Медоносна реторика

Пише Срба Игњатовић

Стара је истина да оно што је нејасно у главама последично бива збркано и неразумљиво у говору. Али од овог, као и од сваког другог правила, има одређених изузетака. Бити намерно неодређен у исказима, нејасан, чак наоко збркан, не само код нас се, покадшто, сматрало и сматра пожељном вештином својственом занату политичара.

УЗОРИ У новијој српској политичкој историји „родоначелник“ закукуљених и недоречених изјава свакако је легендарни Баја Пашић, великан с узречицама „овај“ и „онај“. Данашња модерна и постмодерна политичка Србија, међутим, има другачије, светле светске узоре. Један од њих могао би бити знаменити Џорџ Буш Млађи, макар да се неком нашем новом Баји нуди и другачији „прототип“ – Дизнијев Баја Патак. Најуниверзалнији и најиздашнији извор домаће политичке реторике изнађен је ипак у милом жаргону евробирократије. Управо је тај жаргон домаћим лидерима постао највиши узор и подарио кључне обрасце вербалних досетки и изнађеница као прави мајдан језичких бравура. Поготово потписивање бриселских папира и реторика којом је овај чин најављен и пропраћен показује у којој су мери, с каквом лакоћом и успехом, обогаћене овдашња политичка пракса и дипломатска вештина. Отуда прека потреба да се – макар на скромном, ограниченом броју примера – размотре достигнућа нове српске политике и њене реторичке стратегије. А да је „ствар“ постала учинковита, у то више нема никакве сумње. Али кренимо неким редом.
Најпре, изгледно је да је тај освојени и усвојени новоговор с успехом и у доброј мери постигао да што више збуни и слуди знатан део поданичке простоте. При том није био неважан ни његов „текући циљ“ који би се могао описати као прибављање посебног повратног значаја својим истакнутим „корисницима“. Громовито баратајући судбоносним појмовима попут папира, формата и имплементације они су показали како суверено „веслају“ међу белосветским Сцилама и Харибдама непоколебљиво усмеравајући мајушни национални брод. А поменути звучни и звечећи појмови у исти мах су прихваћени и свестрано употребљени као непресушна муниција од стране легије патентираних аналитичара и правдољубивих посленика домаћих медија.

[restrictedarea]

„ЗЛАТНИЦИ“ Више нема сумње, очито, да ове звечеће речи, окосница тог политичког новоговора, морају да буду схваћене као сами „златници“ ума и духа, премудрости и магичне формуле чијим посредством дотични гласноговорник корисник узгредно себе лансира првце у заједницу европских и светских велеумова (тзв. лидера). Учестало понављане лексичке конструкције актуелног политичког новоговора у исти мах имају и функцију лаичког заклињања – потврде оданости новоизабраним „идеалима“ – као и квазимагијским формулацијама, својеврсних мантри. Ритуално разметање исфорсираним лексемама туђицама с друге стране би да некако, само по себи, произведе (узрокује) нову и пожељну, виртуелну стварност (образац речено – учињено). У сваком случају реч је о зазивању виртуелне стварности на начин секуларно зделаних новомитских ритуала.
Збуњивање и слуђивање споменуте поданичке простоте, укључујући и хотимично створену пометњу и збрку у главама, мада можда није и најважнији, свакако је најшири, најмасовнији циљ те реторике. Да би се ово појаснило ваља изнова обратити пуну пажњу на једно време у овдашњој јавности више него на фреквентну реч која је намерно употребљена („призвана“) већ на самом почетку овог текста. Та реч је папир („пејпер“). Узај-
мљена из западне политичке реторике она свакако звучи много необавезније и бенигније од појмова попут уговора, споразума или документа. Биће да је управо због тога онако изобилно и коришћена. Разумљиви и по значењу много обавезнији појмови требало је да тек сачекају свој ред, укључујући и сам „споразум“.
Зар наша пословица, уосталом, лепо не каже да: Папир трпи све! Ако се она има на уму, ето логике што поручује да један „папир“ мање или више баш много и не значи, не заслужује озбиљну пажњу, без обзира на могуће последице које он производи и повлачи. Тим пре што је претходно, а из исте „кухиње“, у реторске орбите лансиран појам нон-пејпер, дословце не-папир, чиме се хтело рећи како је то нешто што, у суштини, и не постоји.
Савим је друга ствар што су, потом, и они наивни и неуки могли да увиде којом се алхемијом нон-пејпер преобраћа у сопствену афирмацију, у обавезујући пејпер.

НЕПРИКОСНОВЕНОСТ И – МУЋАК! Друга реч која ће овде бити размотрена јесте фамозни формат. Како је познато, у српском језику је до сада било уобичајено да се говори о формату новина, књига, слика… то јест махом онога што подлеже извесним устаљеним квантитативним мерилима. А онда је, изнебуха, формат постао битна мантра, замена за појмове типа „састав“, „ранг“, „ниво“ и њима сродне, дочим су персоне обухваћене форматом посредством те магичне речи прибавиле себи статус неприкосновених величина. Таквих да им је богомдано не само да се не осврћу на закон, морал, пристојност, историјску и живу традицију укључујући институције које ову обдржавају, већ ни на вољу сопствених негдашњих гласача, а још мање на глас зачудо још увек неслуђеног дела властитог народа.
Од формата није ништа мање значајна, ни омиљена туђица имплементација што се, попут медоносних капи, ваља по толиким устима. Наравно да она „боље звучи“ од просте и грубе реалности садржане у појму примена, ма колико да у свом сазвучју, руку на срце, садржи сугестију некаквог пресађивања и усађивања. Односно, појмова што асоцирају на нешто не баш отмено а, поготово ако се има на уму вербални гарнирунг који ту туђицу прати, поприлично грубо, насилно и принудно.
Народним, вуковским језиком речено насађује се („имплементира“) квочка на јаја у гнезду не би ли извела пилиће голуждравце. Али од тога, наравно, ништа корисно не бива ако је сам полог стављен у гнездо – обичан мућак!
У описаном контексту употреба глагола определити наоко већ звучи прилично безазлено. Он ће, наиме, у духу бирократског жаргона поручити да власт, рецимо, није у буџету издвојила, наменила, одредила или ма шта томе слично ову или ону суму за извесну сврху, већ да се, топло и хумано, „определила“, на пример, за какву свотицу и уједно назначила на шта се она има трошити.
Нормалан, разуман језик се свеједно и у овом случају повлачи пред извештаченом бирократском шарадом. У ствари, што прецизније нека таква изјава звучи, утолико боље. Претпоставка је да ће прости пук бити довољно збуњен да не уочи „цареву голотињу“ и нарастајућу оскудицу.

ВИШИ ЦИЉ Посувраћена употреба наведеног глагола, баш као и сви други „украси“ политичког нам новоговора, има и мање очигледан, „виши циљ“. Наиме, свима који смо досад држали да је ма какво опредељивање ствар рационалног избора и вољне одлуке, неотуђиво и природно право људског разума, овом накарадном конструкцијом сада се сугерише да смо, хоћеш-нећеш, бачени у царство новомагијских ритуала и радњи у којем влада наводно виша и неизбежна, готово „метафизичка мудрост“. После тога би, по свој прилици, нужно требало да постане не само излишно него и дословце беспредметно суштинско питање јесмо ли се (ми) уистину сами определили или су нас, тако рећи обноћ, други, некакав „виши ум“, виртуелна врхунска сила, дуготрајним и заиста систематским радом на преумљењу волшебно определили! Дочим су узори за колективно пресалдумљење-преумљење предочени у духу знамените Брозове сентенце – „ми горе, и ви доље“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *