Јунакиње нашег доба

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

После Светског самита у Рију, 1992, могло се закључити да је заштита природе сметња развоју – не исплати се! Ова филозофија је омогућила предузетнички стампедо на права појединаца, држава, народа и мајчице Земље – чему су се бескомпромисно супротставиле  и многе храбре жене, а поједине тај отпор платиле – животом 

У својој последњој књизи „Деца дана“ (Children of the Days), Едуардо Галеано – аутор „Отворених вена Латинске Америке“ – исписује дневник значајних тренутака у историји човечанства, везујући их хронолошки за дане у години, да би 8. јануар посветио једном заборављеном догађају, кад се једна сељанка подигла у заштиту понижених и увређених народа Еквадора: „Осмог јануара 1872. по указу председника Еквадора, Мануела Леон је погубљена. Председник је у декрету написао ‚Мануел‘, како у историји не би остало забележено да је један господин, као што је он, послао жену, макар и ‚глупу Индијанку‘, пред стрељачки строј. Мануела је изазвала немире у граду и земљи, и подстакла масе Индиоса да се побуне против присилног рада и понижавајућих надница. Као да то није било довољно, она је себи дозволила дрскост да изазове поручника Валеја, владиног званичника, на двобој пред запањеним очима војника… Кад је дошао тај последњи дан, Мануела се суочила са стрељачким стројем без повеза за очи. На питање да ли има шта да каже, одговорила је на свом језику ‚манапи‘ – ништа.“

ПРИРОДА КАО СМЕТЊА „РАЗВОЈУ“ Живимо у веку мултиплицираних неправди, како социјалних, тако и оних уперених против Мајке Земље, што је пре педесет година резултирало рађањем првог покрета за очување природе, инспирисаног књигом Рејчел Карлсон „Тихо пролеће“ (Silent Spring). Рејчел је прва открила истину о последицама запрашивања из авиона „безопасним“ ДДТ прашком, својевремено најављеним као „велико научно откриће“, да би у међувремену цена „напретка“ драстично скочила.
После Светског самита у Рију, 1992, могло се закључити да је заштита природе сметња развоју – не исплати се! Ова филозофија је омогућила предузетнички стампедо на права појединаца, држава, народа и мајчице Земље, да би уз помоћ сета упутстава из „Агенде 21“ дошло до реализације монструозног пројекта за изградњу приватних градова у Хондурасу, најављених као „најзначајнији развојни пројекат у следећих 50 година“. Прва банана-енклава биће изграђена у срцу нетакнуте природе долине Сико, последње преостале пољопривредне зоне настањене староседелачким становништвом.

[restrictedarea] Овај неолиберални пројекат осмишљен је у интересу глобалне елите, која ће своје послове водити из сувереног града-државе, заштићена аутономним правним системом, сопственом полицијом и војском, граничним пунктовима за контролу уласка и изласка, а језгро неизабраног режима чини неколико професора економије и банкара из Сингапура, који бирају гувернера. Изградња „чартер градова“ биће реализована по принципу независних зона слободне трговине, као што су Дубаи или Хонг Конг, с том разликом што ће их градити из темеља – на туђој земљи, без сагласности локалног становништва. Председник диктаторског режима Хондураса Порфирио Лобо, ову одлуку правда потребом да се „привуку страни инвеститори“, а финансијски детаљи бизнис-плана нису доступни јавности. Извршни директор пројекта Мајкл Стронг тврди да се ради о „подухвату којим се остварује сигурност и просперитет Хондураса“, уз наговештај да би се овај тренд могао проширити и на остале земље Латинске Америке.
Против одлуке владе подигли су се бројни покрети за заштиту животне средине, међу којима је и „Црно братство“, на челу са шездесетогодишњом активисткињом – Мирија Миранда, одлучном да спречи извршење неоколонијалног плана за претварање Хондураса у „банана-републику“. Миријамином покрету се придружио и бивши државни тужилац Хондураса Оскар Круз, жртва полицијског насиља и хапшења због учешћа у демонстрацијама против неуставног плана формирања државе у држави, над којом Хондурас нема никакву контролу. Еколошке последице овако устројеног дивљег насеља непредвидиве су и погубне по локални живаљ. У овим енклавама ван закона, странци ће се бавити неконтролисаним активностима, уз некажњено кршење стандарда еколошке заштите, а права радника у овог радном логору биће у рукама оних који ником ни за шта не одговарају.

КОРПОРАТИВНИ НАЦИЗАМ Новинар Исмаел Морено дошао је у посед текста уговора о изградњи „специјалног развојног региона“ и скренуо пажњу јавности на шокантне ставке којима се легализује овај неоколонијални подухват:
– Ниједна страна или домаћа власт нема права да се меша у питања у искључивој надлежности РЕД-са (Regiones Especiales de Desarollo – Специјални развојни регион)
– Влада РЕД-са може да примени имиграционе контроле при уласку, боравку и напуштању територије људи из других држава, а имају право да улазе у међународне односе са другим државама, независно од владе Хондураса.
Морено с правом страхује да би „изнајмљено“ земљиште у блиској будућности могло да пређе у власништво анонимног предузимача. „Све информације су доступне на Интернету, сем податка о томе ко је уложио почетних 15 милиона долара у овај пројекат.“
Да се ради о дугорочном пројекту корпоративног нацизма, сведочи изјава либертанијанца Мајкла Стронга, задуженог за реализацију овог пројекта: „Уколико желимо да створимо образовни систем на добробит и срећу човечанства, морамо да елиминишемо сваки утицај државе у процесу образовања… Ми морамо да спроведемо овај принцип на глобалном нивоу, како у вези са питањем образовања, тако и у вези са запошљавањем и истраживачким радом.“ Мануела Леон је постала узор генерацији побуњених жена, међу којима је и Алба Очоа, оснивач пољопривредног пројекта за „фер трговину кафом“, тренутно ангажована на прикупљању сведочанстава о несталим и убијеним активистима.

БРАЗИЛ

Беземљаши Бразила имају вишедеценијску традицију организовања, а тренутно је најактивнији покрет МСТ. Ова заједница броји око два милиона чланова, удружених у 2.000 кооператива, које на заузетој земљи производе здраву храну. Пољопривредници су успоставили свој модел самоуправе, имају сопствене медије, културни живот и образовање.
Лидер покрета је шездесетогодишња сељанка Илда Мартинес де Соуза, ангажована од своје 18. године у организовању помоћи радницима и сељацима без земље, као и обесправљеним породицама из фавела. „Кад је корпорација избацила моје родитеље са земље, отишла сам у Сао Пауло и укључила се у организоване групе за помоћ свима којима је помоћ била потребна. У том послу сам заиста уживала. У покрет су укључена и моја деца (родила петоро, шесторо усвојила), коју сам одгајила радећи у фабрици у ноћној смени. Покрет за правду ме је формирао и очеличио. Открила сам сопствене вредности као људско биће, жена и мајка.“ А кад се покрет развио вратила се на село, у потрагу за земљом. Као прекаљени активиста Илда тренутно води борбу за редистрибуцију обрадиве земље, надајући се аграрној реформи о којој њен народ још увек само сања. „Борићемо се да ниједно дете у овој богатој земљи не буде гладно…То је револуција“, каже Илда, поносна на рај који стварају породице на земљи за коју су се избориле.
Питање које би Галеано могао да постави народу Србије 2013. гласи: хоћемо ли на време схватити вредност запарложене дедовине, напуштених сеоских домаћинстава и празних школа или ћемо их радије изнајмити „чартер градовима“ и компанијама за експлоатацију рудног богатства, верујући да је могуће доћи до хлеба без мотике и сачувати природно окружење без личног жртвовања.

ГВАТЕМАЛА

Већ више од три године заједнице из области Санта Роса и Јалапа у Гватемали одолевају „развојном пројекту“ отварања рудника сребра, финансираном од стране канадске корпорације Canada’s Tahoe Resources. Министарство енергетике и рударства Гватемале дало је дозволу за почетак експлоатације минералног богатства у области Сан Рафаел де лас Флорес под називом „Пројекат Ескобар“. Вође угроженог народа Xинка отете су после спровођења референдума, на којем се 99 одсто становника изјаснило против овог екоцидног пројекта. Један од киднапованих активиста је убијен, а компанија наставља да некажњено прогања побуњенике, захваљујући подршци владе и криминализацији свих легалних активности, до ускраћивања права на референдум. Иако су 43 земље потписале петицију са захтевом за формирање Интернационалне комисије против оних који некажњено убијају борце за очување природе, терор се наставља.
На аргумент компаније да ће отварањем рудника бити омогућен привредни развој и повећана запосленост, новинар Оскар Моралес каже да је компанија обманула становништво јер је после отварања рудника подигнута цена земљишта и закупнина, као и прехрамбених производа, што се одразило на додатно осиромашење народа.
Активисти ЦАЛАС-а најављују тешку и неравноправну борбу, с обзиром на то да су „државне институције одговорне за заштиту животне средине веома слабе, док је Министарство рударства веома утицајно.“ Неколико сати после ове изјаве испаљени су хици на седиште ЦАЛАС-а, а кућа правног саветника покрета поново је претресена и опљачкана, што говори о криминалној позадини читавог „развојног пројекта“ и корупцији која је пустила корен у темеље система. Иза злочина против латиноамеричких народа стоје владе Канаде и САД-а, које у спрези са северноамеричким компанијама успостављају профитабилне економске и војне односе са гватемалском елитом, праћене репресијом и физичком ликвидацијом опонената.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *