Како су се одрекли Косова, одрећи ће се и Србије

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ ПОТПРЕДСЕДНИК ДСС-а

Разговарао Никола Врзић

Ако смо у Скупштини остали усамљени, усамљени у одбрани Србије заправо нисмо. Србију данас бране и Срби са Косова и Метохије, Српска православна црква, државотворне организације и покрети, интелектуалци и угледне јавне личности…

Бриселски споразум и његово потврђивање у Скупштини јесу капитулација Србије, али то не значи да ће се Србија тек тако предати, поручује у разговору за „Печат“ Милош Јовановић, потпредседник Демократске странке Србије.

Разговор започињемо питањем чији је одговор, вероватно, очигледан: зашто се ДСС није прикључио већини која је усвојила извештај о преговорима Београда и Приштине?
ДСС није хтео да се прикључи нечему што се, најблаже речено, може назвати капитулацијом, убијањем државе Србије и жртвовањем Срба са Косова и Метохије. Народна скупштина је прошлог петка угасила институције државе Србије на КиМ и предала тамошње Србе Тачијевој власти.

Да ли су посланици нове скупштинске већине били свесни да чине то што сте сада рекли?
Не знам да ли су они били свесни или не, једино што могу да кажем је да је целокупна атмосфера у Скупштини тог дана била бедна, и да ту нову скупштинску већину чине људи који очигледно немају никакво осећање одговорности према држави Србији, никакав однос према српској историји и жртвама које је наш народ подносио за слободу током своје дуге и славне историје, никакво осећање солидарности према Србима са Косова и Метохије. А пошто су се са толиком безобзирношћу одрекли њих, нека нико не сумња да ће их икада бити брига за било кога другог осим за њих саме, и сопствене ситне интересе. Ово је најнедостојнија генерација политичара која је у Србији икада постојала, и када они причају о будућности, верујте, у виду имају само сопствену будућност.

 

Они који су потписали Бриселски споразум, међутим, тврде да је тај споразум најбољи који се у овом тренутку могао постићи, и да штити Србе са КиМ.
Срби са Косова и Метохије много боље од свих нас знају шта је добро за њих, а шта није, јер је у питању њихов, и живот њихових породица. А они су недвосмислено рекли да је тај споразум за њих катастрофалан и једногласно га одбацили, без обзира на све политичке и страначке разлике међу њима.
Толико, дакле, о другом делу њихове аргументације коју наводите. Уз то, споразум је катастрофалан и за државу Србију, јер њиме Србија признаје суверенитет сецесионистичког Косова на читавој територији наше јужне покрајине, признаје такозвани устав и законе тог Косова, чак и третира Косово као суверену државу јер се обавезује да неће ометати европски пут Косова. Наиме, сходно члану 49. Уговора о Европској унији, само независне државе могу постати чланице Европске уније.
Коначно, када кажу да се бољи споразум није могао постићи, у праву су, ако им је циљ да спроводе косовске законе, онако како им то налаже Европска унија. А Унија ће им – како је то први пут најавила у једном од својих званичних докумената – као следећи захтев у бриселским преговорима затражити пријем Косова у Уједињене нације. Наравно, тражиће врло брзо и експлицитно признање Косова као независне државе. Све су то логичне последице безалтернативног пута ка ЕУ на које је ДСС упозоравао још 2008. године, приликом потписивања ССП-а.

Али актуелна власт – уосталом, као и претходна – тврди да избора заиста немамо. Тврде да би негативан одговор Србију одвео у изолацију и изазвао неку нову „Олују“ на Космету.
Реч о је прозирном застрашивању народа. Да опасност од „Олује“ заиста постоји, па ваљда би Срби са Косова и Метохије први прихватили споразум. Уосталом, шта се догодило када смо одбили Ахтисаријев план 2007. године? Никакве „Олује“ није било. Нити је данас контекст, како унутрашњи, тако и међународни, онакав какав је био 1995. године.
А што се тиче изолације, неко је, чак, у скупштинској расправи прошлог петка поменуо да ћемо бити Северна Кореја у Европи. Заиста морам да кажем да се ради о чистој бесмислици. Да ли ико озбиљан и интелектуално поштен мисли да би нам биле уведене санкције када бисмо одлучили да се боримо за своју државу? Да ли би Савет безбедности или ЕУ донели такву одлуку? Наравно да не би. Све и ако би неко дошао на ту идеју, у Савету безбедности она не би могла да прође макар због Русије и Кине, док у самој ЕУ за такву одлуку не постоји ни политички, ни економски резон, ако ништа друго онда због њихових фирми које послују у Србији и из тог пословања извлаче профит. Просто је сумануто да се такви аргументи потежу, и да на њих морамо да одговарамо.
Неспособна да се бори за ову земљу, актуелна власт нас плаши прошлошћу како би осигурала сопствену будућност, а притом јој очигледно не смета да у ту будућност иде клечећи. То што воле да клече је, додуше, њихов проблем, али је и наш проблем, зато што су у позицији да и нас терају да клечимо.

Ипак, чињеница је да би, одбијањем Бриселског споразума, био заустављен пут Србије ка чланству у ЕУ.
Хајде овако. Све и да прихватимо све што од нас затраже, шта добијамо?
Прво, Србија у ЕУ не би ушла још најмање десет година, не само због чињенице да у ЕУ нема расположења за даљим проширењима. Уосталом, зашто се од јавности крије податак да у буџету ЕУ до 2020. године није предвиђен никакав новац за даља проширења?
Друго, ЕУ потреса тешка унутрашња криза, и уопште се не зна шта ће са њом бити у будућности. Оно што је сигурно јесте да ЕУ, ако уопште опстане, кроз неколико година неће изгледати као данас, већ ће доћи до већ најављеног раслојавања између држава чланица. У таквом контексту, Србија се само може наћи на периферији периферије или како нам се прогнозира, Србија се може надати само другоразредном чланству.
Треће, ЕУ одавно више није простор економског благостања, које данас постоји само у пропаганди овдашњих медија. О томе нам сведоче примери рекордне незапослености у Шпанији, пљачке штедиша на Кипру, самоспаљивања у Бугарској, изгледног банкрота Грчке, најава да исто чека Италију, Португалију… Треба ли даље наводити?
Тако да, имајући све ово у виду, очигледно је да Бриселским споразумом нису продали веру за вечеру, већ су је продали ни за шта.

Како спречити такву самоубилачку лудост? ДСС је, очигледно, усамљен у српској скупштини, медији су листом – са изузетком овог листа слободне Србије – на страни већине и њених намера…
Најпре је потребно схватити да је дошло до квалитативно новог момента на српској политичкој сцени. Као што сте и сами констатовали у вашем прошлом тексту, од ситуације из 2007. године, када су све политичке партије осим ЛДП-а одбациле Ахтисаријев план, прошлог петка су све политичке партије, осим ДСС-а, прихватиле и мање од Ахтисарија. Тиме је практично направљен консензус о предаји Косова и Метохије. Бојим се да неће проћи много времена, а тај консензус ће се из елите перфидно прелити у народ, што ће имати драматичне последице јер је то заправо консензус о бацању Србије на колена и идеји да би у том понизном положају требало и да остане. О томе, најзад, сведочи и недавно извињење председника Србије Томислава Николића новинарки босанске телевизије.
Али ако смо очигледно у Скупштини остали усамљени, усамљени у одбрани Србије заправо нисмо. Србију данас бране и Срби са Косова и Метохије, Српска православна црква, разне државотворне организације и покрети, многобројни интелектуалци и угледне јавне личности, и у крајњој линији, српски народ за који сам уверен да вреди много више од самозване елите која му је наметнута.

Како објединити ту енергију и спречити растурање Србије?
С обзиром на однос снага и на опасност која нам прети као држави и народу, нужно је пре свега схватити да до тог обједињавања мора доћи. И то под хитно, јер се предаја Србије пред нашим очима убрзава геометријском прогресијом. Нећемо стићи ни да се окренемо, а споразум између Србије и Косова, по угледу на споразум две Немачке из 1972. године, биће потписан, и Косово ће постати чланица Уједињених нација. А онда, када на Косову попустимо, проблеми ће се отварати и ређати као на траци: Република Српска, Војводина, Рашка област… нова бесомучна задуживања и даље сиромашење народа, уз пропорционално богаћење елите о којој смо малопре говорили.
Одговорност ДСС-а, као једине парламентарне странке која се томе противи, и која има човека који ту енергију може да обједини, биће пресудна. Наравно, ситуација је толико драматична да превазилази уско страначка питања, и захтева стварање што ширег друштвеног покрета, који ће се окупити под једином заставом коју данас смемо да понесемо. А то је застава Србије.