SPORAZUM VAZI“?!
      Ili kazu „Kosovo nece biti drzava“???Sve je to magla.

      Dakle,posao ove vlasti je zavrsen.
      Ova vlast je spremna i da preda vlast,SAMO SPORAZUM VAZI.
      Ako procene strani mentori,pustice i Seselja pred prevremene ili redovne izbore,da ovi KAO IZGUBE VLAST…a ako treba,
      mogu time i nerede izazvati.
      Kosovo ce vec tada trajno biti izgubljeno,ali oni nemju nista protiv da se mi bijemo po ulicama…
      Prema tome,ja sam potpuno uberdjen da nema alternative,
      SPORAZUM JE POTPISAN ZA SVA VREMENA,Srbija se odrekla tapije na Kosovo,a novi zakoni ce to delom legalizovati.
      Ja razumem Adolfa Hitlera,Josipa Broza ili Osmanlije,osvajali su i rasparcavali Srbe i Srbiju,nisu Srbi i zeljni su srpske krvi…ne prihvatam ali razumem…ali ne razumem da neki Srbin ovo moze potpisati,OTPISATI KOSOVO???
      Ne dao mi Bog da sam u njihovoj kozi,a oni neka vladaju koliko god hoce.




      0



      0
  2. Jel on nas ovo plasi sa fotografije po principu ,,bau, bau mala deco,, Odavno se zna da Srbija nema puno problema sa Hasimom Tacijem vec ga ima sa beogradom. Pa to je ,,garavi sokak,, opevao.




    0



    0
  3. Primedba na Nato: cista laz Daciceva.
    Primedba na Rusiju: cista laz Daciceva. Bilo je sramotno i slusati tu laz, jer nije bilo reci o nekakovim tenkovima ili bilo cemu, ali mu je jasno receno, da ne prihvata briselske ucene.
    Kako bilo, da bilo, nama ce biti jos gore (setite se Austrougarske posle Osmanlija – sada je sve samo licemernije i izvitopereno do degeneracije), neka ne misli da ce mu njegov mito i izdaja pomoci na zapadu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *