„ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“

НА ДАН СВ. ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ, У „ЗВЕЗДАРА-ТЕАТРУ“ У БЕОГРАДУ СВЕЧАНО УРУЧЕНЕ  НАГРАДЕ

Фотографије Милан Тимотић,  Милорад Миланковић

Добитницима награде „Печат времена“, Миловану Данојлићу – за књижевност, и Славенку Терзићу и Милу Ломпару – за науку и друштвену теорију, признања која додељује наш лист уручена су у недељу, 12. маја, у простору „Звездара-театра“ у Београду. Свечаности, која је тим поводом организована, присуствовао је велики број уважених гостију, еминентних припадника нашег друштвеног и политичког, верског, дипломатског, културног и научног живота. Међу бројним званицама били су и његово преосвештенство владика бачки Иринеј Буловић, амбасадор РФ у Београду Александар Васиљевич Чепурин, председник ДСС-а Војислав Коштуница, министар културе Братислав Петковић, саветник председника Републике Оливер Антић…
Признања је добитницима уручио Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“, а о награђенима су говорили представници оба жирија: Јован Делић (председник књижевног жирија) и Драгомир Анђелковић и Љубомир Кљакић (чланови жирија за науку и друштвену теорију). Награде које је наш лист установио 2011. године, сада додељене трећу годину узастопно, припале су ауторима књига објављених у претходној, 2012. години. Према оцени „Печатових“ жирија, подсетимо, дела издвојена као најбоља штампана у минулој години била су: „Писма без адресе“ Милована Данојлића, „Дух самопорицања – у сенци туђинске власти“ Мила Ломпара и „Стара Србија – драма једне цивилизације“ Славенка Терзића.
Део сјајне и узбудљиве атмосфере и расположења забележене на овом догађају (које су неки од присутних потом већ назвали „величанственим скупом“ и „јединственим окупљањем мисаоне енергије нације“), видећете на фотографијама наших фоторепортера, снимљеним у „Звездара-театру“ о Светом Василију Острошком, иначе покровитељем „Печатове“ награде.
У наставку следе беседе лауреата, признања и реч којом је Милорад Вучелић, као домаћин свечаности поздравио скуп. У наредном броју објавићемо речи представника жирија о награђеним ауторима и њиховим одликованим делима.

ТАЧКЕ РАЗГРАНИЧЕЊА И ТЕМЕЉ ИДЕНТИТЕТА

Милорад Вучелић

Ваше преосвештенство, високо уважени амбасадорe Александре Васиљевичу Чепурине, поштовани гости, уважене даме и господо, драги пријатељи…!
Велика ми је част и изузетно задовољство да вас поздравим и да се захвалим што сте се одазвали „Печатовом“ позиву и што сте својим присуством увеличали свечаност уручења наших награда, на Дан Светог Василија Острошког, слава му и милост!
Посебно, пре него што нешто друго кажем, желим да се од срца захвалим дародавцима данашњих награда породици Ненада Поповића и компанији „Данјуб фудс“, а посебно Слободану Петровићу.
Прошле године је овде на овај дан госпођа Јелена Попов упечатљиво говорила о родољубљу. Ни слутили нисмо колико ће нам подсећање на ово нормално и подразумевајуће осећање поново и поново, и поготово данас, бити драгоцено и важно.
О родољубима пише и овогодишњи добитник наше награде Милован Данојлић и аутор књиге „Писма без адресе“: „Родољуби, да не речем нормални људи, говоре о манама свога народа са љубављу, са благим подсмехом и пригушеним болом, а издајници и отпадници о недостацима говоре са мржњом и видним уживањем.“
У нашим временима ово је једна од најпрецизнијих тачака разграничења „Печата“ и његових претходних и данашњих лауреата од медијског, јавног и политичког остатка у нашој земљи, јер о држави је све теже говорити.
Незамисливо је, како јуче, тако и данас, као и у сваком другом историјском, а не само календарском времену, родољубље без поштовања видовданске етике и косовског завета. То је сасвим разумљиво „јер Косово је и у државном, и у политичком, и у духовном, и у културном смислу темељ српског идентитета, основни мотив ослободилачке мисли, инспирација многих књижевних и уметничких дела… и сам темељ српског идентитета“, како каже добитник „Печатове“ овогодишње награде Славенко Терзић у својој књизи „Стара Србија – драма једне цивилизације“.
У оквиру „изразитог потискивања и сужавања историјске свести код Срба“ је и „дуготрајни недостатак културне политике који се огледа у свим подручјима јавне свести: и у политичком, и у пословном, и у медијском“. А темељни појам српске културне политике је појам српског становишта о којем тако надахнуто пише Мило Ломпар.
„Окупацијска атмосфера око српства“ о којој пише аутор „Духа самопорицања“, подсећајући на ставове Милоша Црњанског, данас добија можда и сасвим нове и некада незамисливе облике садржане у заснованом предвиђању, да „нас чекају дуге године симулиране демократије и тихе окупације“.
Ево пророчанства! И ево нам налога за прегнуће да слободу ставимо на место које јој припада у нашем народу и која је увек одређивала наше судбинске изборе и велике победе!
О сваком од награђених дела и ауторима појединачно чућемо свестрано исписане и стручне оцене. Стога ћу само рећи један од закључака: сви награђени писци својим делима достигли су и остварили јединствени спој трајних уметничких и научних вредности, с једне, и пуне свести о актуелном судбинском тренутку своје нације, с друге стране.
Шта све у овом тренутку чини магистралну линију и жижу националне судбине? Да ли је препознајемо у неким актуелно политичким и ширим дешавањима чији значај апсолутно надраста пролазност дневно-политичког тренутка и недоличну хаотичност и лаж у коју је огрезао и политички и друштвени живот привидно заштићен контролисаним и диригованим медијима, а „теоријски утемељен“ моделом који чврсто брани интересе стране и непријатељске српском народу и његовој држави?
Верујем да скуп у овој сали зна одговоре на ова питања. И стога је непотребно да ја то учиним. Питања су као што знате била само реторичка.
У години обележавања два века од рођења највећег песника српског народа и језика, и најмудрије српске главе Петра Другог Петровића Његоша сећамо га се као трагичног јунака косовске мисли – како је рекао Иво Андрић, али и као Владике чија је величина и у томе што је „народну судбину доживљавао као лични доживљај“, како то каже један од најумнијих Срба.
Са задовољством примећујемо да су наши лауреати и сами склони том посебном „греху“ који их наводи на дубоко и непосредно проживљавање актуелних прилика и тешке, паћеничке и жртвујуће судбине свог народа.
Са смиреношћу, равнотежом и достојанством својственим аутентичном стваралаштву, они су то показали управо својим књигама. Зато су њихове речи, како рече Песник, „непропадљиве“ и њихова дела једнако „непропадљива“. Надамо се да награди „Печат времена“ позајмљују управо овај квалитет дугог и неизмењено врсног трајања.
Као главни уредник листа који додељује ову награду морам неизоставно да напоменем да ми чини не само велико професионално задовољство, већ и посебну част, чињеница да су награђени писци ових драгоцених књига уједно и аутори и сарадници недељника „Печат“. Данас им се стога најсрдачније захваљујем и на пажњи и на сјајном професионалном публицистичком ангажману који на срећу „Печатове“ редакције, али понајвише и најважније на срећу „Печатових“ читалаца, исказују својим изузетним и памћења вредним текстовима и прилозима које објављују у нашем листу.
Поздравна реч на скупу поводом уручења награда „Печат времена“

[restrictedarea]
СРБИЈА ЈЕ БЕЗ СЛОБОДЕ НЕЗАМИСЛИВА

Милован Данојлић

Нама који, силом прилика или по злехудом вољном избору, живимо у Расејању, од свег наследства и имања, од завичаја и детињства, остала је једино матерња реч, да је окрећемо на језику и сладимо се њоме, као што Стојан Велетовац, у Андрићевој причи, окружен прогонитељима, окреће грумен саћа у устима. У њој су затворена наша најдубља знања, она је трава-расковник која откључава лична и заједничка сећања, у њој се одржава непрекидност наше духовности, њу не може да замени ниједна реч из накнадно научених језика, нити је, у пишчеву животу и раду, ишта може потиснути и заменити. А нуди јој се, са свих страна, помоћ, и она је самоуверено одбија. Попусти ли и узмакне, прихватиће непоправљиви пораз. Она је свеснија смртне опасности од оних који, у родном поднебљу, не знајући ни латинског, ни енглеског, пристају на имплементацију, слутећи да би их домаћи изрази, као што су спровођење, извршење, примена, разоткрили у невеселој, ђавољој работи. Њима не сметају дивљи упади globish-a у срце престонице, у називе радњи новопечених предузетника, јер се и сами, у бекству од себе, од свог родног обрасца, служе тим бескућним, проскитаним речником, уверени да се тако приближавају обећаним земљама са оне стране сунчевог заласка. Насртаји globish-a на наш животни простор ругају се пре свега онима који им се подају, а иначе су јалови и смешни: то се уље не меша са бистром изворском водом. Не би се требало плашити да ће се на нашем тлу утврдити добар енглески језик, а ови крњатци који се лепе за неке, Стерија би рекао микофо појединце, поробљавају слабе, обеспућене, робовању склоне душе, указујући, истовремено, на ослабљено самопоуздање дубљих корена и ширих размера.
Страни језици, још како корисни у многим околностима, подстичу писца да се за њихову меру изражајности бори на сопственом тлу, средствима која су му преци, усмени певачи и писмени приповедачи, вековима усавршавали. Пратећи крајичком ока велике узоре, дано нам је да изоштравамо своја оруђа. При том, овде, као и у другим видовима општења са светом, не губимо из вида освајачку ћуд великих и јаких држава, не само у политичким и привредним односима, него и на плану културних и језичких утицаја. Освајачку, поробљивачку ћуд моћника поново смо, по ко зна који пут у повести, искусили у последњих двадесетак година, и ако нисмо имали памети да се снађемо у игри међународних изазова, ни снаге да се одупремо на бојном пољу, овде, на тлу културне и језичке самосвести, имамо за трку једног малог, али издржљивог брдског коња…
Од почетка деведесетих, објавио сам, поред збирки стихова и дела приповедне прозе, и шест књига записа, осврта и огледа у којима сам, настањен у великом свету, пратио разне видове моралног и духовног насиља што су га светски силници вршили над нама. Не знам колико је та врста моје делатности помогла читаоцима да заокруже своја искуства са неправдом која нам је нанесена. Мени самом је тај отпор био неопходан. Одржавао ме је усправног, крепећи ми снагу и вољу. Сећам се да сам, средином деведесетих, у књизи „Место рођења“, на једном месту поређао називе наших крајева, потока и забрана, свега што ми је, у пустињи самовања, прошло кроз главу, и што ме је, при набрајању и шапутању записаног, узбуђивало: Бела Гора, Брегава, Вучје, Јадар, Гружа, Драгорађа, Драгачево, Пореч, Добрич, Тамнава, Жупа, Звижд, Стиг, Осат, Стари Влах, Изморник, Таково, Јасеница,Подгорина, Качер, Језава, Левач, Јелење, Љешница, Мачва, Њивице, Оњег, Поцерина, Семберија, Рађевина, Чокешина,Топлица, Хвосно, Темнић – колико да окусим мед језика што су га нараштаји цедили и претакали преко непаца, именик који чува тло под ногама, за нас, и само за нас.
Више од тридесет пет година проборавио сам у иностранству, доста сам путовао, добро сам се осећао у Прованси и у Тоскани, у Вермонту, Ирској, Шкотској и на Цејлону, љупки су предели око Базела и Рогашке Слатине, али је, у белом свету, мало онако складно поређаних брегова као оних што се нижу између кафане „Два брата“ и Белановице, уз леву обалу Качера. Као да је Творац онај крај обликовао са посебном радошћу и брижношћу, са жељом да нам све буде на догледу ока и домаку руке. Готово сваке године проборавим онамо барем две-три недеље или два-три месеца. Ти боравци учвршћују моју душевну равнотежу, мире ме са животом и са оним што на крају путовања неизбежно следи. Имао сам срећу да се родим у једном од лепших кутака ове чудесне планете, и да се, пре него што ћу наслутити смисаону слојевитост речи, почнем опијати њиховом звучношћу. Па и данас, у овим лековитим поврацима родном тлу, једна једина, тачно употребљена и ваљано наглашена: реч коју, успут, чујем на селу, у стању је да ми задовољством испуни дан.
Надам се да се нешто од милоште језика сачувало и у књизи којој сте указали част. Захвалан што су, код толиких свакако добрих остварења, претегнули разлози у корист мог списа, морам рећи да сте, за часак, ублажили моју сумњу у вредност онога што сам, у протеклих пет десетлећа, написао, и чиме се, и данас, помало бавим. Посебно је охрабрење, и срећно знамење, што се ова признања додељују на Дан Светог Василија Острошког кога су, у раној младости, у манастиру Завала, управо књиге усмериле на пут испосништва и подвижништва, да би као црквени достојанственик убоге сељачке земље, враћајући се из Русије, поред нешто новца, донео и подоста књига. Њега, са свим нашим високо образованим црквеним људима, од Светог Саве до оца Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, призивамо као небеске заштитнике транзицијом поремећених књижевника и осиромашених читалаца, док у оснивачу награде, недељнику који се поносно представља као „лист слободне Србије“ препознајемо живу потврду да је Србија без слободе незамислива.
А слобода, кад замукне и наоко замре, преживљава у атомском језгру речи којима се служимо, то јест којима служимо.

Беседа приликом уручења награде „Печат времена“,
12. маја 2013, у „Звездара -театру“ у Београду

 

ДРАМА ЈЕДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Др Славенко Терзић

Желим на почетку да се захвалим недељнику „Печат“ и племенитим добротворима награде „Печат времена“. Не мању благодарност дугујем Жирију који је оценио да моја књига заслужује ово високо признање за науку.
Награда „Печат времена“ је за кратко време прибавила несумњив ауторитет у културном и научном животу српске средине. Мени лично чини посебну част што су прва два добитника ове награде у области науке изузетни историчари Милорад Екмечић и Чедомир Попов – водећа имена српске историјске науке друге половине прошлог и почетка овог века.
Стара Србија је земља највиших културних домета српске цивилизације. Али она је и пример пометње у историјској свести Срба у 19. и 20. веку – пометње нарочито видљиве у сужавању представa и знања о својим земљама и своме државном и културном простору.
Књига „Стара Србија: драма једне цивилизације“ је покушај да се што дубље и на основу што ширег круга историјских извора осветли национална и међународна позадина историјског вртлога у којем се нашла ова земља у последња два века, да се укаже на истинску драму српског народа и његове цивилизације – несхваћену и недовољно познату и разумљиву – не само Европи и свету, него и добром броју Срба. Да се бар за тренутак историјско име те земље и њен вишевековни плач (сетимо се „Плача Старе Србије“ Хаџи Серафима Ристића из 1864. године) – стави у средиште пажње научне и шире јавности.
Национални и међународни оквири су врло битни за разумевање једног овако сложеног историјског проблема дугог трајања. Стара Србија је током последња два века била поприште велике и разнородне борбе – колико политичке и војностратегијске, толико и културне, демографске, религиозне, пропагандне… Тешко је рећи да ли је та борба била тежа и драматичнија у периоду до ослобођења 1912. или после ослобођења, нарочито од 1941. године. На овом простору се сучељавају геополитичке амбиције Средње и Западне Европе с једне стране и Блиског истока, и Истока уопште, с друге стране: доминирају аустроугарске теорије о равнотежи између „балканских раса“ и „балканских национализама“. Један од циљева те стратегије био је стварање клина којим ће се пресећи природне, географске и културне везе између појединих делова српског народа. Цео 20. век, после ослобођења 1912. је заправо суочавање са изазовима османског и аустроугарског наслеђа, и разним видовима политичке употребе тога наслеђа.
Стара Србија се и овде узима пре свега као културно-историјски простор, који обухвата средиште старе српске државне, културне и духовне баштине – средишње области Србије које су после формирања новог државног средишта на северу почетком 19. века (Кнежевина Србија) остале под османском влашћу до 1912. године. Богатство старе српске културне баштине дало је овој земљи, иако битно измењене етничке и цивилизацијске слике током векова османске власти, сва обележја изворно српског историјског и цивилизацијског простора, прожетог у мањој или већој мери другим утицајима, првенствено оријенталним. Један писац је још почетком седамдесетих година 19. века уместо Стара радо користио и појам Права Србија. Стара Србија у нововековном значењу нема своје административно-управне, нити политичко-државне границе. Она обухвата, према Цвијићу, простор Рашке области, Косова и Метохије и Скопско-тетовске области. Стара Србија је као појам настала одмах после формирања Кнежевине Србије почетком 19. века. Домаћи и страни истраживачи користе овај назив да означе историјско средиште Србије које је остало под османском влашћу, разликујући га тиме од новоформираног политичког језгра у Шумадији и околним областима, од „Нове Србије“ или „политичке Србије“ како пише Цвијић. Општепозната је чињеница да старосрпско историјско наслеђе – државно, културно, духовно – чини темељ српског народносног идентитета током векова, како под османском, тако и под млетачком и хабсбуршком влашћу. На широке темеље те традиције надовезује се током 18. века модерна српска култура. У старосрпским областима, као што је познато, налазе се српске краљевске и царске престонице, главне духовне светиње, седиште Српске патријаршије, највећи домети средњовековне уметности, најважнији рударски центри и тргови. Стара Србија је у средњем веку, али и касније, све до краја 17. века била демографски најгушће насељена област српског народа.
Ни српска наука, а још више српска политика, нису обратили довољно пажње на мудра упозорења научника и државника Стојана Новаковића на последице не само великих политичких, етничких и демографских промена на простору Старе Србије, него и тањења старих и дубоких веза са јужним балканским областима и постепеног заборављања старосрпских тема и мотива у изградњи нових видика српске политичке и културне мисли. Да је Новаковић био далековид показале су драматичне промене током 20. века. У једном омањем чланку под насловом „Непозната нишка књига“ (1890), Новаковић је упозорио на последице занемаривања простора старе српске државне баштине. Југоисточни и јужни крајеви нашег народа, пише Новаковић, „баш они у којима се некад народни живот у најлепшој снази развијао, изгледали су као напуштени и остављени (…) Природа и старе традиције упућивали су те крајеве к нашој светлости (…) А наш је рад био без правог плана, без организације и недовољан; наша се снага уздала у политику, али је пренебрегавала онај тихи и смеран, али плодан рад у корист будућности.“ Готово непун век касније, идући трагом Новаковићевих мисли о потреби истраживања Старе Србије Димитрије Богдановић је износећи 1983. године у Српској академији наука и уметности предлог свеобухватних истраживања Косова и Метохије закључио да „необавештеност самог српског народа о сопственој историји и, посебно, о српско-албанским односима у прошлостима, постаје са сваким нараштајем све већа“.
Ова књига се бави једном великом и у доброј мери, ипак, заборављеном темом српске историје 19. и 20. века. Ниједна друга земља српскога народа као Стара Србија не илуструје тако уверљиво судбину Срба током последњих векова. У српској историографији нема много студија, а нарочито не великих синтеза, које се баве прошлошћу ове земље у 19. и 20. веку. Њен историјски значај у несразмери је са местом које је нашла у историографији и другим хуманистичким наукама. Основни циљ истраживања ове велике теме био је да укаже на историјске проблеме Старе Србије у последња два века (до разбијања југословенске државе) који су пресудно определили судбину ове земље. Заједно са групом својих колега из Историјског института САНУ учествовао сам од 1995. године у вишегодишњим историјско-географским истраживањима Средњег Полимља и Потарја, затим, Метохије са шарпланинским жупама (Гора, Средска и Сиринић), а последњих година Горњег Полимља, Горњег Ибра и Сјеничко-пештерске висоравни. У свим овим областима наилазили смо на безбројне и још увек видљиве трагове порушених цркава, манастира, средњовековних градова, селишта, зарасле старе путеве и многа друга сведочанства развијене демографске и културне снаге српскога народа. Само по себи се наметало питање: ко је и када подизао ове данас неме сведоке богате српске историје, како су изгледале њихове библиотеке, ризнице, иконостаси и многе друге драгоцености, где су старе рукописне књиге, драгоцене повеље српских владара, у каквим околностима и пред каквом историјском стихијом је српски народ био принуђен да напушта средишта своје старе државе и њене сасвим природне и географски заокружене темеље.
Настојао сам да на историјску позорницу поново изведем све учеснике историјске радње током 19. и 20. века, да пружим што јаче светло на строго тајне седнице и затворене кабинете, да реконструишем процес растакања и обесмишљавања тековина Кумановске битке 1912. године. Нема велике разлике између књига „Плач Старе Србије“ (1864), „Из најцрње Европе“ (1896) и обимног елабората о стању на Косову и Метохији Војина Лукића из 1962. године.
Поднаслов књиге „Драма једне цивилизације“ изражава суштину целе студије, чини њену основну нит. Поред мноштва домаћих извора, и страни извори (поред дипломатске преписке великих сила као што је британска дипломатска преписка о Турској из 1903. године и многа дела настала из пера А. Гиљфердинга, Ирбијеве и Мекензијеве, И. Јастребова, В. Берара, Г. Малеа, М. Дарам, Г. Гравјеа и других писаца) дају довољно поузданих сведочанстава која омогућавају разумевање политичко-социјалног амбијента Старе Србије, духа времена 19. и 20. века. Судбину православне српске баштине у Старој Србији добронамерни странци виде и као судбину европске хришћанске цивилизације. Ови извори сведоче о томе како су сјајне задужбине краља Милутина Бањска и Богородица Љевишка претворене у џамије, како је лепи тесани камен са цркава Светих Арханђела узидан у Синан-пашину џамију у Призрену и како је оловним кровом са Грачанице приштински Јашар-паша покрио своју џамију у овом месту. Култура или још шире – цивилизација чини основу једног друштва, његове историјске самосвести. Андре Малро каже Живораду Стојковићу 1975. године: „Да је Косово само земља ваше историје, то не би било најосновније, али оно је у срцу ваше културе, а култура – када је то највредније што имаш – никада није прошлост.“ Величина једне нације види се из њене културе, из високих домета њенога духа – пише познати хелениста Милош Ђурић у „Видовданској етици“, објављеној у Загребу 1914. у издању Српског академског друштва „Његош“. У прилог своме становишту о изузетној снази духовног наслеђа једног народа, Ђурић цитира Васу Стајића који пише: „И кад освајачи заробе тело једнога народа, душу нека чува, њу само нека не изгуби. Све дотле је живо царство докле га народ чува, у својој души докле га се не одрече.“
Културна обнова Старе Србије, започета тихо под османском влашћу у другој половини 19. века, добила је свој замах у годинама између два светска рата. Српске гимназије у Скопљу и Пљевљима, а после Првог рата и Филозофски факултет у Скопљу, Скопско научно друштво и његов одличан часопис „Гласник Скопског научног друштва“, и низ других сличних установа значили су ударање темеља за један истински културни препород ове земље. Међутим, још од времена Берлинског конгреса започиње оспоравање етничких и историјских права Срба на ове просторе. Водећи аустроугарски балканолог Лајош Талоци у рецензији књиге Теодора Ипена „Нови Пазар и Косово“ (Стара Рашка), објављене у Бечу 1892. пише: „До сада је била грешка да је све што је са српске стране долазило узимано за истинито и прихватано као догма, да су Нови Пазар и Косово били српски, да су српски и да следствено томе морају бити српски.“ Култура и наука и даље остају најпоузданија средства борбе за остварење историјских тежњи једног народа. Ни данас није касно да још снажније кренемо у свестрано истраживање ових области и објављивање наших радова на страним језицима. И данас ваља поновити наслов кратке беседе Стојана Новаковића у дубровачком „Срђу“ 1908. а он гласи: „Уједињујмо се културом.“

Реч приликом доделе награде „Печат времена“,
12. мај 2013, у „Звездара-театру“ у Београду

Смисао националне интелигенције

Мило Ломпар

ахваљујем се жирију награде „Печат времена“ који је одлучио да моја књига понесе годишњу награду за књиге из друштвене теорије. Ова захвалност се природно протеже и на сам „Печат“, јер је овај недељник омогућио да моја књига постане позната ширем кругу читалаца. Није то било малено постигнуће. Јер, реч је о књизи чије је прво издање засметало њеном издавачу у настојању да добије сајамску награду: рекли су му – у ова демократска и либерална времена – како његова издања заслужују признање, али му оно измиче зато што објављује књиге „Чавошког и Ломпара“. Било ми је жао издавача, али ми је било драго да су ме сместили поред врсног научника и вишедеценијски дискриминисаног човека.
Овако жигосаној књизи није посвећен ниједан неутрални или афирмативни ред у дневним новинама, било да су у државном или приватном власништву, нити је добила и један секунд на толиким телевизијама наших националних фреквенција. Она је – истовремено – нападана у загребачким, београдским и сарајевским штампаним медијима, као што је била предмет полемичко-политичког потказивања на таласима државног радија.
А ипак је – у периоду од једне године – доживела чак три издања: непрестано проширивана новим образложењима својих почетних теза, она се напокон појавила у свом коначном облику. Имала је и неколико видова подршке. Тако ју је недељник „Печат“ афирмисао на различите начине: критичким приказима, округлим столом који јој је посвећен, објављивањем новонаписаних деоница. Значајно је што ју је подржао један број угледних критичара у стручним часописима: од „Летописа Матице српске“ преко „Књижевног магазина“ до „Нове Зоре“. Највећу подршку су јој дали њени читаоци: нема нити једне књиге оваквог научног и теоријског профила која би у годину дана доживела чак три издања.

ИМПРЕСИВНИ УЗОРИ Ако би било неопходно да одредимо њену природу, онда бисмо могли да кажемо како је реч о културноисторијском и есејистичком приповедању. Оно упризорује особену врсту мешовитог дискурса, јер је на делу прожимање историјских, књижевних, политичких и теоријских евиденција. Све оне се – на различитим нивоима општости – подударају у раскривању духа самопорицања као доминантог вектора наше културне политике у XX веку.
Околност да је написана у полемичком изазову који су ми упутиле истакнуте фигуре нашег секуларног свештенства, открива неизбрисиву полемичност њеног становишта као највидљивији знак интелектуалног ангажмана. Ова врста критичког становишта подразумева далеке и импресивне узоре. Јер, човек са чежњом чита такве књиге као што су „Заробљени ум“ Чеслава Милоша или „Марксизам и језуитизам“ Николе Милошевића. Поред упечатљивог осветљавања психолошких и друштвених видова стаљинизма, у Милошевој анализи нас свакако импресионира особена приповедна проживљеност и уметничка елеганција дискурзивног исказа. Расветљавање дубокосежних засада марксистичког мишљења, успостављање неочекиваних континуитета између наизглед несродних теоријских подухвата, прожето је теоријском оригиналношћу и аргументационом сувереношћу у анализама Николе Милошевића.
Шта је, међутим, вредно у тим књигама у нашем времену? Зар није минуо златни час њихове актуелности? Зар није одјекнуло потоње звоно комунистичкој идеологији? Зар она није отправљена – како су људи некад волели да говоре – у ропотарницу историје? Зар није остао само сјај успомена и реквизита који и сами постају буњиште историје? Кога би могла дотаћи мисао о кетману као облику самозатајне егзистенције? Кога би могла надахнути слутња о томе да ако средства нису у складу са оглашеним циљем, онда се до тог циља не може ни доћи? Зашто све то изгледа као да је заувек отишло са нашег хоризонта? Зато што се зло променило.
Али, зло је ту. У сазнању о злу које нас, мењајући се, никада не напушта можемо пронаћи трајну актуелност књига које су нас надахнуле. Јер, оне – мимо својих сасвим прецизних историјских садржаја – доносе истанчану свест о два универзална момента човекове егзистенције. Оне – у свим временима – апелују на универзални моменат побуне против наметнуте једнообразности мишљења и живота. Али, оне истовремено апелују и на универзални моменат побуне која настаје у име слободе. Околност да се бунимо против тоталитаризма и околност да се бунимо у име слободе открива не само темеље њиховог есејистички и теоријски блиставо уобличеног израза, него и настојање које је положено у заснивање критичког становишта моје расправе о духу самопорицања.
У књигама, пак, постоји и настојање да заснују своје афирмативно становиште, да одреде у име којег начела обликују своја тематска и историјска сазнања, да оспоље конструктивни моменат теоријског ангажмана. Ни ту нисмо лишени узора. Оличава га усамљеничка и побуњеничка егзистенција Александра Солжењицина: страсни и бескомпромисни критичар комунизма, изгнаник из отаџбине, он је недуго потом – после харвардског говора у којем је подвргао критици западни свет – постао неомиљени усамљеник, који шета унутар великог и ограђеног имања, сам и све самљи, у сабирању егзистенцијалног и историјског искуства. У његовом спису срећемо реч самопорицање, као реч која обележава руску историјску судбину.
Сама реч има свој вертикални и мистички, као и свој хоризонтални и историјски смисао. Та два пута – како је давно сугерисао Мирча Елијаде – потпуно се разликују. Час у којем се човек успиње на мистичкој путањи, све до открића духа као божанског, свакако је час самопорицања, губљења свести о себи, надилажења оријентације у свету у корист расветљења егзистенције, јер је то кретање које обележава утемељење духа у оном што му претходи. То је пут метафизичког проналажења: пут поновног утемељења. У српској књижевности има један величанствен песнички израз овог кретања: оличава га Његошева „Луча микрокозма“.
Као секуларизована верзија овог јединственог искуства, као историјска инверзија духа, као неповратни пад са виса у низ, као губљење уместо проналажења сопства, самопорицање обележава час раслојавања егзистенције, која није више непрестани човеков одговор на позвање, већ нестаје у корист оријентације у свету: одрицања од себе у корист света. То је пут метафизичке изгубљености: нестаје сопства које би се могло изнова утемељити. Требало би, дакле, разликовати самопорицање као начин којим се човек, који је – по Ничеу – неутемељена животиња, јер непрестано тежи сопственом темељу, који је – по Мајстер Екхарту – отвореност која тежи испуњењу, утемељује у егзистенцији од самопорицања којим се човек растемељује у свету.

ИСТОРИЈСКИ РИТАМ У мојој расправи је дух самопорицања осветљен као дух нашег историјског пада, као дух који надахњује један историјски ритам у XX веку: његово смисаоно језгро представља вишеструко преобликовани појам српске кривице. Осветлити идеолошке слојеве који обавијају овај појам, распознати пресудне историјске раскрснице на којима је он добио нове садржаје и задржао основни правац, био је критички циљ мојих анализа. Јер, сам појам српске кривице обележава да је унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима. Оно што сам желео да афирмишем, као контракретање у односу на ритам самопорицања, везано је за нашу националну егзистенцију у XIX веку, јер се тадашње историјско и културно кретање одвијало у знаку српског становишта. Управо је тај појам изазвао лавину критичких коментара и личних увреда које су се сручиле на моју – иначе тврду – главу. Зар то не значи да сам погодио само средиште историјског ритма самопорицања као ритма који испуњава наш живот?
У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологија, југословенска идеологија) постану онемогућавајући моменат у националном самопрепознавању (српско становиште) или кад се државна посебност (Црна Гора) и културноисторијска посебност (Војводина) претварају у националне посебности на делу је дух самопорицања. Он је у битној вези са самим опстанком Србије. Јер, није ли Фридрих Науман – још 1915. године – оценио како српски народ, као и сваки народ, има право на постојање, уколико не буде „реметилачки фактор“ на замишљеној трансверзали немачких интереса између Берлина и Багдада. А шта уколико буде оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности таквих замисли проналазимо на најнеочекиванијим местима. Тако Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно помиње како се овај велики књижевни критичар „плашио за Србију“, јер је припадао народу „који није знао да ли ће сутра живети или ће умрети“.
Да би, међутим, дух самопорицања постао историјски вектор, неопходно је да се кристализује у симболичким формама живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно протеже на историјски свет. Тада настају – у XX и XXI веку – нове нације, језици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црној Гори је – на попису 1909. године – било 90 одсто Срба, да би их – на попису 1948. године – било 1,87 одсто. До тога није могло доћи спонтаним него насилним путем. Да би историјски процес, међутим, могао постати неповратан, он је потом морао бити непрестано идеолошки и културно надограђиван. Тако настаје историјска формула самопорицања: све што је српско – у прошлости, у култури, у трајању – требало би свести на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.
Титоизам се, пак, појављује – први пут у нашој историји – као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац који – у колективном саморазумевању Југославије – ствара свест о српском народу као „реметилачком фактору“. Отуд је управо он неопходан у актуелном историјском стадијуму који долази после њега. Није, дакле, неопходан као остварење социјалне правде, него као стратегијска подлога за актуелну неутрализацију српских права. Није циљ моје књиге био да изврши критику титоизма већ да укаже на актуелну обнову титоизма. То није иста ствар. Обнова титоизма значи да би титоизам требало посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументација, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста кретања које доводи до тога да питање о српском становишту никада не постане легитимно.
Као унутрашњи плод овог историјског наметања образује се – у наше дане – идеологија србијанства. Она постаје регулативни моменат актуелне државне политике. Тај процес је у настанку. Како у светлости ових сазнања можемо проценити недавно изречену тврдњу – са места председника Србије – да су Срби у Босни – Босанци? Никако не би требало умањивати значај оваквих исказа: било да указујемо на околности које су их изнедриле, било да смо свесни образовне и васпитне оскудности њихових гласноговорника. Јер – давно нас је поучио Никола Милошевић – „нећемо сигурно претерати ако кажемо да дневнополитички разговори имају извесну теоријску позадину, чак и онда када је они који у њима учествују нису у пуној мери свесни“. Отуд је неопходно осветлити културнополитичку позадину одређења која су се изненада – са највише политичке адресе – појавила у нас. Јер, ако овакве исказе спојимо са њиховим историјским и теоријским залеђем, онда околност да се они сада појављују много говори о плановима за будућност.
Ако су Срби у Босни у ствари Босанци, шта су онда Срби у Хрватској? Они тада морају бити – Хрвати. Шта то значи? То значи да се оглашава као делатна и важећа доктрина о политичком народу. Ова средњовековна представа, коју су у Угарској протезали и на Србе и на Хрвате, била је руководно начело хрватске политике током XIX и XX века. Њен основни циљ је био поништавање српске политичке индивидуалности као увод у поништавање укупне српске националне егзистенције. Да ли се ова злокобна политичка замисао накнадно ауторизује са највише политичке адресе у Србији и, штавише, протеже на Србе у Босни и Херцеговини? Одакле потреба за овом ауторизацијом?
Други важан моменат идеологије србијанства јесте – асиметрични симетризам. Јер, ако су Срби у Босни – Босанци, онда су муслимани у Србији – Срби, као што су Хрвати у Србији – Срби. Зашто и то није изречено? Зато што би то изазвало оправдана и негативна реаговања. Да ли то, онда, значи да се у Србији образује поредак у којем се оно што се не сме рећи никоме, ипак може рећи, јер се може казати Србима: као Босанцима, као Црногорцима? Ова асиметричност је у темељу непрестаног оповргавања основних и универзалних људских права Срба. Она извире из унапред одређене спремности на самопорицање, које поприма облик надолазећег раскола између српства и србијанства.
Та спремност има својих давнашњих засада. Зар није – како је у мојој књизи показано – председник ЦК СК Србије (Марко Никезић), у години 1971, рекао како Срби у Босни и Херцеговини само у том оквиру могу захтевати своја права? Зар је чудно што је хрватски председник исто то изговорио 2009. године? Зар није некадашњи секретар ЦК СК Србије (Латинка Перовић) недавно – у мају 2011. године – нагласила како околност да се преко Српске православне цркве и даље одржава јединство српског народа у региону представља извор врло озбиљних политичких неспоразума? Зар велики српски сликар није сам признао како се у часу када је изговорио клетву против весла које је многе људе преко Дрине превезло његов дух – споплео? Зар писац „Деоба“ није недавно оценио да је сасвим довољно ако Његошу – поводом Двестагодишњице рођења – буде посвећен један скуп: тачно онолико колико му је посвећено и у Паризу и у Бостону?
Као културна замисао, идеологија србијанства подразумева напуштање интегралне српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализованом тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоредом историјских сила и у битној несагласности са осведоченим историјским сазнањима. Она омогућава да се из српске културе уклони огроман број историјских и културних садржаја. Несумњиво велика државотворна традиција српског интегрализма у XIX веку, као и тадашње црногорство, србијанство је – штавише – пресудан део српства.
Сама Србија свакако је изнад тога: као Јакшићева „Отаџбина“, као Црњансков крфски распон између покрета којим „у Сербии зорњачу тражим“ и горког освешћења у сазнању да „умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели“, као Давичов распон између животне „песме међу народима“ и устаничке „буне међу народима“, као Десанкина „велика тајна“, као Пајићев сужањ, јер „ја сам био у Србији/ Србија је на робији“. Сама Србија је – у својој многообличности – вреднија од сваке идеолошке представе која се на њу позива.
Али, само српском интегрализму припада сав полицентризам српске културе: барокни и грађански свет који настаје северно од Саве и Дунава, устаничка и епска традиција у Босни и Херцеговини и Далмацији, градска упоришта нашег културног живота у Трсту, Бечу и Загребу, штокавски говор Дубровника, византијска светлост косовско-метохијских и македонских манастира, огледање сентандрејских цркава у великој води Дунава. Да ли ћемо се одрећи српског културног полицентризма у корист идеолошке конструкције србијанства?
Она је – и то ваља казати у овом часу – разорна по саму Србију. Не би требало имати никаквих недоумица када је о томе реч: довољно је уочити са којих се адреса непрестано – у свим ситуацијама – искључује реч српски и циљано замењује речју србијански. Јер, идеологија србијанства само је унутрашњи такт и одзив на спољашње дуготрајно симболичко и културно настојање. Зар непрестано не трају настојања да се Грачаница – у оквиру УНЕСКА – упише у „косовску културу“? Зар нисмо сведоци одступања од европских стандарда када је реч о мањинском праву на ћирилицу у Вуковару? Зар је толико тешко уочити да је идеологија србијанства истински корелат идеологије војвођанства?

ПРОМЕНА КУЛТУРНЕ ПАРАДИГМЕ У чему би били улога и смисао националне интелигенције? Њено основно настојање требало би да легитимизује српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну последицу читавог XIX века у нас. Најзнатнији заступници српског становишта у XIX веку – Илија Гарашанин, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић – нису били никакви партикуларни, паланачки или ретроградни духови. Били су то изразити европејци, школовани на европским универзитетима, који су имали један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца – готово потпуно нестао у нашој интелигенцији после 1945. године. Они су настојали да се српске институције саобразе са оним налозима ума који у извесном смислу опредељују целокупно постојање Европе.
Слободан Јовановић је с разлогом казао како су Срби – после Првог светског рата – извршили „националну демобилизацију“. Драма читавог тог кретања појављује се као драма наше националне интелигенције. Често се појам националне интелигенције одређује као немогућ појам, као contradictio in adjecto. Није нужно да буде тако. Јер, описни придев национални одређује неку каквоћу и неко својство интелигенције. То својство може припадати њеним прирођеним и њеним изабраним могућностима. Она интелигенција која бира да у слободу својих одлука и путању своје одговорности укључи националну егзистенцију и националну културу разложно се може назвати националном интелигенцијом.
Она нема никаквих посебних права у односу на друге могуће изборе. Не би, међутим, требало да има ни посебних оптерећења. Јер, позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у којем се налази. То свакако не значи да би он требало да се поистовети са тим временом. Као што не би требало да све своје мисли везује за њега. Јер – како је писао Сретен Марић – култура је у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али, то значи да у пресудним питањима националне и државне егзистенције интелектуалац не би требало да се понаша као да то нема никакве везе са њим. Нити је такво понашање у нашој традицији.
Превасходни циљ националне интелигенције требало би да буде одржање – у јавној свести – интегрализма српске културне политике као битне компоненте државне и националне егзистенције саме Србије. Такав циљ би захтевао промену и структуре и садржаја националне интелигенције. Имајући и то у виду, предложио сам промену културне парадигме: да унутар српског становишта од одлучујућег значаја буде поверење у културу. Српска култура – како сам написао – требало би да буде и култура разлике у односу на глобализам као идеологију и култура учешћа у глобализацији као светскоисторијском кретању које је неизбежно.
Да би ова истанчана разлика могла да игра неку улогу у деловању националне интелигенције, неопходно је обезбедити неколико предуслова. Неопходно је заузети видљиво место у јавном подручју. Јер, нема интелигенције уколико нема јавности. Како је национална интелигенција – у својим битним темама и видовима – готово искључена из манипулативне јавности која одређује нашу свест, онда је стварање демократске јавности одлучујућа чињеница у обликовању националне интелигенције. Ако глобализацијски токови подразумевају умрежавање на различитим нивоима, шта нас спречава да идеју српског интегрализма учинимо делом свеопштег умрежавања? Недостатак јавности – као недостатак националних фреквенција, штампаних медија, препознатљивих адреса у јавном простору – чини да изостаје повратни процес: у стварању демократске јавности која би била коректив садашњој манипулативној јавности дошло би до обликовања националне интелигенције. Она би настајала кроз бројне естетске, политичке, идеолошке, културне разлике које би подразумевале начелну и претходећу одлуку о српском становишту као њеном исходишту.
Зашто би постојање националне интелигенције доприносило општем добру? Зато што сада – са часним изузецима – не постоје никаква уверења и идеје у нашој културној политици: ни код партија и интелектуалаца на власти, нити код оних у опозицији. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда је нормално да подржава ону власт која је у складу са његовим схватањем живота и културе: да јавно заступа оно што сматра да је добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег природнијег него да човек постане део опозиције, да настави да заступа оно што сматра да је добро? Такво понашање омогућава да се у једној култури временом диференцирају леви, центристички и десни интелектуалци, да постоји нека јасноћа на позорници, да се различитост политичког спектра успостави према идејама и вредностима.
Како до свега тога не долази, онда је реч о томе да је – са становишта делатних сила – пожељан управо збуњујући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако је на позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на њој суштински делују неоглашени континуитети. Један такав континуитет представља титоистичка константа српске културе. Тако нас – 11. маја 2013. године – упозоравају и опомињу како је мала посећеност Крлежиног музеја на Гвозду. Какве везе то има са нама? Шта би требало да предузмемо да се сама ствар поправи? Да ли би требало да организујемо екскурзије у том правцу? Зашто нам ништа не кажу о посећености Гетеове куће у Вајмару? Има ли посетилачке гужве у кући Буденброкових у Либеку? Прокишњава ли таваница на меморијалној Стриндберговој кући? Као што се титоистичка хрватска културна политика увек трудила да живог Милоша Црњанског учини мртвим писцем, тако постјугословенска српска културна политика настоји да мртвог Крлежу учини живим духом.
На шта је мислио Слободан Јовановић када је рекао да ми немамо традицију пасивног отпора? Он је подразумевао отпор једном облику насиља које је различито од насиља које је спроводила Османска империја. Сада се суочавамо са једним церебралним насиљем које завршава крстарећим ракетама. Какво је наше историјско искуство у тој врсти потчињености? Чине га превасходно односи са Хабзбуршком монархијом. Како немамо развијену такву традицију пасивног отпора, није случајно да и кад смо чињенично у праву грешимо у процедури, грешимо у драматургији, у егзистенцијалном саображавању са неизбежним.

ЗА КУЛТУРУ ПАСИВНОГ ОТПОРА Зашто је важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Улазак у Европску унију могао би за српски народ значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење под жезлом хабзбуршког цара: обнављање југословенске конфигурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неминовна. Морамо, дакле, заступати – на јавним позорницама – оно што сматрамо да су истине о нашој традицији и култури, али морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима игре. То је сад један други облик отпора од оног који је био делотворан у односу на Османску империју. Тај вид отпора подразумева да морамо непрекидно да радимо, непрекидно да се усавршавамо како бисмо могли уопште постојати, морамо да се не предајемо, као што не смемо да дођемо у ситуацију да подлегнемо зато што смо унапред дискриминисани.
То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш проблем. Наша деца би могла видети да су у много чему способна и компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју не могу да прескоче. Могло би се десити да тек у таквом осведочењу стигну до сазнања о којима сад говоримо. Као што многи наши људи у туђини дођу у позицију да виде да им једноставно нешто припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не добијају. И онда се јави тај горки талог искуства. Да би то можда могло да буде избегнуто, српска култура би требало да их припреми за прави позив и подвиг.
Шта је то? Прави позив и подвиг је учинити ову земљу – у којој они ипак имају неке предности, предности језика, предности средине, предности родитеља – својом земљом. То је много егзистенцијално засићеније – и теже (зато је то – подвиг) – него трагати за неком земљом и неком културом која би тек требало да постане њихова култура. Јер, само би ову културу требало стварати, док би се у другу културу превасходно требало уклопити.
Све нам то показује да промена власти, лишена промене културне и политичке подлоге, не доноси никакву промену. Јер, свака таква промена – попут недавне промене у нас – доноси уобичајену количину јавног и интимног разочарања. Оно се – како ми је у приватном писму написао човек који ме није овластио да кажем његово име – образује „у тренутку када се најдубља истина Ваше… књиге, на нашу несрећу, потврђује на најстрашнији начин“. Можда је то тренутак у којем би требало да се посветимо стварању националне интелигенције.
Јер, управо су нам давнашњи врхови националне интелигенције – по речима Милана Кашанина – подарили „модел Европљанина и модел Београђанина… због кога је толико младог света, из свих српских крајева, заволело Београд и Србију“. Зашто то сада није тако? Велика је њихова заслуга „што су млади српски интелектуалци с толико одлучности дочекали ратове 1912-1918.“ Зашто је нестало и мирнодопске одлучности у нас? Они су, дакле, омогућили да сване „једна од највећих епоха српске историје – доба победа на војишту, у науци, у књижевности, уметности, музици“, да се „у те две деценије XX века, са Србијом… понови историја из античких времена – да једна мала држава може бити велика земља.“ Колико смо данас далеко од свега тога? Онолико колико смо лишени упоришта у интегралистичкој српској културној политици, у чијем је средишту српско становиште.
Беседа на уручењу награде „Печат времена“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Cestitke Pecatu i gospodinu Vucelicu,na celoj ovoj ideji i manifestaciji.Manifestaciji koja daje nadu.
    Svi ovi ljudi zasluzili su nagrade i mnogo vise od toga.

    Na zalost,svedoci smo nepodnosljive situacije,gde oni koji drzavu smatraju svojim plenom,a do juce smo mislili da je to samo DS,a sada vidimo da je takvih jako puno…koji drzavu urusavaja,sakate i vredjaju,dobijaju nesmetano pocasti i priznanja.
    Ta priznanja dobija masovno iz inostranstva,znamo zasto,ali i od samih srpskih institucija?To pokazuje da je drzava na kolenima.

    Mnogi su u zadnje dve decenije dobili sijaset priznanja,menjajuci ideologiju i politiku,kao Vuk Draskovic,Veran Matic,sada Ivica Dacic,Aleksandar Vucic…

    U komunizmu oni su u politbirou…
    U ratu i mrznji,oni su opet prvaci,postaju vodje i vojvode…
    U miru i integracijama,oni postaju “najevropljani”…

    Njihova sposobnost za prezivljavanje,na nas racun,je dirljiva.
    Oni laz pretvaraju u istinu,i istinu u laz.Gledajuci u kameru?!
    LAZ JE DA NISU PRIZNALI NEZAVISKO KOSOVO,A ISTINA JE DA SRBIJA NIKADA VISE NECE BITI ONO STO JE BILA,NJIHOVOM VOLJOM.

    Ja razumem da neko kao Novak Djokovic,koji pred Planetom trijumfuje i demonstrira svoju privrzenost srpskom narodu,veri i Crkvi kojoj pripada,dobije orden,direktno od same SPC.

    Nije mi jasno ,kada ta Crkva da orden ljudima koji nemaju intiman gest prema svome narodu i Crkvi,VEC PROTOKOLARAN…posebno,kada manifestuju politiku,sa kojom se Crkva ne slaze.

    Svedoci smo brutalne agresije na SPC.
    Vesna Pesic,kao lokalizator patriota u Srbiji,kao NATO tuzibaba…
    upravo je pre neki dan Crkvu navela kao kocnicu realizacije briselskog sporazuma?!

    I upravo SPC juce daje orden Velji Ilicu,za pomoc u izgradnji jedne crkve…Velji Ilicu,koji podrzava briselski sporazum,a SPC ga ne podrzava,pri cemu se,kao po naredbi,ohrabruje Ivica Dacic u svojim “drzavnickim nastojanjima”…
    Ja razumem protokol i lepo ponasanje,i ono sto je red,ali ne razumem da se neke stvari,upravo protokolom,ne mogu preskociti.

    Ili smo mi u totalnom beznadju,gde isti reziser rezira dodelu priznanja Maticu od strane Nikolica,ili juce,Velji Ilicu,od strane srpskog Patrijarha.
    Nista nemam protiv nikoga…jedino se ne slazem i nije dobro,specijalno sada…da se prave stvari,rade u pogresno vreme, na pogresnom mestu i sa pogresnim ljudima.

    Zato jos jednom cestitam Pecatu,jer to nije njegov slucaj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *