ОБРАД КЕСИЋ /ДРУГИ део/: Висока цена косовског понижења

Разговарао Никола Врзић

„Тврдим да значај Косова за Србију првенствено није због историје, религије или емоција, него је везан за питање опстанка државе; не може Србија да изгради стабилност на основу одрицања од сопственог интегритета и суверенитета на Косову, а да то нема последице на југу Србије, у Санџаку и Војводини“

Разговор с вашингтонским аналитичарем Обрадом Кесићем, започет у прошлом броју „Печата“ („Бриселски споразум убрзава распад Србије“), ове недеље настављамо разматрањем ширих импликација парафа који је премијер Србије Ивица Дачић ставио на документ усаглашен са Хашимом Тачијем, разматрањем ситуације у Војводини, у Републици Српској…

Како ће постигнути Бриселски споразум утицати на односе Србије и Русије?
Овај споразум потврђује перцепцију Москве да је садашња власт Србије неискрен и неозбиљан партнер. Та перцепција у Москви већ дуже време постоји, а кључни моменат у односима Србије и Русије био је када је Борис Тадић одлучио да прихвати улазак ЕУЛЕКС-а на Косово и када је Вук Јеремић постигао „фамозни“ споразум о шест тачака са генералним секретаром УН-а. То је све урађено без консултација са Москвом, а онда је Београд тражио од ње да не блокира извештај генералног секретара који је био потврда да Србија одустаје и од Резолуције Савета безбедности 1244 и од искреније и озбиљније борбе за очување свог територијалног интегритета и суверенитета на КиМ. Руси су од самог почетка јасно дали до знања Београду да не очекује да они буду „већи Срби од Срба“ у одбрани Косова и Метохије. Одлуком о прихватању ЕУЛЕКС-а Москва је схватила да Србија никада неће да уђе у озбиљнији сукоб са ЕУ и са Америком. И закључила је да, ако није спремна да уђе у тај сукоб због сопственог интереса и одбране свог територијалног интегритета и суверенитета, онда сигурно неће никада то да уради када су у питању интереси Русије. Само бих вас сада подсетио да, у суштини, садашњи Бриселски споразум у потпуности растура овај споразум о шест тачака, јер тај споразум о шест тачака јесте оно што је гарантовало и граничне прелазе под правилима УНМИК-а и оно што је гарантовало српске институције на северу Косова. Ово је, у ствари, оно због чега и мислим да овај нови Бриселски споразум јесте део исте стратегије ЕУ и Америке, где оно што се данас договоре и што данас гарантују, сутра растурају и доносе, кроз нове договоре са властима у Београду, много лошија решења за Србе на КиМ и за саму Србију.

[restrictedarea]

Ситуација на југу Србије, у „Прешевској долини“, представља латентну претњу. Може ли тамо да се догоди нека нова албанска побуна, попут оне из 2001. године, и може ли она да се догоди без, макар прећутне, дозволе САД-а? Имају ли САД интерес да на овај начин дестабилизују Србију, и какав је, с тим у вези, интерес ЕУ?
Тренутно ни САД, ни ЕУ немају интерес да отварају нова жаришта у Србији, поготово што мисле да су близу решења проблема на северу Косова. Они у овом моменту не би хтели да виде да се доводи у питање територијални интегритет Србије, када јавно обећавају да више нема промена граница на Балкану.
Ипак, ако хоће да спрече даљу дезинтеграцију држава на простору бивше Југославије, онда, једноставно, те државе морају да изграде озбиљније институције, и да се понашају као озбиљне државе, а не као протекторати ЕУ или САД-а. Саме морају да заслуже да буду поштоване и да њихов територијални интегритет и суверенитет такође буде поштован. Понашање српске политичке елите и власти под Борисом Тадићем, а сада под Вучићем, Николићем и Дачићем, у суштини гарантује да ће Србија имати проблеме да очува свој територијални интегритет и суверенитет.
Начин на који су водили преговоре око Косова, где су недоследно бранили државни интерес, изругивали се Уставу Србије и одрекли се својих грађана и територије, обећава да ће и друге незадовољне мањине да траже решење преко интернационализације сопственог питања, и отвара могућност да неки од њих поново користе насиље, поготово због тога што у последњих неколико година власти у Београду говоре да никада више неће да користе силу. Тако неодговорне тврдње само стварају већу шансу за нове сукобе и ново насиље, јер они који доводе у питање територијални интегритет и суверенитет Србије много су одлучнији да постигну своје циљеве, па макар и морали да гину и да убијају за те циљеве. Тиме се ствара дисбаланс страха од могућег насиља, где предност иде страни која насиљем прети.

Покрајинске власти у Војводини изашле су недавно у јавност са предлогом Декларације о заштити уставних права Војводине. Пуки случај или координисани притисак на Београд?
Не верујем да је неко координисао најаву декларације у Војводини са притиском на Београд око предлога споразума у Бриселу. Мислим да то више говори у корист мог аргумента да неозбиљно понашање државне и политичке елите у одбрани суверенитета и интегритета државе на Косову и Метохији потпаљује нове сукобе и охрабрује оне људе који би желели слабију државу или да се, у неким екстремним случајевима, отцепе од државе која одумире. Не верујем да питање Војводине може да иде истим путем као што је ишло Косово, али мислим да јасно показује какву погрешну политику је водила прошла власт, а коју данас води и садашња власт. Већ дуже време тврдим да значај Косова и Метохије за Србију прво и првенствено није због историје, религије или било какве емоције, него је потпуно везан за питање опстанка државе; не може Србија да изгради мир и стабилност на основу одрицања од сопственог територијалног интегритета и суверенитета на Косову, а да то нема последице у вези са другим питањима, попут југа Србије, Санџака и Војводине. Не може Србија да се, кроз аргумент „већег добра“, одрекне грађана на КиМ, а онда да очекује да други грађани у Србији имају осећање сигурности и безбедности и да верују да држава може да их одбрани од неке претње. Исто тако, не могу власти у Београду да се понижавају као што се понижавају у преговорима са Приштином и ЕУ, а да то нема негативан ефекат на државне институције и на сопствене грађане. Све што су политичка елита и државни врх радили везано за Косово, само је још више деградирало државу и изградило један темељ неодлучности, себичности и неспособности који ће Србију још много да коштају.

С тим у вези, колико је изгледно отварање тзв. војвођанског питања? Јелко Кацин већ је Војводину назвао „кључном“ за даље српске ЕУ интеграције, председник војвођанске скупштине Иштван Пастор још прошле године договорио се у Бриселу да се у наредним извештајима Европске комисије о Србији посебно апострофира ситуација у Војводини…
Војвођанско питање на неки начин већ је отворено, али мислим да Војводина није следеће жариште. У Војводини не постоји критична маса људи који су спремни да ризикују насиље и озбиљнију конфронтацију са суграђанима око питања аутономије. Једноставно, демографија им не иде у корист, поготово онима који латентно или активно подржавају могућу сецесију. Питањем аутономије се манипулише, прво од стране аутономаша да би задржали политички простор на локалном нивоу, обезбеђујући себи лојалне гласаче који им обезбеђују коалициони капацитет који се онда наплаћује већим странкама. Мислим да су Бојан Пајтић и ДС проценили да морају да искористе рањивост „државног врха“ да би покушали да ојачају сопствену позицију и да би покушали да створе поделе у владајућој коалицији. Ова акција ДС-а је напредњацима и социјалистима дошла у правом моменту, и искористили су прилику да скрену пажњу са онога што су припремали да ураде око севера Косова, а да истовремено добију јефтине поене као одлучни браниоци државе и националног интереса. Уместо да покажу снагу државе у Бриселу, они су то урадили у Војводини.

Већ дуже време трају озбиљни притисци на Републику Српску, с циљем стварања што унитарније Босне и Херцеговине. Хоће ли РС задржати снагу да се тим притисцима одупре, и, с тим у вези, шта очекујете да ће се тражити од Београда?
Не знам шта ме више узнемирава, могуће акције Америке и ЕУ против РС или могућност да „државни врх“ Србије „брани“ Републику Српску.
Мислим да тренутно притисци на Републику Српску нису баш толико велики. Не због тога што не постоје озбиљне претње према РС, него због тога што су Америка и ЕУ тренутно потпуно фокусирани на север Косова. Они који би искористили међународну заједницу у Босни, пре свега бошњачки политичари, не могу да рачунају на подршку међународне заједнице, јер највећи проблеми тренутно у Босни налазе се баш у Федерацији, у односима Бошњака и Хрвата. Исто тако, опозиција у РС је, по мом мишљењу, прерано кренула са врло агресивним нападима на Милорада Додика и СНСД, мислећи да промена власти у Србији отвара већи простор за њих и ствара нове околности, где би Додик и СНСД били изоловани од власти у Београду, а можда и под ударом тих власти.
Иако не мислим да су садашње претње толико велике и значајне према РС, уверен сам да, када би ЕУ и Америка решили проблем севера Косова како то желе и како су то наметнули преко понуђеног предлога који је власт у Београду прихватила, онда би били спремнији да отворе нови фронт према РС. Ако се то деси, онда сви морају бити свесни, и у РС и у Србији, да је нереално очекивати да Београд одлучно и доследно подржи и помогне Бањој Луци. Ако Вучић, Дачић и Николић нису били спремни да доследно и одлучно одбране интерес Србије око Косова, зашто онда мислити да би били одлучнији и доследнији у одбрани РС? Једноставно, користећи аргументе „већег добра“ и „Европска унија нема алтернативу“, Београд је себе довео у позицију да сваки проблем ван Београда, и сваког Србина ван Београда, види као могући проблем и могућу препреку на „европском путу“ Србије. Нажалост, или ће ова политика да се мења у Београду, или ће Бања Лука морати да, кад-тад, уђе у сукоб и са „државним врхом“ Србије.

За крај, очигледно је, и из наших досадашњих питања и из свега што се на овим просторима десило у протекле две деценије, да се интереси Срба и САД-а на овим, нашим просторима директно сучељавају. Како је дошло до тога? Да ли је, и шта, Србија могла да уради другачије, па да јој, уместо противника, САД буду савезник какав су Хрватима, Бошњацима, Албанцима…?
Интереси Срба и САД-а на простору бивше Југославије сукобљавају се прво и првенствено због неодговорности, неодлучности и неспособности српске политичке елите, која није могла да изгради минимални консензус у друштву око било којег значајног питања. Друго, једноставно су били, а и даље су неспособни да дефинишу државне интересе и државну политику. Због тога је, онда, нереално очекивати да Америка може повољније да прихвати ставове и интересе Београда, ако већ власт у Београду не може јасно да дефинише који су то интереси. Мислим да је, у суштини, највећи проблем у односима Београда и Вашингтона увек био у томе да власти у Србији нити могу да артикулишу своје интересе, нити су биле спремне да се изборе за своје интересе. Исто тако, уверен сам да су односи између Вашингтона и Београда потпуно погрешно изграђени, када је после пада Милошевића нова политичка елита прихватила оквир условљавања као темељ за изградњу односа са Америком. Било је више прилика да се тај темељ растури и да се изгради нови и здравији темељ за те односе, али због унутрашње политике, лоших процена српских политичара и због међусобних сукоба, било је једноставније користити Америку у тим унутрашњим борбама. У овом контексту, грешке се виде од момента када је Америка изградила политику условљавања везано за хапшење и изручење Слободана Милошевића. Зоран Ђинђић, да би показао ко има праву власт у Србији, ухапсио је и изручио Милошевића, а то је гарантовало да ће Америка да инсистира и на хапшењу и свих других оптужених од стране Хашког трибунала. Први озбиљан сукоб између Ђинђића и (тадашњег америчког амбасадора) Монтгомерија десио се када је Ђинђић тражио да се одложи хапшење генерала Павковића, јер је он тада њему био користан у борби са Коштуницом. После, када су уследила нова условљавања у вези са Хашким трибуналом, Коштуница и Тадић су покушали да избегну сукоб са ЕУ и са Америком, с тим што су одуговлачили хапшења и успоравали сарадњу, само да би на крају прихватили да испоштују све постављене услове. Тадић је користио условљавање Америке и ЕУ везано за Косово да ослаби и на крају сруши Коштуницу, мислећи да ће он, као „прозападни“ човек, добити више разумевања Америке и ЕУ. На крају, и он је у великој мери био жртвован кроз политику условљавања, која је отворила простор за изборну победу Томислава Николића. Сада поновно имамо ситуацију у којој се, у владајућој коалицији, политика условљавања Америке и ЕУ користи у међусобним сукобима око власти између Вучића и Дачића и између Вучића и Николића. Уместо да покажу јединство у отпору овој политици условљавања, коју већ дуже време спроводе Америка и ЕУ, српски политички лидери су увек користили ту политику да би изградили себи тренутно јачу и бољу позицију у односу на своје политичке ривале, а то је не само штетило држави и државним интересима, него је и забетонирало политику условљавања као основни принцип односа Америке и Србије. Тако да сам уверен да највећу одговорност за лоше односе и стално сукобљавање интереса између Србије и САД-а сносе политички лидери Србије. Потребна је промена у менталитету српске елите, а поготово у менталитету српских политичких лидера, да би коначно разбили политику условљавања у односима са Америком. Милорад Додик и други политички лидери у РС успели су то да ураде, и да изграде много боље и здравије односе са Америком и ЕУ.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. OD “NASIH ” POLITICARA IZ SAMOG VRHA DRZAVE , MOGLO SE CUTI KAKO KAZU : ” JEDNO VREME SMO LAGALI ZAPAD, A ONDA SMO JEDNO VREME LAGALI ISTOK ,PA SMO DALJE LAGALI SVE REDOM…I NA KRAJU SMO LAGALI I SAMI SEBE…” REZULTATE TE I TAKVE POLITIKE VIDIMO SVI I OSECAMO SVI, A PRIBOJAVAM SE …DA CEMO TEK DA OSETIMO…( ! ? ) BICE TU JOS SVASTA…! ? “TAKO TO BIVA KAD SE PREVISE SNIVA , A TAKO SE MALO ZNA…” UZAS!

  2. Ако Вам је стало до Србије, промените јој вође. Ове тренутне су на платном списку Брисела и Ви то боље знате него ми. Мене нервира што незнамо ништа о договорима иза затворених врата а о нашим се животима ради.Новине служе само да се испипа пулс народа и да се помогне у креирању обмана и ништа друго. Једно је писати, а друго узети мотку.Ако сте нам пријатељи предочите нам бар шта нас чека у будућности. Да ли ћемо моћи бар да сачувамо животе или ће и са тиме да тргују?Верујте, убудуће ће сваки залогај да ми застане у грлу јер ћу знати шта смо продали да бисмо себи подужили живот још који дан.

  3. Лично мислим даје ова власт ушла у историју.Досада су сви лагали али ова је толико слагала и погазила своја предизборна обећања да без трунке срама жели да нас убеди дасе боре за наше интересе.Циљ су остварили,долазак на власт али давање наквих изјава мислим на преседника Николића је такво дабисе постидело и дете за такве глупости.Лично сам знао даће ови погазити обећање и УСТАВ Србије али сагледавањем целог бирачког тела који је и довело ову власт се види сва Српска наивност и поштење,веровање у речи а не дела.Можда смо зато и прошли кроз историју тако.Стално смо се братимили а после смо боловали због те браће,никада нисмо гледали свој лични интерес под слоганом”СРБИЈА ИМА АЛТЕРНАТИВУ”јер онаје на првом месту а мисмо само у пролазу.Проћиће и ови који су ушли у историју као највећи преваранти свог народа који су потписали оно што се непотписује а нису добили мандат да то ураде.Ови посланици који су изгласали ову срамну издају треба да одговарају и кривично јер су погазили УСТАВ.Само треба прво променути УСТАВНИ СУД јер ћути а њихова је обавеза да упозоре на кршенје УСТАВА,зато и добијају плату.Косово је СРПСКО и неможега нико ни потписом дати јер докле је оно у нашим срцима оноје наше.Вероватно је Тачи зато и вадио органе Србима даби осигурао независност Косова.Ако смо издржали песто година Турске тираније издржаћемо и ово.Само у овом моменту је очигледно да је Рамиз преварио Бору и даје Бора превише веровао Рамизу затоје и дошао у ову ситуацију.

  4. Toliko prolivene krvi naših predaka na Kosovu, uz veru u pravoslavlje, toliko odvažnih, poštenih Srba, koji su ljubeći krst ponosno odlazili u smrt u nadi da ostavljaju zavet svojoj deci. Nisu mogli tada ni da sanjaju da će njihova deca jednoga dana početi intelektualno da razmatraju kako da prodaju njihove krvave pašnjake Arbanasima sa juga.Mogli su i naši preci sve odmah fukarama i kaurima sa Bosfora da daju.Možda je jedini razlog za to što dostojni Srbi to nisu hteli, zato što im Turci tada nisu ponudili “Evropsku Uniju.”…….http://zlj13051967.wordpress.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *