Много буке око мало чега

Пише Миодраг Зарковић

Апелациони суд наложио је додатно разматрање захтева за поновљеним суђењем у случају Бриса Татона; у делу српске јавности то је хистерично дочекано на нож; а хистерија је можда прикрила чињеницу да је, у овом случају, правда још увек предалеко

Када је реч о случају Бриса Татона и каснијег суђења поводом његове смрти, до пуног изражаја долази стара изрека да оно што један поквари, сто њих не може да исправи. Поготово је немогуће да једна одлука, ма колико исправна била, најзад доведе до колико-толико праведног разрешења у том замешатељству, незапамћеном у историји правосуђа.
Средином маја, наиме, одјекнула је вест да је Апелациони суд у Београду наложио понављање спорног судског поступка, у којем је 14 београдских навијача осуђено и драконски кажњено за злочин који је, чак и у пуко логичком смислу, био буквално неизводљив онако како је описан у оптужници – у којој стоји да је њих 14 гурнуло њега једног, што су и вештаци одбацили као немогуће. Убрзо се, међутим, испоставило да је права информација далеко мање спектакуларна, тј. да је Апелациони суд само укинуо претходно решење, којим је одбијен захтев адвоката одбране да се цео судски поступак понови. Адвокати су дотични захтев предали на основу једне од многобројних неправилности у поступку, а то је потпуно занемаривање сведока Драгана Црепуље и његовог исказа, који је у јасној супротности са наводима оптужнице (Црепуља, који је кобног 17. септембра 2009. био на свом радном месту у гаражи на Обилићевом венцу, поред које се и одиграла туча навијача „Партизана“ и „Бордоа“, тврди да је Татон сам скочио са врха степеништа, односно да га нико није гурнуо, нити бацио у провалију). Захтев адвоката био је одбачен, али је Апелациони суд сада вратио захтев на поновно разматрање.
„Апелациони суд у Београду, на седници Већа, дана 23. априла 2013. године донео је решење Кж2 1602/13 од 23. априла 2013. године којим је укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење“, пише у решењу Апелационог суда од 14. маја. „По налажењу Апелационог суда основано се жалбама бранилаца окр. Ивана Грковића и Дејана Пузигаће указује да је првостепено решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка имајући увиду да првостепени суд није поступио по примедбама изнетим у ранијем решењу овог суда Кж2 4071/12 од 21. новембра 2012. Године, у којем је указано да је у конкретном случају потребно да се извиде чињенице и прибаве докази на које се браниоци окривљених у захтеву за понављање кривичног поступка у односу на окр. Ивана Грковића и Дејана Пузигаћу позивају, већ је ожалбеним решењем захтев бранилаца, без спровођења извиђајних радњи, одбацио. Решењем Апелационог суда наложено је првостепеном суду да у даљем току поступка спроведе извиђајне радње после чега ће бити у могућности да оцени да ли су предложени докази од таквог значаја да могу довести у сумњу правилност чињеничног стања утврђеног у правноснажној пресуди и у зависности од тога усвоји или одбије захтев за понављање поступка, а за своје закључивање да детаљне и логичне разлоге.“

[restrictedarea]

НЕПРАВДА И ПОЛИТИКА Понављање поступка, дакле, још није ни близу готова ствар. Одлука Апелационог суда практично значи само позив Вишем суду да још једном сагледа и процени нове доказе, односно сведочење Драгана Црепуље, које у првобитном суђењу навијачима није угледало светлост дана, иако је сам Црепуља инсистирао да буде саслушан и да сведочи пред Судским већем. По закону, суђење може бити поновљено само ако се појаве нови докази, који бацају ново светло на завршен поступак. Исказ Драгана Црепуље свакако одговара овом опису, због чега би разумно могло да се очекује да ће Виши суд уважити захтев за поновљеним суђењем. Разум је, авај, одавно одсутан у овом случају, у којем политички притисци играју пресудну улогу; као што је претходни пут одбио захтев, Виши суд тако може наново да одбаци нове доказе и још једном потврди скандалозну првобитну пресуду.
„Искрено, нисам уверен да ће се ићи до краја“, каже за „Печат“ Срђан Величковић, отац Стефана Величковића, момка чија су људска права била застрашујуће очигледно погажена у првобитном судском поступку. „Једноставно, нисам уверен да постоји решеност да се сазна истина о томе шта се догодило те ноћи и шта је проузроковало смрт Бриса Татона. Знате, ту постоје две одвојене неправде. Једна је неправда према мом сину, који уопште није био присутан на Обилићевом венцу, па није ни могао да учествује у тучи, али је осуђен за убиство, заједно са осталима. Друга неправда је према осталој деци, према осталим навијачима, који јесу учествовали у тучи и који не крију то, нити беже од те чињенице, али никога нису бацили са врха степеништа. Тукли се јесу, учествовали су у тучи са смртним исходом, али нису никога убили. А осуђени су као непосредни извршиоци убиства! Много је то неправде у једном једином судском поступку. А пошто у целом случају има и много политике, нажалост не верујем да смо ишта ближи некаквом праведнијем исходу.“

ОДГОВОРНИ, А УНАПРЕЂЕНИ Илузорно је уопште очекивати некакву пуну правду, пошто је за њу прекасно. Најпре зато што је Брис Татон преминуо, иако је можда – а Судско веће Мирјане Илић се у првостепеном поступку нимало није овим бавило! – његов живот могао да буде спасен правилном лекарском интервенцијом; често се заборавља да је Татон умро пуних 12 дана после саме туче, у болници у коју је ушао на својим ногама, дакле свестан, покретан, оријентисан и комуникативан.
Прекасно је и зато што је живот жртвованих навијача у великој мери упропашћен. Ти младићи су већ три и по године у затвору, што је, поређења ради, више него што је робијао иједан од енглеских хулигана кривих за злогласну трагедију на „Хејселу“ (максимална затворска казна у том случају износила је три године). При том, ниједан од осуђених београдских навијача не бежи од одговорности и не пориче учешће у тучи са смртним исходом (изузев Величковића, наравно), али им чак ни та свест о личној кривици није узета за олакшавајућу околност.
Прекасно је и због тога што је српско правосуђе све даље од служења праву и правди. Мирјана Илић, која је председавала Судским већем у првобитном поступку и која је међу најодговорнијима за то што су навијачи свирепо осуђени без иједног јединог доказа, после тог поступка је чак напредовала, до Високог савета судства и Специјалног суда.
Можда је, на крају, прекасно и за српско друштво, које се у текућој деценији изгледа сасвим вратило на титоистичке положаје. Гледано са тих положаја, свака српска кривица, ма колико била постојећа или измишљена, редовно је бивала додатно наглашавана и кажњавана, далеко преко сваке мере људскости. Такво становиште појашњава сву жестину којом је један део јавности критиковао решење Апелационог суда од 14. маја. Публика многих утицајних гласила, пре свега „Блица“ и Б92, на нож је дочекала решење Апелационог суда, понављајући старе захтеве да навијачи морају да остану на робији доживотно, да морају да служе као поука и опомена, да је Србија огрезла и у насиљу и у правдању истог, да у Србији само убице добро пролазе…
Да би се то исправило, потребно је много више од једног позива на поновно разматрање адвокатске жалбе.

[/restrictedarea]