Одломци из Дневника: ОБИЧНА НЕДЕЉА

Пише Милован Данојлић

Кућа у којој живим – као и све градске стамбене зграде – подсећа на болесника кога вештачки одржавају у животу: кисеоник, храну, крв и снагу добија кроз сплет изукрштаних цеви, каблова и апарата. Савремена пребивалишта зависе од тзв. инфраструктуре: струју, воду, гас, па и сам ваздух добијају кроз техничке уређаје. Нек се деси какав квар на доводној мрежи, нека их каква земаљска сила искључи, и кућа ће истог часа замрети, охладити се као лешина, канализација ће се запушити, телефон и телевизор занемети, компјутер ће постати некорисна крнтија.
Колико нам је технички напредак олакшао живот, толико га је учинио зависним од надмоћних и недокучивих сила. Толика подчињеност понижава, и застрашује. Над нашом удобношћу лебде претње свакојаких кварова, природних непогода, несташица и немогућности плаћања. Свака ванредна околност нас, у први мах, враћа у Камено доба. Прошла су времена кад је за одржавање добре кућне атмосфере било довољно нацепати нарамак дрва у ћошку авлије, донети ведрицу воде са шумског извора, припалити жижак натопљен свињском машћу, па да одаја живне, а ваздух заигра и пропева.
Данашњи станови су големе мртве кутије, без пећи и димњака, без могућности да се човек ослони на сопствену сналажљивост и на природу. Нестане струје, заглави се лифт, и они који живе на десетом спрату укораче у пакао. Лакоћа живљења нас је учинила инвалидима. Онамо, у сеоској идили коју повремено искушавам у завичају, ваља даноноћно одржавати ватру, те изјутра, по мразу, износити пепео на стврднут снег, а после, уместо праћења ТВ програма, задовољити се буљењем кроз прозор. А опет, тамо сам господар свог живота и његовог смисла, за који се на сваком кораку морам борити. А топлота од храстових цепаница сасвим је друге врсте од оне која нам се удељује кроз „грејна тела“.

*
Прозор испред којег седим – то су, у ствари, застакљена приземна врата – отвара поглед према десном углу дрвене баштенске кућице у којој држим алатке, роштиљ, косачицу и нешто зимнице. У тесном пролазу између брвнаре и ограде од чемпреса повремено се појављује живахан, здепаст црвендаћ. Дође, покљуца, као да га онде чека редован обед, заврти репом, и замакне у суседно двориште. Својевремено сам набавио крлетку за птице, окачио је о зид брвнаре и напунио је мрвама хлеба. Црвендаћ ни да провири, а камоли да се почасти; све што му је потребно, налази на длану земље обраслом у ретку траву. Успут је, нехотице, осујетио мој покушај да ојачам травњак: семенке је примио као да их је засејала небеска, а не људска рука. А мрве у плетеном кавешчићу сасвим је презрео. Да се ослањао на добру вољу оних који га, из топле собе, посматрају кроз прозор, одавно би угинуо од глади. Са људима никад није начисто. Једног дана хране, а другог дана се појављују са ваздушним пушкама, и убијају.

[restrictedarea] *
Посматрам мајке које доводе у цркву малу децу, ону у другој години живота. У прво време, деца радосно бауљају: црквена лађа је дугачка и широка, застрта дебелим теписима, услови за пузање повољнији него у претрпаним становима. Дете појури што га ноге и руке носе, а мајка га, поиздаље, прати, пазећи да што не обори или да не упадне у олтар; често га, у последњем тренутку, зграби за оковратник или капуљачу, и одвуче натраг, на стартну црту. Обично их је двоје-троје, а мувају се као да их је двадесеторо. Заустављена у напредовању према забрањеном простору, нека цичећи негодују, а друга ћуте, спремна да понове јуриш. И тако се, напоредо са службом, у цркви, увек, још нешто дешава.
После неколико недеља, дете се почне усправљати на ноге и, мало-помало, прохода. Сад се, као пратилац, одједном јавља отац, да га одврати од настојања да обори налоњ или да опипа запаљене свеће. Испада да су мајке задужене за бауљање, а очеви за ходање. Посебно је симпатичан један дечачић који корача са рукама на леђима; то је, вероватно, видео од оца.
Свештеник је, разуме се, задовољан због присуства најмлађих, мада њихова цика, на махове, надјача певање хора. Прошле недеље поп је завршио редовну проповед једном више него јасном опоменом, рекавши да смо сви ми божја деца, али бисмо, у светом храму, морали бити мало дисциплинованији… Деца нису разумела алузију, а родитељи су се правили да је нису чули.
*
У приказу живота и опуса савременог румунског филозофа Јона Јаношија, објављеном у TLS-у, професор Тексашког универзитета Костика Брадатан даје, успут, занимљиво запажање о друштвеном и психолошком положају средњоевропског човека. Карактеристика се, унеколико, односи и на нас. Убеђени марксиста, интернационалиста, русофил у русофобском окружењу, Јаноши је свашта доживео и отрпео, како од владајућих комуниста, тако и од осветољубивих антикомуниста. У вези с тим, професор Брадатан примећује: „Бити средњоевропејац, значи навикавати се на све што те снађе, а тајна преживљавања је у ставу да ништа – па ни себе самог – не треба узимати одвећ озбиљно.“
Иво Андрић је, имајући на уму суровост и климатску превртљивост нашег поднебља, изрекао ону застрашујућу дијагнозу, рекавши да је на Балкану, у сваком часу све могућно. Уз то, невоље којима је изложен наш северни сусед познајемо и ми.
*
После операције каротиде млада болничарка, мењајући завој на рани, теши ме:
„Имаћете леп ожиљак, то је обележје ратника, привлачно за жене.“
Мислим како је представа о рани нанесеној мачем ушла у колективно искуство Француза, у њихов језик, па и у говор младе, модерне жене, која се са оваквим ожиљцима сусреће једино на Одељењу за посебну негу, по обављеној хируршкој интервенцији. Слика из епохе витешких двобоја нашла је одраз у времену екографије, скенера и микробиолошких анализа. У повредама од копља и мача, па и у самој смрти од хладног оружја, било је достојанствене ратничке судбине, незамисливе у боловању од ослабљеног уранијума. Ожиљци од тог оружја су невидљиви, и пеку, скривени, дубоко у души.
*
Родољуби, да не речем нормални људи, говоре о манама свога народа са љубављу, са благим подсмехом и пригушеним болом, а издајници и отпадници о недостацима говоре са мржњом и видним уживањем. У животу се, и иначе, често лаже са добрим намерама, а истина се износи са мржњом. И од мрзитеља се дакле, може чути понешто тачно. Родољубље је свест о припадности једној органској целини, то јест језичкој и културној заједници. Сасвим је споредно да ли се у таквој заједници осећамо пријатно или мучно. А то, што је мој народ заостао, сиромашан и несрећан, додатни је разлог да му не окрећем леђа.
*
На све стране се истичу изразито људске врлине новог папе. У опасности да будем нескроман и починим светогрђе, морам рећи да поседујем готово све особине које свет код Аргентинца хвали. Осетљив сам на патње сиромашних и понижених, не возим ауто, немам личног шофера; у Србији као и у Француској возим се градским саобраћајем. Годинама сам себи приправљао храну, па ми се и данас дешава да спремим обед за себе и жену, кад се касно враћа с посла. Конзервативан сам колико то тражи традиција, и модеран колико је потребно да се одржим у животу. Имам све предуслове за највиши положај у Римској цркви, уз један чисто формалан недостатак: нисам католик.
А и то би се, уз благослов екуменизма, дало уредити…

[/restrictedarea]