Када нација постаје жртва?

Пише Зоран Милошевић

Почетак XXI века донео је потпуно нови облик рата у којем се победа не постиже уништавањем војске противника, већ деморализацијом и морално-психолошким сламањем воље за отпором, како припадника оружаних снага, тако и народа

Нација може постати жртва на више начина, али данас, с обзиром на актуелни начин вођења рата, то постаје када изгуби контролу над медијима (и Интернетом). Информативни рат завршава се када се оствари потпуно рушење базичних вредности и одлика одређене нације, тако да, евентуално, остаје име народа (који је мање-више биолошки сачуван), али његова народна суштина, његов традиционални идентитет више не постоји, а често делови тог народа добијају и ново (национално) име. Благодарећи, дакле, савременим социјалним технологијама и искуству деловања на јавно мњење преко медија, могуће је извршити и геноцид над становништвом без примене физичког уништења људи уз помоћ гасних комора, клања и масовних стрељања, јер непожељни народ свеједно нестаје са културне и политичке сцене. Поред тога, у нападнутој држави, уколико настави да пружа отпор, стварају се услови за наметање новог система вредности – такође уз помоћ медија, невладиног сектора и пете колоне – у оквиру којег становништво одбија да рађа децу, док се убацивањем нових вируса и болести повећава смртност.

(НЕ)ВОЈНА АГРЕСИЈА Почетак XXI века најавио је потпуно нови облик рата у којем се победа не постиже уништавањем војске противника, већ деморализацијом и морално-психолошким сламањем воље за отпором, како припадника оружаних снага, тако и народа. Добар пример је агресија НАТО-а на Србију, Ирак и Либију. Србија је сачувала војску, али је народу потпуно сломљен борбени дух. „Уколико се придржавамо класификације рата са аспекта смене друштвених формација и коришћене технологије, то значи да смо ступили у епоху рата седмог поколења“, истиче руски генерал-мајор Владимир Золотарев (који је и активни државни саветник прве класе, доктор историјских наука и професор Универзитета) у мајском издању часописа „Военно-Промышленный курьер“. Ову епоху ратовања одликује доминација информација у животу људи; информације се комбинују са сазнањима из области психологије, тачније области понашања људи и управљања њиховим мотивацијама, што је кључно за утицај на велике групе људи. То је, потом, омогућило израду средстава утицаја на људе, а да при том није неопходно користити традиционално војно оружје. Речима Алексеја Александрова (за портал „evrazia.org“), медији омогућавају идеолошку и вредносну доминацију оних који њима владају, и зато омогућавају (не)војну агресију.
Такав рат посебно је опасан ако се примењује против становништва и држава које имају нуклеарно оружје. Савремене социјалне технологије које су на располагању елити на Западу (САД и Европска унија) толико су моћне да се може говорити о превођењу агресије из сфере материјалног утицаја на сферу информација. На овај начин се прво преосмишљава или потпуно урушава систем традиционалних вредности народа, како би информативна агресија споља била прихваћена од народа као нешто што одговара његовом стремљењу ка напретку. Спољашња агресија у систем вредности и менталност (традиционални „код“) народа у јавном мњењу потом добија слику „цивилизацијске трансформације у нешто више и напредније“, што у сфери самосазнања ствара утисак да предложена трансформација омогућава висок степен развоја.
Циљ информативног рата је да агресор преузме стратешке информативне ресурсе нападнуте стране. То значи да уредници медија, новинари и техничко особље временом почињу да слушају агресора, а не домаћу власт. При том, што је необично, предаја медија агресору догађа се добровољно, јер се не представља као заузимање, већ као пут модернизације и развоја ових ресурса. Када агресор преузме медије, жртва нема могућност да искаже своје неслагање и да се томе супротстави. Карактери прошлих ратова (ако се тичу садашњег агресора) поново се оцењују и приказују у новом светлу. Управо онако како се данас ради са Првим и Другим светским ратом. Србија и Русија су агресори, а Аустро-Угарска и Немачка нападнута страна. Франц Фердинанд је светац, а Гаврило Принцип терориста. За Други светски рат је примењена иста формула: Хитлер је добар, а Стаљин зли момак, Немци су жртве (као и њихови тадашњи сарадници, од усташа до бандероваца у Украјини), а Руси и Срби агресори.

[restrictedarea]

 

СЛОЖЕНОСТ ОТПОРА Сложеност отпора информативном рату састоји се у чињеници да не постоји јасан фронт, и што се линије борбених дејстава налазе у сфери менталности човека и читавих народа, а у којој је већ дошло до одређених промена базичних вредности, тј. нација жртва је већ на психолошком нивоу усвојила одређене базичне вредности и митове агресора. Јавно мњење, истовремено, није способно да препозна чињеницу имплементације менталних вируса. Истовремено, политичка и културна елита која је објекат информативног напада нема потребно знање и стручност да се одупре агресији и организује адекватан отпор који би спречио геополитички пораз.
У информативни напад укључене су, вољно и невољно, практично све институције друштва и државе нападнуте нације, али прво медији, црква, институције културе, друштвени покрети и политичке партије. Противници ових институција обавезно се финансирају из земље или земаља агресора. Чак и научници који добијају новац за пројекте из земље или земаља које нападају конкретну нацију, дају допринос рушењу своје државе. Сви су део напада, односно бројних удара по друштвеном систему нападнуте нације и државе, под паролама развоја демократије и операционализације у живот људских права.
Особеност информативног рата јесте одсуство видљиве хијерахије у структури оних који воде и извршавају агресију. Ово се објашњава хетерогеношћу и аутономношћу државних и недржавних елемената агресорове структуре која изводи нападе, где нема снажно изражене вертикалне везе. Одсуство хијерахије код агресора нападнутима онемогућава да увиде ко стоји иза напада. Пример оваквих социјалних мрежа су „Фејсбук“ и „Твитер“, које се налазе под контролом америчких специјалних служби. Како је недавно објавио енглески „Гардијан“, САД користе друштвене мреже, а све се координира из војне базе „Мекдил“ смештене на Флориди. Координацију изводи 50 стручњака, а сваки контролише 10 „агената утицаја“ регистрованих у различитим државама света, који воде информативни рат по свим правилима за политичко и технолошко рушење нападнуте државе. Овај програм, према подацима споменутог енглеског листа, кошта 2,76 милиона долара, а садржи и мере заштите за борбу од разобличавања.
Агресија се изводи у неколико области: географској (ради контроле територије посредством глобалних информативних и обавештајних система, подршком сепаратистичким покретима и терористичким организацијама и појединцима на територији противника, затим увлачење у конфликт ниског интензитета, али и извођењем обојених револуција); економској – посредством наметања противнику „кабалистичких“ кредита, као и увођењем санкција и различитих провокација; интернетској – хакерски напади и убацивање компјутерских вируса у комуникационе системе и базе података.

КОНЦЕНТРАЦИЈА МОЋИ И УТИЦАЈА Како пише у редакцијском чланку руски портал „km.ru“, од јесени 2003. званична контрола над медијима „цивилизованих нација међународне заједнице“, стечена путем куповине већине акција, сконцентрисана је у рукама свега пет медијских гиганата: „АОЛ Тајм Ворнер“, „Вајеком“, „Ен-Би-Си Јуниверсал“, „Бертелсман“ и „Мардок корпорације“. То, другим речима, значи да је информативна агресија све реалнија, јер се онемогућава алтернатива, а медији постају власништво врло мале групе људи, углавном из финансијског сектора. Потом ти западни медији приморавају „мале“ медије пријатељских држава, учлањених у евроатлантске структуре, да примењују „следбеничку логику“, као и да поштују „логику моћи“, па морају да преписују програмске обрасце у којима доминира црна хроника и лака забава, те програми „помоћи агресији“ на одабране народе.
Основне методе отпора информативној агресији могу се свести на следеће: скривање најважнијих података о стању појединих области; „утапање“ важних информација у тзв. информационо ђубре по принципу „сакриј лист у шуми“; измена смисла и суштине информације; одвлачење пажње на небитне догађаје; примена стереотипа и схватања које имају одјека у јавном мњењу, али немају значај ни смисао; емитовање негативних информација које брже прихвата јавно мњење од позитивних; позивање на изворе и догађаје без реалног смисла, али и на наштимована социолошка и маркетиншка истраживања; увођење табуа на емитовање одређених информација, без обзира на њихов друштвени значај, како би се избегло јавно разматрање одређених информација важних за очување народа и државе; примена отворених лажи са циљем да се не дозволи негативна реакција становништва и иностране јавности; повремено у информативно поље дати „информативне бомбе“ или „информативне мине“ (прва служи као детонатор брзог нарастања отпора јавности према агресоровим жељама, а друга обично потиче из званичних институција и структура да би их прихватили противници, али и сопствено јавно мњење).
Класичан пример примене информативног рата су догађаји на простору бивше Југославије и у државама Блиског истока. Вођење информативног рата, поред развоја савремених технологија (Интернет, мобилни телефони, класични медији), омогућава и стање савременог друштва, тачније људи. Савремени свет насељавају људи са крајње нехармонизованим унутрашњим светом (стари идентитет и традиционалне религије се разарају, а нови још није формиран). „Млади лумпен-пролетери“, како их именују социолози, представљају масу која нема корен, нема чврст морал, ставове и политичка убеђења. Код њих се лако буди антидржавни импулс развијен на основу нереализованих амбиција. Потом се њихова делатност користи од агресора за распаљивање виртуелног рата, како би се створила „информативна жвака“ за оправдавање увођења санкција и других мера из надлежности Савета безбедности Уједињених нација. Потом следи окупација и довођење својих кадрова на власт, уз претварање државе у протекторат.

Руска поука

Русија се такође нашла на удару информативног рата, а њено искуство је крајње интересантно. Наиме, грађани Руске Федерације жалили су се да медији стално емитују негативне информације (за разлику од нас, имали су коме да се жале). Потом је, како сведочи портал „braman-sibir.livejournal.com“, председник Русије Владимир Путин развио програм „Медији – у служби отаџбине“, дајући лични пример тако што је формирао сајт „putin2012.ru“ на којем је сакупљао предлоге грађана како да се реши проблем „негативних медија“. Интересантно је да су грађани, када се све написано и предложено сабрало и оценило, одлично сагледали медије и предложили „избављење“ медија од олигарха, бирократије, диктатуре примитивних забавних садржаја, заглупљујућег гламура, и потом прелазак на програме слободних дискусија. Ево шта је написао обичан човек, Николај Плужников: „Поштовани Владимире Владимировичу! Нажалост, медији у Русији нису независни. Свакако да то не могу ни бити. Постоји правило: ко плаћа, онога и музика. Међутим, они који ‘плаћају музику’ не желе да развијају Русију. У нашим медијима нема ничега о достигнућима Русије у економији, социјалној сфери, о војним проналасцима. У медијима и нашим ‘уметничким’ филмовима све се слика црним бојама. Но, ако се у информацијама налази само негативно, онда се по правилу то и материјализује у реалности.“ Николај Сеников је написао: „Данас се већина медија (штампаних и електронских) претворила у извор разврата, гадости, пропаганде насиља, секса итд. Како видим ствари (слично размишљају и моју пријатељи), власт ништа не предузима да заштити своје грађане (у том смислу и државне функционере) од информативног тероризма.“
Потом је председник Русије захтевао, имајући ваљане доказе, да медији добију државотворну мисију, односно да се редефинише улога целокупне журналистике, како би се поред сфере бизниса бавила и сфером одбране традиционалних вредности, идентитета, те обликовала патриотизам грађана и народа Руске Федерације.
Руска држава је на бази нових сазнања о улози медија већ формирала патриотске медијске куће „Звезда“ и „Савез“ за домаће потребе, али и за иностранство телевизијску станицу „Russia Today“, која је тренутно међу најпопуларнијима у САД-у и Великој Британији. То је допринело да се омладина Руске Федерације заинтересује за националну историју, за збивања у свету, за своју мисију и мисију народа коме припада, затим да се окрене читању класичне руске и светске литературе, да почне ценити патриотизам и волети своју културу и државу.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Све похвале за текст, само бих хтео да питам, како да се боримо? Шта људима треба рећи да им се скрене пажња на неки сличан начин као што то раде они. Да некако искористимо њихово оружје за наш спас.

    Хвала.

    Игор

    • Pa vidiš Igore mi nemožemo i neznamo dase borimo.Bio sam na svadbi u Bosni u Milićima.Uzbuna nestade svetla jer fašistička avijacija NATO-a je letela i radila štaje htela.Ali kada je došlo svetlo prvo štosam zapazio na svakom stolu je stajala Koka Kola.Mismo tada imali surove sankcije pasu i novorođenčad umrla u Banja Luci zbog kiseonika koji nije mogao dase dopremi zbog NATO fašističke bagre ali nama to nije ništa smetalo dase veselimo uz Koka Kolu.Čudan smo mi narod,KRATKOVID a vala i nemam reči….
      Drugi primer Nemačka kancelarka Merker je javno rekla kada je Nokia premestila fabriku iz Nemačke (kada je ostalo 2000 radnika bez posla) u Rumuniju dase bojkotuje Nokija,vrlo zanimljivo ali Nemac je Nemac i on sebe poštuje. Zatosu i dogurali dovde.A mi Srbi i dalje pijemo Koka Kolu i svi u glas “Toje ono pravo”

  2. Кинез Сун Це ( па његов наследник) написао је, пре више од два
    миленијума, (књигу) “Спосоност ратовања”. Он је (делом, будући
    врло хуман) онјашњавао врхунску стратегију’добијање рата, без
    рата, односно, оружане борбе. На западу, њега су проучавали и
    примењивали (посебно, после 1.ог св.рата) старању државних,
    војних и пословних стратегија.
    Тако, док су свет и СССР плашили и претили оружјем, разбили су
    га изнутра. На разбијање Југославије применили су, у основи, исто.
    Подтакли су грађанске ратове, да за дуго спрече, неко ново (а
    логично) уједињење и задају најтежи ударац Србима.
    Бомбардовање Србије (остатка Југе) извели су, такође по науци
    Сун Це-а. На својој страни, трошкова и губитака, само су зарадили.
    Потрошњом свих крстарећих ракета, авионских ракета, бомби и муниције, ослободили су се нагомиланих залиха и омогућили својој
    (и неких чланица НАТО) индустрији нове поруџбине и приходе. Гранате са осиромашеним уранијумом, су иначе, најпрофитабилнији
    посао. Држава је платила (не мало) да преузму отпад (тако су, –
    претворили у +) па да јој за војску, продају гранате.
    Њихови људски губици су били занемарљиви, док су ан нашој страни,
    донели, њима што су и хтели-пад морала, а нама, тешко надокнадив
    губитак, уз огромна материјална разарања и дугорочан губитак
    извозних послова у свим областима.
    На крају ХХ-ог века, ми-Срби смо раздељенији него пре два века,
    а никако да дефинишемо нацију, а још мање, створимо свест-основу
    опстанка, организовања, рада и напретка.
    Невешто и у “немогућој мисиији”, покушавамо да под српску нацију
    подведемо све грађане Србије, а нећемо да одбацимо Србе на територији бивше Југославије. Пошто је историја, каква је, ни сви Срби у Србији (а ни грађани осталих народа) не желе нацију, Српску. Тако, чак “нека ужа” Србија је мање нација него у време,
    кад је кнеѕ Милош, од турског султана, добио титулу наследног кнеза. Дуга (предуга) пауза борби за ослобођење Срба из Отоманске
    империје свакако није допринела ни стварњу српске нације али је
    омогућила продубљивање подела међу Србима, иѕложених разним владавинама, политикама и културама.
    “Уједињење” после победе (Пирове или не) нити је изведено у интересу Срба,а још мање, допринело стварању српске нације.
    Невиђене жртве 1-ог св. рата, и слобода браћи (по Словенству) без
    њиховог доприноса, награђени су непрекидним растом вређања
    (солунаши, великосрби, диктатори, …) отпора и исмевања.
    Као што се на томе радило, давно-још у 19-ом веку, тако је током
    свих времена, не без утицаја, рад “наших”-интереса, комплекса
    и не-свести.
    Уосталом, амерички Председник Вилсон, је пропагирао југословенску нацију (где би Срби постали исто што и народи САД, који нису англо-саксонског порекла), да би “засенио нашу простоту”.
    Као што је турска окупација пресекла сваки развој и стварање
    српске нације (као што су то други постигли), тако су сви наши
    владари, од кнеза Милоша, до краља Александра 1-ог (а ми смо га, и данс, зовемо “ујединитељ”) били неуспешни (ако су то уопште,
    хтели) у стварању свести, па самим тим, ни у стварању нације.
    Правде ради, Србија је мала, вековима изложена нападима, који су
    се смењивали (бар два рата веку сваког Србина), па ни јачи, вештији, не би имали времена да створе чврсте темеље нације.
    Поред ратова, “даривани” смо свакојаким “револуцијама” и
    преватима, ми “дарове прихватали”, верујући у “нове почетке”.
    Тако је српска, нерођена нација, жртва (по мом поимању) а ми
    Срби, народ великих вредности, без темеља, на путу …
    (До пре 30 година, у Југославији је живело око 15 милиона Срба,
    од укупно, 24 милиона становника. Данас, Срби у Хрватској,
    Словенији, Македонији и Црној Гори, су припадници нација,
    држава, где живе. Републкика Српска, једина, има ембрион
    српске нације. Колико је Срба у Србији, горко је ипоменути.
    Немачка (уједињена 1875), која је изгубила највеће ратове ХХ-ог
    века, данас је, несумњивовелика држава и немачка нација,
    бројнија него икад. Ратове су губили, народ страдао али је
    немачка нација, не жртва, већ снажнија него икад.
    /Наведено само због поређења./)
    На крају, верујем да можемо да створимо свест, да дефинишемо и
    изградимо нацију’основу опстанка Срба.
    Србољуб Савић

    • Nemoguce je stvarati jaku i stabilnu Srbiju kada veliki deo Srba nece da budu Srbi. U svim kulturama i narodima sveta veliki je greh ugostiti svoga neprijatelja a neki novi Srbi ubedjuju nas stare Srbe da su nam prijatelji upravo oni koji su nas tukli kad god su to mogli. Ovo sto se sada dogadja Srbiji je nepoznato u ustoriji ostalih naroda. Cini me nervoznim i ljutim kada na ulici u razgovorima sa ljudima skoro od svakog cujem ,,pa mi nemozemo nista protiv tako jakih i mocnih,,. Narod je otupeo da shvati da je njegova buducnost sa ovakvim vodjama kazan u narodnim kuhinjama i jedan obrok dnevno koji ce svojom miloscu obezbediti ,,mocni i jaki,,. Uzeli su nam sve. ,,Ja neznam sta je ovo sada ljudi pre pili vodu zabadava a ja sada mora da je kupim,, govorila je moja majka. Iscrpeli su nas dugi niz godina a onda je usledila finalna prevara evropejaca i teritorijalno nas razbili i potpuno unistili. malo je onih koji nesto emotivno osecaju prema zemlji u kojoj zive. Da nije PECATA takvi nebi imali gde da se izjadaju i napisu ono sto misle i osecaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *