Неуништива Медиала, мајстор са Дорћола и  творац вртлога 

Пише Дејан Ђорић

„Печатов“ критичар у престоничким галеријама

Галерија „107“

Изложба Младена Ђуровића

До 25. маја у земунској Галерији „107“ може се видети изложба слика Младена Ђуровића. Реч је о приватној Галерији која је квалитетним излагачким простором, изложбама, каталозима и издавачком делатношћу далеко надмашила сличне, па је постала институција у нашем ликовном животу. Младен Ђуровић је као сликар (бави се и илустрацијом и дизајном) поставио нов стандард у нашој средини, издавши монографију уз своју прву самосталну изложбу. На другој изложби нови радови указују на сликара који континуирано и доследно размишља. Женски ликови са великих формата нетремице посматрају са зидова посетиоца, уводећи га директно у свет слике. Условно се могу сматрати портретима, а пре свега ликовним проблемима које сликар појединачно решава. Историчар уметности Оливера Вукотић, кустос Галерије „107“, оправдано помиње вртлог у контексту Ђуровићевих слика. Посматрач је заведен ликовно крајње фином линијом женског профила, сјаја очију, игром светлости, сенке и слојевите моделације. Управо зато што користи само црвену, сиву, црну и белу боју, које се не сматрају бојама, долази до израза пламена засенченост ликова, ватра као да обасјава његове хероине новог доба.
Уносећи светлост и чулност у прилично отупели свет модних икона, лепотица са огласних табли, Ђуровић је показао да није важно шта, већ како се слика. На размеђи савременог реализма и симболизма, његово је дело у духу најнапреднијих схватања фигурације, којој се у светским музејима и галеријама даје велики значај и која све више стиче право постојања у новој српској уметности.

[restrictedarea]

 

Галерија „Hexalab“

Медиала

До 19. маја се у Галерији „Hexalab“ могла видети изложба која је изазвала велико интересовање. Пратио ју је каталог на педесет страна са шеснаест уводних страна текста. „Медиала. Златно доба“ представила је сликарство и цртеж ове групе из раног периода, до 1965. године. Никола Стојчевић, кустос Галерије, направио је културни подвиг обишавши многе врхунске приватне колекције у Београду, снимивши са фотографом Жељком Радовићем око сто педесет радова, од којих је за изложбу одабрао шездесет један. Реч је о једном од најбољих представљања ове групе, боље рећи покрета, озбиљно приређеној изложби, за коју је Петар Недељковић, Шејкин и Главуртићев пријатељ, монтирао филм о учесницима групе. Изложбу су приредили Никола Кусовац, Петар Недељковић и Никола Стојчевић. Не може се рећи да је то лабудов пев Медиале или да она улази у зенит свог постојања. Стално интересовање публике, галериста и колекционара за Медиалу не опада са годинама. Једино су се критичари уморили, као да су одавно рекли своју последњу реч, па у медијима није било озбиљних стручних приказа.
Још је рано за утврђивање потпуног значаја Медиале, јер очигледно као феникс васкрсава у свакој деценији. То су предвидели сами њени чланови теоретичари, а са сигурношћу се може утврдити да у иностранству расте свест о улози покрета. Поједини од водећих светских експерата за фантастичну уметност, попут Канађанина Феликса Лашанса јавили су се Галерији током трајања изложбе за примерак каталога. Све у вези Медиале постаје ретко и драгоцено, као и каталог ове изложбе чији је тираж исцрпен још првих дана. У Немачкој је публикована монографија о Леониду Шејки која се као и српска о њему или монографија „Медиала“ у три књиге на три језика, може пронаћи на највећим иностраним сајтовима за набавку књига. Медиала је одавно и оправдано постала мит, а та се комета, како ју је назвао Лазар Трифуновић, одавно претворила у звезду која блиста међу ликовним сазвежђима. Како су само јадни и патетични јучерашњи, данашњи и сутрашњи у односу на медиалисте безначајни типови попут Раше Тодосијевића који у својој недотупавости сликарство ванредних чланова ове групе проглашавају кичем и уметничком застарелошћу. Много испред свог времена, Медиала је преживела све нападе, неспоразуме и неразумевања, и сада јој се можда први пут отвара спокојнија будућност коју је наговестила незаобилазна изложба посвећена њеном златном добу.

„Арт кафе“

Слике Миодрага Д. Јелића

Незапамћеном небригом власти у Београду се стари галеријски простори гасе и да нема нових као што је „Железнички музеј“ или „Арт кафе“ у Центру „Сава“, престоница би остала без галерија у којима живи уметници могу да покажу своја дела. У повећем „Арт кафеу“ београдски сликар Миодраг Д. Јелић изложио је тридесет слика урађених током протекле две године и то је друга његова изложба у том простору у организацији Момчила Моше Тодоровића и његове Галерије „Радионица душе“. Слике се могу видети до 15. јуна.
Изненађује визуелно богатство Јелићевог света, велика колористичка раскош насликаних дела захтевне композиције и прецизног цртежа. У питању су већи галеријски формати, па би због брзине и вештине у сликању, као и чињенице да је амбидекстер (црта и слика левом и десном руком) Јелић у неко за уметност срећније време био сврстан у фапрестисте, највештије мајсторе које је одликовала брзина у раду без припремних студија. Из тог вишка дара ниче различит, али стилски ипак обједињен ликовни свет, повезан моћним сликарским рукописом. Ликови, животиње и предмети добијају ауру и постају свети, а реалност је приказана визионарски и скоро халуцинантно. Јелић не може и неће да се дисциплинује јер је његов визуелни концепт преширок за усмеравање у само једном правцу. Инспирисан својом сјајном студентском студијом, копијом Рубенсове слике на којој су сарађивали највећи холандски сликари тог доба, којом је овај мајстор са Дорћола неформално стекао право да се бави фигуралним сликарством, похваљен од сликара академика Миће Поповића, Јелић је самопоуздано можда једини у Србији истражио светове неосимболизма, реализма, фантастике и анималистике, не дајући предност ниједној посебној тематици.
Можда је његово проклетство да све што пожели зна веома брзо и лако да наслика, не уме да се заустави, али је у томе, како примећују зналци, његова надмоћ. Међу последњим наследницима назарена, прерафелита и великих симболиста, сликар који уздиже чулност и пре свега женску лепоту, Јелић је велики антимодерниста, сликар који иде својим путем. Његов ликовни свет има одлике синтезе, сталног надрастања тематике у ватреном чину сликања који га, како каже, „обузме попут грознице“. Осетљив на подстицаје из реалности, посвећен свету симбола, Миодраг Д. Јелић је вратио страст као изгубљену категорију у савременој уметности, а она није нимало супротна идејности.

[/restrictedarea]