Почетна / Култура / Ликовна реторичка машина

Ликовна реторичка машина

Пише Дејан Ђорић

Сликарство Тијане Фишић појавило се у оквиру београдске школе позног високог модернизма и трагања за новом сликом почетком осамдесетих

Недавно је завршена изложба Тијане Фишић (рођена 1969. године) у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Био је то још један у низу њених успешних наступа пред београдском публиком, не обична већ ретроспективна изложба слика којом је обележила двадесет пет година стваралаштва. Тим свечаним поводом публикован је обиман каталог, као што њене изложбе увек прате квалитетни каталози. Каријера ове сликарке у сталном је успону и као млада после магистратуре на београдском Факултету ликовних уметности постала је професор на „Мегатренд универзитету“ у Београду. Слике јој се налазе и у збирци Народног музеја у Београду, а значај изложби дала је и Љубица Миљковић, кустос тог Музеја, као писац дужег уводног текста у каталогу. Метод којим се користи у писању је историјско-уметнички, а не критичарски, њени текстови тумаче бројне опусе међуратних уметника, па на известан начин она фигурира као ауторитет који подиже углед сликарке и уводи је у историју уметности.

ПОЗНИ МОДЕРНИЗАМ Сликарство Тијане Фишић појавило се у оквиру београдске школе позног високог модернизма и трагања за новом сликом почетком осамдесетих. После бурних седамдесетих и напетих авангардних дешавања, бројни млађи српски сликари су се вратили штафелајном сликарству као уметности која опстаје упркос силних експеримената на прелому два века и два миленијума. Дело ове сликарке било је унутар такве поетике препознато као свеже и ново, израз прецизног и доследно грађеног стила. Како је већ уочено у ликовној критици, њено стваралаштво има одлике система и знаковног устројства који сежу до метафизичког сликарства и надреализма. Уметница је формирала својеврсан ликовни језик са елементима фантастичног, магичног и егзотичног. Њена фантастика је блага и ненаметљива, дневна и соларна, посве другачија од снажног ирационализма типично београдске постмедијалне школе којој нису страни демонизам, нити естетика чудовишног. Она настоји да превлада традиционализам наше фигурације, али не и да се изгуби у испразним експерименталним трагањима за изгубљеним уметничким идентитетом. Пронашла је само своју стварност и себе као јунакињу сместила у њу, и ту јој је добро, мада њеном свету нису страни ни изрази данашњег времена у виду анимације, стрипа, дизајна и рекламе. Успела је да се искаже јасно и доследно, и да као уметница траје у времену брзих промена и одустајања од сопственог пута. Створила је ликовну реторичку машину имагинације, просликала је у свету симбола који долазе из првих, дечјих, наивних и зато упечатљивих визија. Можда зато њен крајње понесено и искрено приказан мали универзум захтева стално поједностављење, свођење на основно, чиме се отвара и ка другим културама.

[restrictedarea]

ОД МЕТАФИЗИЧКОГ ДО РАЦИОНАЛНОГ Уметница често користи смицање, игру са плановима, перспективама, изгледима, појмовима као што су горе и доле, воли да збуњује посматрача и доводи у питање његову перцепцију не би ли заједно продубили поимање слике. Измештеним фигурама и предметима проблематизује његову пасивну позицију испред дела, желећи да прошири значење традиционално схваћеног илузионизма. Њено деловање активира свесно колико и подсвесно, и без било каквог негативног предзнака шармантно и наивно обновила је фигурацију као уметност која се отвара на више нивоа. „За мене је живот божанствен, бескрајан и могућ у слободи и љубави, реализованим кроз стваралаштво. За то је нужна борба, борба за освајање слободе, као и одбрана стечене слободе“, каже уметница.
Сликарство ове путнице у онострано могли бисмо сматрати хедонистичким у ликовном смислу јер она ужива у чину сликања и ритуалу представљања, њени симболи изражавају радост и вољу за стварањем. На појединим сликама исписује филозофске и теолошке текстове, и мада су као и њен потпис предимензионирани и незграпни, проширују значење слике и границе ликовног језика. Реч у виду текста одавно је нашла место у (пост)модерној уметности, чему се посвећују и обимне стручне публикације. У Павиљону је приказала опус на размеђи метафизичког и рационалног, традиционалног и авангардног, а њено сликарство стилски устаљено брзо је пронашло пут до колекционара и прегледа српске уметности. Као други најмлађи сликар увршћена је у престижну „Антологију српског сликарства друге половине XX века“, публикацији коју је Живојин Иванишевић реиздао у пет различитих верзија. Тијана Фишић је у српску уметност унела потпуно нов тип фигурације, за неке инфантилан, за друге постмодеран и актуелан, али концепцијски жив, изграђен и доследан. Нема сумње да је она сликарка која има шта да каже и која је пронашла своје место у историји новије српске уметности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *