Почетна / Интервју / ОБРАД КЕСИЋ: Бриселски споразум убрзава распад Србије /први део/

ОБРАД КЕСИЋ: Бриселски споразум убрзава распад Србије /први део/

Разговарао Никола Врзић

Стварају страх међу људима да ће, уколико не пристану на споразум из Брисела, „умирати од глади“ или бити изоловани и под некаквим новим санкцијама, или да ће бити нових ратова. Све то су обичне лажи, класично застрашивање људи и коришћење страха као политичког аргумента тамо где недостају озбиљни аргументи

Куда иде и чему може да се нада Србија после Бриселског споразума са Хашимом Тачијем? Анализа и процене које, у разговору за „Печат“, износи аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић, не уливају много наде у бољу будућност. И сва је прилика да ће своје негативне последице овакав Бриселски споразум исказати и у другим деловима Србије, али и Републике Српске, као и у односу Србије са Русијом и – наизглед парадоксално – са Сједињеним Америчким Државама, о чему ће речи бити у другом делу интервјуа са Обрадом Кесићем, који ћемо објавити у наредном броју нашег листа.

Како гледате на споразум који су у Бриселу постигли Београд и Приштина? Да ли је то победа Београда, како тврде власти и највећи део медија у Србији или пак тежак, у нашој историји незабележен пораз којим је Србија фактички прихватила независност Косова?
Мислим да је овај споразум само најновији потез једне политичке елите која већ дуже време нема ни вољу, ни одлучност да се избори за државне интересе на Косову и Метохији. Једноставно, од Бориса Тадића, па до Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића који чине садашњи тзв. државни врх, већи део политичке елите у Србији већ дуже време гледа на Косово и на Србе и друге неалбанце који тамо живе, а који су грађани Србије, као на неку врсту терета и препреке на путу Србије према ЕУ. За ту политичку елиту једини и најважнији интерес јесте тај пут ка ЕУ.
Ова политичка елита, и за време бивше и садашње владе, у суштини је показала да је неспособна, незрела и недоследна у одбрани државних интереса. Менталитет и ментални склоп тих људи најбоље описују стручњаци који су се бавили политичким елитама у разним колонијама. Тако, на пример, Нијал Фергусон описује како је било могуће да само неколико хиљада енглеских бирократа потпуно држи под контролом више десетина милиона грађана Индије, с тим што закључује да то не би било могуће да политичка елита Индије није вољно сарађивала у томе, највише због сопствених интереса. Енглеска империја никада не би могла сама да контролише ту огромну територију и тај огроман број људи. Тај империјалистички менталитет на Балкану већ дуже време показују један део ЕУ и Америка. Педи Ешдаун, бивши високи представник у БиХ, у једној од својих књига објаснио је тајну моћи тзв. Бонских овлашћења, рекавши да без сарадње и сагласности политичке елите и народа никада не би могао да намеће било коју одлуку преко Бонских овлашћења. У Србији, и без формалног статуса колоније и квазипротектората, и без високог представника, садашња политичка елита прихватила је у потпуности овакав пасиван, сервилан и у великој мери себичан менталитет. Они су прижељкивали статус протектората, јер би под таквим статусом све било јасно пошто би онда сви знали да то што раде, раде јер немају избора, а овако морају да увуку све грађане, државу и све државне институције у глиб понижења, предаје и отворене сарадње у растурању државних и националних интереса. Због свега тога, не видим да је овај најновији споразум сам од себе толико значајан, јер он представља само најновији корак према истом циљу који је одавно постављен од стране претходне владајуће коалиције, а то је да се Србија реши проблема Косова, што значи да Србија жртвује своје грађане и свој територијални интегритет и суверенитет, зато што садашња власт, као и претходна власт, нема политичку вољу да настави борбу за територијални интегритет и суверенитет Србије.

[restrictedarea] Што се тиче самог садашњег споразума, па и они (државни врх) сами говоре да је лош, али се правдају да је најбољи који су они могли да постигну у овом моменту. Што онда тражи одговор на логична питања – да ли је ово најбољи споразум који је ико други са српске стране, да се ту нашао, могао да испреговара, и какав би био споразум да су чекали неки други моменат? Али да будем фер, коначан одговор на ваше питање требало би да се да научно и без емоција. Ако се сложимо да су најављени циљеви, које је „државни врх“ сам поставио за себе, били да обезбеде гаранције за безбедност и одбрану права за српске заједнице на Косову и Метохији, да унапреде пут Србије према чланству у ЕУ, да смање шансе за нове сукобе и да коначно почну нову еру у односима Србије са ЕУ и са Приштином, онда, нажалост, исто морамо да дођемо до закључка да ништа од овога нису постигли. Забетонирали су политику условљавања као главни темељ односа са ЕУ и Америком, али још горе од тога, оваквим лошим преговарањем везали су пут Србије према чланству у ЕУ чврсто и потпуно за питање Косова. Сад Србија једино може да уђе у ЕУ ако то чини у пакету, заједно са независним суседом, државом Косово. Због овог резултата, ако ни због чега другог, Вучић и Дачић требало би да поднесу оставку.
На недавном саслушавању у америчком Конгресу Џонатан Мур, као представник Стејт департмента и администрације, признао је да су све гаранције које су дате Србима на северу Косова привремене, и да могу да се мењају у будућим договорима Београда и Приштине, тако да данас Косовске безбедносне снаге не могу на север, али већ сутра би, можда, и могли. Какве су онда то гаранције? Да ли неко, стварно, мисли да ће исти преговарачи сутра бити доследнији и одлучнији у одбрани Срба на северу у наредним преговорима, ако то сада нису били? Ни у једном погледу не можемо да кажемо да је овај споразум добар, и да обећава нешто боље за Србију и за Србе на Косову и Метохији.

Оно што је Србија прихватила у суштини представља заједнички приштинско-бриселско-вашингтонски предлог решења „проблема“ северног Косова, то јест успостављања суверенитета независног Косова на читавој његовој територији. Шта је за вас веће изненађење (ако изненађења уопште има) – што су представници независног Косова, ЕУ и САД пред Србију изашли са заједничким предлогом (уместо да ЕУ буде непристрасан медијатор у преговорима Београда и Приштине) или што је Србија тај предлог ипак прихватила?
Не могу да кажем да ме је ишта од тога изненадило. Мене је више изненадило оно привремено „не“ које је дато као одговор на претходну понуду. У Србији се у јавности већ дуже време објашњава да „државни врх“ нема избора и да мора да „спасава оно што се спасити може“ или да мора да прихвати најбоље од много лошијих могућих решења. Стварали су страх међу људима да би, уколико не пристану, „умирали од глади“ или били изоловани и под некаквим новим санкцијама, или да би било нових ратова. Све ово што је изговорено су обичне лажи, класично застрашивање људи и коришћење страха као политичког аргумента тамо где недостају озбиљни аргументи. Такозвани државни врх тврди да је направио храбар потез, а ја тврдим да је то кукавички и беднички потез, који говори колико су неозбиљни и незрели као политичари. Већа храброст била би да стану иза своје одлуке и да кажу јавно да је то њихова политичка воља и политичко уверење, то јест да Србија мора да изабере ЕУ, а не Косово и Метохију због тога што они верују да је то једини начин да Србија опстане и да изгради бољу будућност за себе. Ово би било поштеније и храбрије да ураде. Више бих их поштовао и прихватио бих да је њихов став легитиман, иако се са њим не слажем, јер не сматрам да ће преко жртвовања Косова Србија решити све остале проблеме, нити да ће на овај начин обезбедити трајни мир.
Бедно је и јадно да „државни врх“ сада прави једну представу где се Срби на северу Косова приказују као криминалци, бедници и на неки начин непријатељи Србије. Ако су искрено желели да изграде и минималне гаранције за опстанак Срба на Косову, онда би барем отворили много искренији дијалог са тим људима, укључили би их у цео процес преговора у Бриселу и држали би се онога што су им обећали. Овако, испада да не важи ништа што је обећано, и да би Срби на северу Косова и остатку Косова и Метохије требало да верују када им се каже да је то што је постигнуто у Бриселу најбоље и највише што се могло постићи. Зашто би им веровали, када се узме у обзир да су исто тако говорили и пре, када је претходна понуда била на столу, па онда, када је власт у Београду рекла „не“, добили смо ову понуду за коју тврде да је много боља и да је прихватљивија. Поставља се питање шта би тек добили да су рекли „не“ и овој понуди?

Како објашњавате консензус на српској парламентарној сцени (који „ремети“ само ДСС), постигнут око прихватања овог споразума?
То објашњавам врло једноставно – Србија је већ дуже време страначка држава, а парламент фабрика за дизање руку, где чланови странака, као нека врста машинерије у индустријској производњи, аутоматски подижу руке када стигне импулс за то од страначких руководилаца. Нема ту нимало размишљања, нити искрене дебате, а поготово нема постављања питања воље појединачних посланика. Верујем, када би сутра стигло наређење из страначких штабова да се гласа против истог споразума, да би гласање било врло слично, с тим што би се промениле улоге ДСС-а и ЛДП-а. Сви остали чланови странака би, једноставно, следили вољу свог лидера и своје странке. Оваква страначка машинерија гради се на основу негативне селекције, где само они који прихвате да не мисле својом главом и да гласају како им се страначки врх нареди, могу бити народни посланици. Колико је ово резултат страначке политике толико је и резултат такозваних европских вредности, где је мерило демократије и ефикасности Скупштине пуко преписивање и усвајање ЕУ закона, а не да ли се води искрена и отворена дебата о предлозима закона и да ли је ико од народних посланика уопште прочитао те предлоге, и да ли их разуме.

Какве последице по будућност Србије – негативне и, ако их има, позитивне – очекујете после овакве одлуке?
Ако има позитивних ефеката и последица после ове одлуке, оне могу бити само краткорочне, тј. да Србија коначно добије тај датум који је у суштини мотор и главна мотивација за доношење овакве одлуке. Али дугорочно, по мом мишљењу, све је штетно. Од крупних интереса Србије, па до врло битних интереса везаних за безбедност и сигурност Срба и других неалбанаца на Косову. Хајде да кренемо од тих крупнијих интереса. Прво, процес дезинтеграције СФРЈ и даље траје. Оно је било обустављено једно време Дејтонским споразумом и прихватањем, од стране Америке и Европе, Слободана Милошевића као партнера у имплементацији тог споразума. Тај процес дезинтеграције СФРЈ поновно је покренут нападом НАТО-а на Србију, проглашењем независности Косова. Сада нам те исте земље, које су насилно угрозиле територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантују да ће, ако Србија прихвати „реалност“, тај процес бити завршен за сва времена и да никада више неће бити промене граница.
Нажалост, нити они имају моћ да то гарантују, нити вреди веровати у њихову реч, јер су више пута показали да су недоследни својим обећањима када је у питању промена граница на простору Балкана. Они су дали такву реч и на почетку распада СФРЈ, па смо видели велике промене граница, онда су дали своју реч после Дејтона само да би прекршили ту исту реч после неколико година, а да вас не подсећам колико пута су лагали око статуса Косова, од тога да су гарантовали да ће прво да се испуне стандарди, па онда да се решава статус, све до тога да и дан-данас чекамо да се ти исти стандарди испуне. Једноставно, ово решење и договор Београда и Приштине гарантује наставак процеса дезинтеграције, зато што „државни врх“ показује да није одлучан, нити доследан у одбрани сопственог суверенитета и територијалног интегритета, а још горе, показује да је под притиском спреман да се одрекне и своје територије и својих грађана. Ово само може да охрабри све будуће покрете сецесионизма на овим просторима, од југа Србије, па до Македоније и Босне и Херцеговине. Ово отвара могућност за даље цепање Србије, а уз то растура све оно што изграђује стабилност у једној држави, тј. Устав и одговорност државе и њених представника да бране своје грађане и своју територију. Да ли мислите да Срби који живе у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи сада могу мирније да спавају, него што су спавали пре споразума? Да ли мислите да Срби у Санџаку могу бити уверени да ће држава и „државни врх“ да их доследније бране од начина на који су бранили њихове суграђане на Косову? Да ли мислите да било који грађанин Србије сада може да има поверење у „државни врх“ да ће да испоштује Устав и законе ове земље? Једноставно, овај споразум убрзава распад земље и урушава владавину права и саму државу.
Што се тиче Срба на северу Косова, овај споразум их жртвује на олтар ЕУ са надом да ће Србија коначно да се реши и њих и Косова, и на тај начин да скине препреку са свог пута према ЕУ. Прво, ово гарантује да ће та препрека и даље да постоји, јер је „државни врх“ успео кроз своју лошу политику и још лошију стратегију преговора да веже политичко условљавање ЕУ у потпуности са имплементацијом не само овог споразума, него и свих претходних и будућих споразума, што значи да постоје стотине и стотине аргумената и будућих момената за даље уцене појединих чланица ЕУ, попут Немачке, и да Србија не само да се није решила КиМ, него је гарантовала да ће још годинама то да буде главно мерило за чланство у ЕУ. Сами Срби на Косову сада су стављени потпуно на милост и немилост међународне заједнице, која није показала ни вољу, ни одлучност да их сачува и одбрани од свакодневног насиља, малтретирања и дискриминације. Нажалост, Срби у енклавама су доживели гетоизацију и угрожени су до те мере да не можемо да говоримо о озбиљнијој могућности за повратак других Срба и неалбанаца. Власт је растурила и оно мало дилеме за албанске лидере око могућег коришћење силе против Срба на северу, па и у енклавама. Овај споразум у суштини ништа не решава и отвара само нови циклус насиља, политичког условљавања и растурања Србије.

Са каквим је последицама Србија могла да се суочи да је остала истрајна у свом одбијању да настави са спровођењем Ахтисаријевог плана, јер постигнути споразум представља управо то? Једна од вероватних последица било би и недодељивање датума за почетак преговора са ЕУ. Колико би, заиста, тиме Србија била на губитку?
Да је Србија истрајала у својој одлуци да одбије да преда своје грађане и суверенитет над северу Косова, у кратком року би сигурно видела појачани притисак ЕУ и САД-а, и уз тај притисак би ишла и претња и, наравно, не би добила датум за почетак преговора са ЕУ, али истовремено би видела велику гужву, разне европске и америчке представнике који долазе у Београд да убеђују власт да то прихвати. После неколико недеља, да је остала доследна у својим ставовима, видела би озбиљнији приступ ЕУ, која би морала да уважи основне интересе Србије, и мислим да би под тим околностима Србија могла много више да постигне у наредним рундама преговора. Да је то успела у великој мери би пребацила притисак са себе на Приштину, и Тачи би био под великим притисцима да прихвати много мање него што је тражио. Одговорно тврдим да је Србија имала алтернативу, али да „државни врх“ није имао политичку вољу, нити одлучност да се избори за боље решење. То тврдим, прво и првенствено, због искуства Републике Српске у преговорима са представницима ЕУ и Америке, у којима је РС изградила себи бољи и здравији однос са тим земљама због тога што оне знају да ништа не може да се реши у Босни без договора са Бањом Луком. Исто тако ништа не може да се реши на Косову без договора са Београдом, а то и јесте најјачи адут који ће Србија икада да има. Штета је што тако лако одступа и предаје тај адут, без било какве озбиљније борбе. Чланови „државног врха“ лажу када кажу да је историја из ближе прошлости показала да сваки пут када Срби одбију неки споразум понуђен од стране Запада, да све што следи је лошије. Тачно је да је план З-4 био бољи него оно што се на крају десило са Србима у Хрватској после његовог одбијања, али било је неколико понуда који су биле горе од З-4 и који су одбијене и у Београду и у Книну пре него што се дошло до З-4. А Дејтонски споразум је успео због тога што је основни део тог споразума прихватање реалности да РС постоји, и да представља политичку вољу и опредељење Срба који су се жртвовали да би је створили. Венс-Овенов споразум који је одбијен на Јахорини од стране Народне скупштине РС и војних и политичких представника Срба РС није предвиђао РС, и није прихватао политичку вољу Срба у БиХ да имају свој ентитет. Милошевић је увео санкције против РС и поставио на блокаду Дрини, јер је желео да сломи њихову политичку вољу и одлучност. На крају, он и Холбрук морали су да прихвате да је минималан услов за мир – прихватање РС. Има и других примера да, када се каже „не“, то не значи да ће нешто горе да буде понуђено, нити то значи да неће бити бољих решења. Нажалост, садашњи „државни врх“, због тога што нема политичку вољу за искренију и доследнију борбу, жели да кроји историју на начин који би прикрио тај недостатак и оправдао њихову одлуку, која не може да се одбрани на други начин.

Да ли ће се, и када, пред Србију поставити захтев да Косову омогући, колико је то у њеној моћи, учлањење у Уједињене нације, као и захтев за формалним признањем Косова?
Па наравно да ће тај захтев да се стави пред Србију, јер све ово што се ради води до тог циља. Не могу предвидети када ће се то коначно и формално десити, али је јасно, ако пратите изјаве представника појединих влада, чланица ЕУ, па и немачког Бундестага, да у суштини то и сада јесте кључни услов за Србију на њеном путу до чланства у ЕУ.

Срби северног Косова одбацили су Бриселски споразум којим се подвргавају власти Приштине. Какво држање Приштине, али и Београда очекујете у светлу тог одбијања?
Приштина ће да учини све што може да притисне ЕУ, КФОР и ЕУЛЕКС да се убрза имплементација договора. Они ће нон-стоп да тврде да се споразум споро или лоше спроводи, да би очували моментум који је изграђен у преговорима, где је цео притисак ЕУ и Америке био усмерен на Београд, са надом да ће, кроз имплементацију споразума и кроз нове преговоре са Београдом, да остваре своје кључне циљеве које нису досад могли да остваре. У суштини ништа око спровођења споразума није дефинисано у самом договору, осим што се одређују неки датуми за доношење одлука и нових договора око имплементације споразума. Исто тако, као што сам претходно споменуо, америчка администрација види овај споразум само као привремено решење које отвара могућност за нове договоре. За Приштину кључ успеха ће бити у томе да у потпуности растури српске институције на северу Косова, да доведе српске општине под власт и контролу институција у Приштини, и да принуди власт у Београду да сломи сав отпор према споразуму на северу Косова. Дугорочније, Приштина ће све да учини да дође до новог споразума који би отворио могућност уласка снагама РОСУ и будућој војсци и на територију северног Косова. Гаранције НАТО-а да то не могу у овом моменту, само су привремене гаранције и та забрана је само привремена забрана. Што се тиче Београда, мислим да ће „државни врх“ да учини све што је могуће да пребаци одговорност за имплементацију споразума у потпуности на Брисел и на Вашингтон. Неће хтети да се преоптерећују проблемима Срба на северу Косова. Они овим споразумом перу руке, не само што се тиче одговорности према својим грађанима на северу Косова, него и генерално према Србима на КиМ. Они ће наставити са садашњом политиком жеље да убрзају процес преговора са ЕУ око чланства, али тактиком коју су изабрали они гарантују свој неуспех, јер исход њиховог досадашњег труда је да је тај процес дугорочно везан за питање Косова.

[/restrictedarea]

10 коментара

  1. Muka mi je vec od svih izdaja koje su sve vlasti do sada uradile prema sopstvenom narodu. Uporno trube na svim medijima da su eto uradili sve sta su mogli. O casti i obrazu ni reci. Gde misle da zive ti ljudi kad ne budu na vlasti? Svaki drzavljanin Srbije za vlast mora da je prioritet svih prioriteta a ovi se odricu njih 50.000. Sramota.




    0



    0
  2. Ova vlada nije menjala spoljnu politiku u odnosu na prethodnu i to je dobro. Samo napred.




    0



    0
  3. Aktuelni politicari u vladi su ocigledno sportskim recnikom receno „klubski igraci “ ( stranacke galamdzije ) , a nisu za reprezentaciju ( vlada , predsednistvo…) . Pored toga to su ljudi „sa mnogo putera na glavi “ odranije ….iskompromitovani i najverovatnije i ucenjeni…! Oni su politicari, politikanti, politizeri i pozeri , a ne drzavnici … Oni svoju nesposobnost da pokrenu privredu i ekonomiju pokrivaju sa velikom drekom o tome kako ce ‘ne znam sta da se desi “ ako se ne potpise sve sto EU trazi…koja se i sama raspada i puca po savovima…! ? SVI ONI SU PREKO 20 GODINA NA POLITICKOJ SCENI SRBIJE I NAROD VISE NE MOZE DA IH GLEDA…! TO SVE JEDNOSTAVNO MORA DA SE SKLONI I DA DODJU PRAVI LJUDI KOJI CE POSAO DA ODRADE ONAKO KAKO TREBA ! ! !




    0



    0
  4. Србија је под комунистичком окупацијом од 1945. Ко то није схватио тај ништа није схватио. За комунисте важи она крилатица:“Комуњаре-слугењаре!“ Ко да више, његову политику воде. Амери су се више испрсили од Руса и то је то. Комунисте једино може да сруши нека организација која има демократску структуру (унутар себе), зато што је демократија непредвидива. Комунисти још од броза имају крилатицу: “Ништа нас несме изненадити!“ А то значи све ћемо држати под контролом. Суштинска демократија се неможе драти увек под контролом и зато је опасна по комунисте. Дали сте приметили да све (или скоро све)странке имају вечите (доживотне) председнике, без обзира на тренутни рејтинг странке. Како настаје нова странка на полтичкој сцени Србије? Појаве се један или два “мистера Х“ са новцем “ниоткуда“ и нуде формулу за “спас“ Србије. Сваком озбиљном аналитичару је јасно да неко стоји иза њих. Та “господа Х“ не воде своју политику већ политику онога ко их плаћа. Тако се после догађа да они који се куну у патриотизам одраде издају не трепнувши. П.С. Ако уредник пбјави ово, наставићу…




    0



    0
    • Cemu prebacivanje loptice u tudje dvoriste…? Praviti razliku izmedju Komunista i komunjara..hm,hmm.. iznenadile su „vas“ komunjare za koje redovno,2o godina dajete glasove..? smesno.




      0



      0
  5. Слажем се са претходним коментаром, и имам једно питање. Како мислите да то учинимо? Сећате се филма о Спарти 300 где Ксеркс каже издајнику: Леонида те терао да стојиш усправно, а ја од тебе тражим веома мало, само треба да клекнеш.Колико наших воли да клечи?Да не воле растргли би издајнике.




    0



    0
  6. “ Srpski i Srbski“ (ne)sporazum je najveca pretnja, iz nje proizilaze sve druge pretnje !
    ………………………………………………………
    Vojvođanska partija danas je najoštrije osudila pretne i etiketiranja novinara, političara i svih onih koji misle drugačije od onih koji „državu vide kroz jednog boga, cara i naciju“.
    „Vojvođanska multietničnost, multikulturalnost, multikonfesionalnost je ponovo na udaru. Građanska Vojvodina ne sme dozvolit, osokoljenim desničarskim organizacijama da u njeno ime “prebrojavaju“ Vojvodinu i korak po korak ostvaruju svoj krajnji cilj – ukidanje Vojvodine“, navodi se u saopštenju za javnost.
    „Smrad devedesetih se ponovo širi ulicama Novog Sada, i ako samo zapušenim nosevima budemo prolazili pored njega, rizikujemo da nas dočeka i u našim domovima“, ocenjuje se u saopštenju.




    0



    0
  7. Очи патриотске Србије су усмерене ка Србима са севера КиМ. Вучић и Дачић ће покушати да заплаше или подмите српске лидере. Ако у томе успеју, Срби са севера треба да траже референдум Срба северно од Ибра. Од тога и од митинга у петак зависи судбина КиМ а и остатка Србије. Да власт у Београду није издајничка, могла би да тражи од Брисела и Вашингтона да се територија северно од Ибра поново врати у састав Србије фактички или ће се приближити Русима (економски у БРИКС и војни савез са Русијом.) То је ноћна мора запада – повратак Русије на Балка. Вашингтон и Брисел се уздају у своје плаћенике у Београду да то неће смети да ураде. Наш народ каже: “ Не пада снег да покрије брег већ да свако покаже свој траг.“ Сад се открива зашто је запад пре завршетна гласања објавио победу Николића (далеко од тога да је “испушена муштикла“ Тадић био неко решење). Какви су резултати прве године власти клике Николић (Вучић), Дачић и остали? Економско пропадање Србије и предаја КиМ. У ЕУ (католичку и протестанску), ако кад уђемо проћићемо много горе него што су прошле православне Грчка, Бугарска и Румунија. Бићемо поједени за доручак! Треба инсистирати на томе да уставни суд донесе пресуду да ли је потписивање споразума у супротности са Уставом Србије. Јер ако владајућа клика не поштује Устав сопствене државе шта онда поштује? Американци и Брисел поседују војну моћ да са КиМ истерају све Србе. То ће на крају и урадити. Али много моралније је да то ураде без пристанка Србије и Срба са КиМ. Ако не пристанемо, неће моћи да нам се смеју, иза леђа, да смо сами себи намакли омчу око врата. У тој ситуацији судбина владајуће клике је готова – запечатили су своју политичку каријеру за сва времена! Остатак Србије (Војводина и Србија без КиМ) треба да уђе у војни савез са Русијом и БРИКС. Такође, држава Србија треба да успостави тесну сарадњу са Србима из дијаспоре. На тај начин српско бирачко тело ће се увећати за неколико милиона бирача. Кад постану део политичке власти Србије, дијаспора ће уложити десетине милијарди евра у покретање привреде мртве и опљачкане Србије. На крају треба рећи и ово: Путинова Русија није Јељцинова Русија! Више неће моћи амери да нас бомбардују. Они то знају и зато им требају јуде искариотске унутар владајуће клике у Београду. Верујен да знате како је прошао јуда из Јевађеља?! И ови ће тако!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *