Мрачне сенке  Првог хрватског католичког конгреса 

Пише Ратко Дмитровић

У сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачније на подручју које је некада покривала Аустро-Угарска монархија, а касније Краљевина СХС, односно Југославија, често се занемарује, бар код публициста и новинара, један догађај из 1900. године, чије се дејство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од трећег до петог септембра споменуте године. О том скупу се зна готово све, али се, кажу историчари, не зна ко је у персоналном смислу идејни творац доктрине донете на Конгресу, да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем. Највероватније надбискуп сарајевски Јосип Стадлер, мада је то мање важно када су у питању велики подухвати Ватикана.

НАЗАД НА ИСТОК Са хрватског становишта та доктрина показала се као изузетно плодоносна, донела је чврсту, масовну, хомогенизацију Хрвата и свих католика који су живели на простору Далмације, Хрватске и Славоније, свакако Босне и Херцеговине, на идеји стварања самосталне хрватске државе. Требало би имати у виду да се Аустро-Угарска распала само 18 година касније, да је већ те 1900. године хрватски национализам буктао као пламен, ношен кондензованим и широко распрострањеним идејама родоначелника хрватског фашизма Анте Старчевића; да је двојна монархија чинила велике уступке мањинским народима, не зато што су Аустрија и Угарска то хтели већ стога што су били све слабији, приморани на уступке, и да се у ваздуху осећало велико европско претумбавање.
На старим идејама, вековној стратегији заустављања ширења православља, његовог потискивања „назад на исток“ Ватикан поставља нову доктрину; ширење католичанства кроз јачање хрватства. Оно што данас знамо, после свега што се одиграло у међувремену, са резултатима и последицама, може се закључити да је Први хрватски католички конгрес, са хрватског становишта, можда и најзначајнији догађај у новијој историји Хрвата. Да није било Конгреса, Католичка црква у Хрвата никада не би имала утицај који је имала, а тај утицај био је пресудан у деструкцији Краљевине СХС; оснивању, утемељењу и развоју усташког покрета; прекомпоновању Краљевине Југославије у Савез бановина (са највећим уступцима Хрватима); Стварању Независне Државе Хрватске; планираном уништавању Срба… Конгрес је нову формулу – сви католици Далмације, Хрватске, Славоније и Босне и Херцеговине су Хрвати – зачинио мржњом према Србима, православцима, прихватајући Старчевићеву тезу о Србима као „реметилачком фактору на хрватском животном простору“. То се, наравно, нигде не каже у документима Конгреса, али је оно што је прихваћено, хрватско-католички ексклузивизам, подразумевало и у пракси провело антисрпску политику. Конгресу су присуствовали готово сви хрватски надбискупи и бискупи, а главну улогу имали су: надбискуп врхбосански Јосип Стадлер, загребачки Јурај Посиловић и бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер. Из презимена се види да Стадлер (Штадлер) и Штросмајер имају немачке корене, али то ћемо овога пута ставити на страну.

[restrictedarea]

ДОМОБРАНСТВО УМЕСТО ХОНВЕДСЕГА Међу значајнијим учесницима Конгреса за споменути је Мирослава Кулмера и Тадију Смичикласа. Кулмер је био генерал аустроугарске војске (и он је немачког порекла), а за Хрвате је значајан и по томе што је увео домобранство као облик војног организовања; после „Аустро-Угарске нагодбе“ тражио је да се војска на простору Хрватске, регије унутар двојне монархије, са мађарског преименује на „хрватски језик“, па је уместо „хонведсега“ добијено домобранство. Иначе, породица Кулмер дала је неколико врло угледних имена: лекара, сликара, војника, политичара… Њихов породични дворац у Шестинама, недалеко од Загреба, купио је и обновио најбогатији Хрват данас, Ивица Тодорић, власник десетак великих фирми и у Србији.
Тадија Смичиклас је хрватски историчар и политичар. Његово порекло је српско, рођен је у селу Рештово, на Жумберку, 1843. године у породици поунијаћених Срба, гркокатолика, који су кроз време престали да се изјашњавају као Срби и прешли у хрватски национални корпус. Са Иваном Кукуљевићем Сакцинским, хрватским политичаром и књижевником, одиграо је пресудну улогу да се „Матица илирска“ 1874. године преименује у „Матицу хрватску“.
Неколико година пре одржавања Конгреса „Католички лист“ је серијом текстова инсистирао на чврстој вези католицизма и домољубља, обједињавањем свих католика Троједне краљевине под хрватским именом, што се може сматрати уводом у Конгрес, с обзиром на то да је „Католички лист“, уз оријентацију видљиву из имена, био под великим утицајем људи чији се политички ангажман наслањао на идеје Анте Старчевића. На Конгресу је усвојено осам резолуција, а све их повезује брига за католичанство, католички морал, уметност натопљену католичанством и вером у Цркву… У ствари, Конгрес је код Хрвата афирмисао политички католицизам, покрет развијен у другој половини 19. века у Европи, а оснажен почетком 20. века. Тако смо добили различите облике демохришћанске идеологије и данас присутне, негде доминантне, у многим земљама Европе и света.
Требало би имати на уму да су управо те политичке снаге одиграле главну улогу у политичкој и медијској припреми разбијања Југославије, опредељене да на рушевинама државе јужних Словена створе оно што је планирано деценијама раније – Независну Државу Хрватску, неку врсту сећања на аустријско и аустроугарско царство. Велике идеје и велики политички циљеви никада не умиру. То је јасно свима, осим Србима, наравно.

СТРАТЕЗИ НОВОГ КУРСА Резултати „Првог хрватског католичког конгреса“ постали су видљиви за невероватно кратко време. Величање хрватства и католичанства подразумевало је изградњу антагонизма према другим народима, а како је било све видљивије, бар код разумних и политички зрелих људи, да ће се Аустро-угарско царство распасти (само је било питање на који начин), стратези новог хрватског курса окренули су бес „потлаченог хрватског пука“ према Србима. По школама, католичким семеништима, на политичким скуповима, ширене су идеје о православцима као препреци на путу хрватског осамостаљења. Уз раније поставке Анте Старчевића није било тешко да се нетрпељивост према Србима подигне на ниво мржње, чак антисрпске хистерије.
Већ 1902. године у Загребу и још неколико хрватских градова избијају велике антисрпске демонстрације, са разбијањем излога српских радњи, упадањем у станове и куће угледних Срба, премлаћивањем, девастирањем њихове имовине, извикивањем парола мржње. Демонстрације је организовао и у Загребу предводио Јосип Франк, у политичком и идеолошком смислу наследник Анте Старчевића. Као повод спомињан је текст „Срби и Хрвати“, пренет у загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“, али како је тај текст пре објављивања прошао врло строгу канцеларију државне цензуре у Загребу, нема сумње да је у питању нешто много веће и значајније; мржња према Србима који су имали све значајнији утицај у привредном, па и политичком животу Загреба и двојне монархије.
У то време центром Загреба, посебно Влашком улицом, доминирале су српске и јеврејске продавнице, банке, занатске радње, што је у перспективи „хрватског државног католичког пројекта“ заиста био велики проблем.
Идентичне слике насиља у Загребу, Задру, Сиску, Сплиту, Дубровнику Осијеку… видели смо и касније, 1941. и 1991. године. Све је било исто. И увек, иза сваке хрватске глобалне и локалне приче и акције, стајали су људи блиски Католичкој цркви или они који су прошли њена семеништа, гимназије, факултете. Нико то није објаснио боље од Виктора Новака (књига „Magnum Crimen“), човека који је прошао католичко образовање, објаснио ватиканску цркву изнутра, представио њене велике и дугорочне циљеве, њене злочине и злочинце али… што се Срба тиче, то њима не помаже. Срби су народ који не учи ни из историје, ни из сопствених грешака. Да су имали, а нису, „Први српски православни конгрес“, данас би се Срби и комшијама и Европи извињавали због тога.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Mozemo da pisemo dase zalimo i da jecamo na nosoj nacionalnoj i
    donekle o verskoj zrelosti. Katolicka crkva radi svoj posao a mi?
    Znam Rimo katolici su imali uvek iza sebe jaku drzavu, muslimani
    isto tako srpski narod nije imao renesansu kao Zapadni narodi i otuda dolazi dase mi nismo nacionalno verski ucvrstili u svoje
    verovanje paje lako moglo doci do preveravanja i menjanja nacije.
    Primera je mnogo: Austro-Ugarsko carstovo i otomansro robovanje.Kada smo stvorili nacionalnu drzavu Srbiju mi nismo radili
    na SJEDINJENJU I UJEDINJENJU svih Srba. Sada imamo nastavak ZUTOG KARTELA gde bracu Srbe s one strane reke Drine predsednik
    Srbije naziva Bosancima kakav je lako mozemo dobiti Vojvodane o
    Srbima Stare Srbije do Ohrida nema ni pomena ranu koja krvari izrucuju Siptarima i NATO IMPERIJI. ZASTO???

  2. Ko je Srbe terao da izglasaju Nišku i Krfsku deklaraciju?Ko je od Srba tražio spašavanje svih južnih slovena? Ko je terao kralja Aleksandra da stvara državu SHiS uprkos upozorenju Vojvode Mišiće?Za sve što se Srbima dešava sami su krivi tj.njihove vođe. Pristati na Jugoslaviju posle 1945 sa genocidnim neprijateljima u dva Sv.rata? Pristati na Ustav 1974.g.uprkos upozorenjima vrhunskih pravnih stručnjaka sa pravnog fakulteta i dozvoliti,mirno, da se oni izopšte iz nastavnog programa i dozvoliti ulizicama i podrepašima,karijeristima da zaposednu vlast. Ko nam je kriv? I danas se to ponavlja , i danas verujemo populizmu a ne istinskim patriotama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *