Почетна / Документи / Ни правде, ни помирења

Ни правде, ни помирења

Пише Дајана Џонстон

У дискусији на „тематској дебати“ у оквиру Генералне скупштине Уједињених нација – нису сви учествовали. Америка је бојкотовала догађај. Зашто?

Да ли међународни судови доприносе помирењу између учесника у оружаном сукобу? Овај проблем био је 10. априла тема дискусије на „тематској дебати“ у оквиру Генералне скупштине Уједињених нација – али нису сви учествовали. Америка је бојкотовала догађај.
Зашто? Организовао га је Србин. Ричард Дикер из „Хјуман рајтс воча“ преузео је на себе да, у чланку објављеном у „Хафингтон посту“, благовремено упозори људе. Дебата ће „сервирати ревизионистичко порицање најгорих убистава у Европи од краја Другог светског рата“, како је најавио, уз опаску да „вероватно и неће бити много паметне приче“.

„НЕРАВНОПРАВНИ, БУНТОВНИ РАЗГОВОР“ Србин који је организовао конференцију је Вук Јеремић, донедавно министар спољних послова Србије, а тренутно председник Генералне скупштине Уједињених нација, што је положај који омогућава организовање оваквих специјалних тематских расправа. Уз сву моралну тежину „Хјуман рајтс воча“, Дикер је написао да „у влади у којој је Јеремић био министар доминира националистичка Српска радикална странка (СРС), чијем се оснивачу, Војиславу Шешељу, суди пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ)“. Дикер је оптужио Јеремића да „организује ‚дебату‘ која ће послужити као маска за auto-da-fe Трибунала“.
Ето вам на, Срби! Знамо шта сте смислили! Осим што Србија никада није имала владу у којој би доминирала Српска радикална странка. Та странка више не постоји, а њен лидер, Шешељ, већ деценију у затвору чека суђење – можда је управо то био разлог зашто Шешеља унедоглед држе у Хагу. Влада у којој је Јеремић био министар заправо је била покорна, прозападњачка влада Демократске странке и председника Бориса Тадића, која је провела мандат покушавајући на сваки начин да удовољи својим мучитељима из Европске уније, Америке и Трибунала. Али чињенице нису битне: ти Срби су сви исти – наравно, екстремни националисти. Пошто се обрачунао са српским покровитељима, Дикер закључује: „Државе са конструктивним плановима морају наћи начина да расправљају о овим и другим лекцијама сада када се приближава 20. годишњица Трибунала за Југославију“.
„Хјуман рајтс воч“ је, наравно, своје „конструктивне“ ставове могао да изнесе и на конференцији 10. априла. Требало је само да њихов извршни директор Кенет Рот прихвати позив Јеремића, који је позвао и остале прваке МКСЈ.
Ерин Пелтон, портпарол америчке мисије при Уједињеним нацијама, изјавила је да Америка не жели да учествује у „неравноправном, бунтовном“ разговору. Зашто би, стварно, суперсила, која је себи систематски обезбедила имунитет од Међународног кривичног суда, дискутовала о међународном кривичном праву са сумњивим лицима која могу завршити на оптуженичкој клупи?
Дебата је тако препуштена онима који нису у атару „Међународне заједнице“ – споредним земљама попут Аргентине, Јужноафричке Републике, Русије, Кине, Кубе, Индије, Алжира, Турске, Бразила итд, итд. Јеремић је у уводном говору изнео најважнији проблем конференције: „На који начин међународни кривични судови могу допринети помирењу некадашњих противника у транзиционим друштвима после сукоба“. Усудио се да примети да ће: „помирење наступити када све стране које су учествовале у сукобу буду спремне да једна другој кажу истину. Уважавање свих жртава је у бити оваквих напора… Помирење се у суштини тиче будућности и требало би се постарати да не дозволимо да трагедије из прошлости ограниче нашу способност да једни другима пружимо руку и заједно радимо за боље, инклузивније сутра.“
Није баш неки auto-da-fe.
Убрзо после овога дошао је тај страшни тренутак када је садашњи председник Србије Томислав Николић изашао да одржи говор. „Америка бојкотује форум УН због дневног реда који је саставио Србин“, стајало је у наслову текста у „Интернешенел хералд трибјуну“, у којем је писало: „Критичаре је увредило што је председник Генералне скупштине Вук Јеремић, чија је антипатија према Трибуналу за Југославију добро позната, као главног говорника позвао председника Србије Томислава Николића, који дели његов став, али не и жртве балканских злочина…“ Није пренето шта је Николић тачно рекао.

[restrictedarea]

 

ЧУТИ И ДРУГУ СТРАНУ Дакле, обраћајући се само већем делу света који се простире изван европског атара, Николић је рекао да Србија жуди да се помири са суседима с којима је некада живела у истој земљи, али и да је „дубоко уверен да је Хашки суд само нашкодио овом процесу и вероватно изазвао непотребно одлагање које ће се пренети на следећу генерацију“.
Једнострани фокус Трибунала на злочине Срба стоји на путу помирења, како је рекао. Изразита неравнотежа између осуда Срба и других страна у трагичним сукобима знак је настојања да се наметне закључак да је само српска страна вршила убиства и геноцид, док су се остали пасивно бавили својим послом. „Није истина да су у овом рату, који нас је све уништио, само на једној страни биле жртве, а на другој убице“, рекао је, кривећи МКСЈ за „недостатак објективности и пристрасност“.
Николић је подсетио на изузетну сарадњу Србије са Трибуналом, која је током година изручила 46 оптуженика, укључујући двојицу бивших председника, министре, три шефа Војног штаба и неколико полицијских и војних генерала, као и директора обавештајне службе, што, нагласио је Николић, никада није учинила ниједна друга држава. Србија се „готово одрекла суверенитета“, ослобађајући преко 750 сведока обавезе да штите државне тајне и ставивши архиве Тужилаштву на увид.
Заузврат, Тужилаштво је готово потпуно занемарило злочине против Срба, док се оних неколико оптужница за најтеже злочине етничког чишћења Срба после жалби завршило ослобађајућим пресудама.
Због пресуда које доноси Трибунал, српски народ се осећа фрустрирано и потиштено, док код Хрвата и босанских муслимана оне буде усхићење и осећај тријумфа, рекао је. У одсуству уравнотежене истине, „свако помирење биће наметнуто и неискрено“. Један озбиљан суд „не може бити према једнима фер, а према другима нефер“. Право помирење није могуће ако један народ натерамо да се осети као жртва велике неправде, док се другој страни улива осећање тријумфа.
О одбијању представника МКСЈ да присуствују конференцији, Николић је рекао: „Ако не поштују најстарије правило у праву, Audiatur et altera pars (чути и другу страну), како од њих да очекујемо и минимум права и правде?“
После говора представника земаља учесница, на конференцији је одржана дискусија два стручна панела, које су чинили укупно двојица Срба и осам говорника из САД-а, Уједињеног Краљевства и Канаде.
Саво Штрбац, босански Србин који прикупља податке о погинулима у рату, помоћу статистике је показао да је Трибунал неправедно оптужио несразмеран број Срба. Вилијам Шабас, амерички бранитељ МКСЈ, одговорио је да је суд у Нирнбергу 1945. ипак био пристраснији према Немцима. На тај начин је потврдио управо оно због чега се Срби буне, наиме, да је Трибунал оформљен на почетку југословенских ратова и распада како би усмерио политички притисак на српску страну, пошто су Немачка и САД, свака из својих разлога, решиле да подрже хрватске и босанско-муслиманске сепаратисте против Срба. МКСЈ је коришћен као стална претња Србима, страни која се највише противила расформирању Југославије. Оптужнице против припадника сецесионистичких националних група биле су у најбољем случају симболичне.
Други Србин који је учествовао у панелу, Чедомир Антић, истакао је да преко 70 одсто Срба има негативан став о Трибуналу, али ни остале националне групе нису задовољне. Побунио се против наговештеног поистовећивања Србије са нацистичком Немачком, као неоснованог и неправедног. Ширећи неистине о читавој историји и култури Србије, МКСЈ је чак код неких Срба пробудио мржњу према сопственој земљи. Србе оптужују да мрзе друге, али их позивају да мрзе сами себе.
Необично је како је Федерална Република Немачка рехабилитована и у економском и војном смислу прикључена Западу недуго после Другог светског рата, у којем је погинуло више од 60 милиона људи, док Србија годинама после краја неупоредиво мањег, локализованог рата остаје проказани злочинац.

РАЗЛОГ ЗА ЖИГОСАЊЕ ЈЕ КОСОВО Разлог за овакво жигосање Србије крије се у потреби да се оправда рат на Косову 1999. У једном тренутку, кубански делегат упитао је учесника панела из Канаде, генерала Луиса Мекензија, који је командовао мировним снагама УН у Сарајеву током босанске фазе ратова: који је прави разлог зашто је НАТО 1999. године 78 дана бомбардовао Србију? Генерал Мекензи је отворено одговорио да је НАТО тада славио 50. годишњицу, Совјетски блок се био распао, а „НАТО је тражио шта да ради“. Бомбардовање Косова 1999. било је посве незаконито – чин агресије, без мандата Савета безбедности УН, дрско усмерен против једне земље која није представљала никакву претњу ниједној од чланица НАТО-а.
Како је приметио Чедомир Антић, чињеница да је Трибунал одбио да оптужи било кога из НАТО-а због злочина незаконите агресије против Србије или због злочина приликом бомбардовања школа, болница и других цивилних циљева показује његову праву природу.
Стручњак за међународно право Метју Периш указао је на проблем међународног кривичног права које „историчарима краде грађу“. Због „ратне магле“ није лако видети шта се дешава, а судство се претвара да има коначне одговоре, како је приметио.
Оптужнице и пресуде МКСЈ очигледно су осмишљене тако да дају одговоре који ће подржати изговор НАТО-а да је бомбардовање Србије било „хуманитарни“ рат у циљу спасавања потенцијалних жртава (косовских Албанаца) од хипотетичке претње „геноцида“. У тој верзији Срби играју злочинце, док су на свим осталим странама невине жртве.
За америчке лидере који су хтели да НАТО-у дају нову мисију, „спасите Косоваре од геноцида“ било је идеалан изговор. Главни задатак Хашког суда за злочине у бившој Југославије јесте да подупре тај изговор. Силе НАТО-а су предложиле оснивање тог суда, финансирају га, бирају и смењују његово особље. Као што је и природно, он прати и потврђује тумачење догађаја које је дао НАТО. Од пресудног значаја је да се такво тумачење очува, јер Косово, као пример „доброг, хуманитарног рата“, наставља да служи као модел за сваки други рат који би САД или НАТО могли да започну под сличним изговором.
Британском интелектуалцу Џону Лафленду остало је да закључи дебате оштром критиком самог принципа који стоји иза међународних кривичних судова. Лафленд је истакао да је читав систем у основи погрешан, јер превиђа чињеницу да је законско право да се примени правда одредница државности коју такви привремени механизми по закону не могу да узурпирају: „Ово неопозиво право на примену казне држава ужива под врло јасним условима, наиме, у замену за коришћење тог права, грађанима који поштују закон држава пружа заштиту. Другим речима, ово право потиче из друштвеног уговора. Међународни судови систематски крше тај друштвени уговор, пошто не пружају заштиту у замену за казне које одређују, јер нису део државе и немају полицију. Међународни кривични судови, пошто нису укључени у државне структуре, савршен су пример за моћ без одговорности.“
Лафленд је изразио уверење да је „сам систем УН угрожен услед оваквог развоја догађаја и успона тог интервенцизонизма који отеловљују међународни кривични судови.“
Да би се стигло до помирења, каже Лафленд, било би неопходно вратити се „изгубљеној вештини мирења“, која се до почетка двадесетог века огледала у клаузулама о амнестији, које су укључиване у све мировне споразуме. Амнестија није значила индивидуално заборављање, већ званичан чин суверених држава које су тежиле да иза себе оставе непријатељства и обезбеде нов почетак у пријатељском духу.
Игноришући све ово, мејнстрим медији су се, у познатом маниру непотпуног извештавања, усредсредили на одсутне жртве. Босанско-муслиманска активисткиња Мунира Субашић дала је опширан интервју „Асошијетед пресу“, у којем би емоције требало да надвладају разум, уз помињање Сребренице, геноцида, силовања, зла.
„Као жртва геноцида“, рекла је Субашићева, „никада нећу опростити. Никада нећу заборавити“, пренео је АП.
Био је то коначни доказ неуспеха Међународног кривичног суда за бившу Југославију на задатку да допринесе помирењу.

Дајана Џонстон није Српкиња. Међутим, на већини софистицираних београдских скупова, у моралном смислу, поред тренутног амбасадора Руске Федерације, она би важила за јединог присутног припадника српског народа. У приказу садржаја и резултата недавне тематске седнице о Хашком трибуналу у Генералној скупштини Уједињених нација, др Џонстон се њој својственим бритким стилом обрушава на лицемерје и дрскост још увек моћних фактора који су покушали да онемогуће међународну расправу о делатности квазиправосудне установе формиране за прогон непокорних противника, али су овог пута у томе претрпели неславни пораз. Тешке речи истине, а истина тешко пада само онима чија је политика заснована на обмани и насиљу, изговорене су 11. априла с таквим интензитетом и аналитичком оштрином, вероватно први пут од оснивања УН. Зато уопште не чуди фуриозна реакција хегемониста који су УН сматрали својом ексклузивном играчком, као и неколицине њихових сателита на овај нечувени и знаковити догађај. Председник Генералне скупштине, који потиче из једне мале, садистички измучене и озбиљно рањене земље, мимо свих прописаних кореографских правила, успешно је организовао јавну и отворену дебату на једну „запечаћену“ тему. Та свестрана и просветљујућа расправа одржана је упркос жестоком отпору политичких и идеолошких наследника бившег Совјетског Савеза, а уз подршку и учешће већине данашњег слободног света.
Изванредни текст врсне америчке интелектуалке, др Дајане Џонстон, прикладно коментарише тај значајан догађај, опомиње на моралну обавезу неодустајања у посвећености праву и правди, и указује да чак и под најнеповољнијим околностима увек постоји могућност наношења пораза агресивнијем и јачем.

Стефан Каргановић

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *