Почетна / Друштво / Југ верује Северу, не Бриселу

Југ верује Северу, не Бриселу

Пише Наташа Јовановић Фотографије Зоран Влашковић

Буде ли мрачни план предвиђен Бриселским споразумом реализован, не би требало бити много паметан па закључити да ће сва српска „дијаспора“ доћи у централну Србију да потражи још један понижавајући статус „интерно расељених лица“

Ако су некад показивали задивљујући пркос према свему што је угрожавало њихов и опстанак Космета у границама Србије, данас, месец дана после парафирања Бриселског споразума, косовско-метохијски Срби подсећају на лавове ухваћене у мреже ловаца. Од сопствене домовине добише резерват. Ако опстану показиваће их као реликвију прошлости коју би требало сачувати, као реткост у антикваријату. То је епилог парафирања споразума у Бриселу.
Ако је ово мишљење Севера, изречено кроз уста Милоша Ј. из Зупча, о томе шта Југ мисли о споразуму најбоље рече пре неки дан усред Гораждевца мудра игуманија Пећке патријаршије, мати Февронија: Ако Косовска Митровица поклекне под Бриселским споразумом, нестаће и Пећка патријаршија!

ПОД ЗАСТАВОМ РЕПУБЛИКЕ КОСОВО Вест да се „Север Косова мири полако са Бриселским споразумом“, тачна је, листом се слажу Митровчани, таман колико и она да су се на „гласању“ код потпредседника Владе, три начелника Округа изјаснила „за“ Бриселски споразум, док је само начелник са Севера био против! Већ сутрадан открисмо да никаквог гласања, па ни изјашњавања у вези са тим питањем није ни било!
„Наравно да је неистина да се Север слаже са Бриселским споразумом“, каже Небојша Јовић, председник Српског националног већа из Косовске Митровице, уз објашњење да је вероватно као основ за овако ноторну неистину послужила изјава Раденка Недељковића који је рекао да Срби на Северу не могу спречити Београд у намери да имплементира суицидни Бриселски споразум.
„ И то није ништа ново. То смо много пута до сада рекли. Али смо казали и то да ми, народ са Севера Космета, држећи се најпре Устава Србије,Резолуције 1244, и 98-одстотне воље народа на референдуму, нећемо прихватити споразум и да ћемо се свим демократским средствима супротставити правној хајдучији која би требало да нас испоручи нелегалној, криминалној и непризнатој албанској монструм-држави! Зашто нико неће да каже да бисмо прихватањем суицида званог „Бриселски споразум“, живели под уставно-правним системом Косова, да би нам се судило по косовским, а не српским законима, да бисмо порезе плаћали албанској, а не српској држави, лечили и децу своју предавали у руке оснивачима „Жуте куће“. Знају ли они да би наша деца у перспективи морали да, поштујући Устав Косова, и закон о војсци који би могао бити изгласан, а као њихови држављани, да служимо у војсци и да под њиховом заставом колико сутра ратујемо за Бујановац и Прешево, а већ прекосутра за Врање и Ниш? Коначно нека нам кажу да ли ће нам судити исте оне судије које су, по правилу, у претходних 14 година Србе осуђивали на по 20 до 40 година затвора“.

ПРАВЕ РАЗМЕРА КАТАСТРОФЕ Заиста, тумачима споразума намеће се питање да ли ће српски органи бити потпуно угашени или расељени на територији уже Србије. У случају потпуног гашења, поставља се питање предмета који су већ започети и коме ће ти предмети бити предати на даљи рад. У случају некаквог опстанка ових судова ван територије Косова поставиће се питање њихове надлежности, односно да ли ће ти судови судити све предмете или ће њихов делокруг бити ограничен.
Адвокат Дејан Васић из Косовске Митровице сматра да ће косовски судови највероватније заживети наново сагласно реформи правосуђа на Косову уз анекс одељења Апелационог суда Косова који би имао посебно одељење у Митровици.
„Када се ово каже, можда се учини да ће бити једноставно. На који начин ће се новоформирани суд односити према правоснажно пресуђеним предметима које су донели судови Србије? Ако, као до сада, ове пресуде буду игнорисане, поставља се питање ко ће ове пресуде извршавати? Шта ће се десити са предметима који су се акумулирали у судовима Републике Косово у Вучитрну? Грубе процене кажу да постоји више од 20.000 кривичних предмета из надлежности некадашњег Општинског суда, плус они предмети које је судио Окружни суд. Хоће ли се по тим предметима радити? Ако хоће, ни уз упетостручен број судија ови предмети не би могли бити у догледно време окончани. Такође, питање је по којим документима ће судови поступати. Досадашња пракса косовског правосуђа је била да се не признаје нити један документ који је издао или оверио неки од ‚паралелних‘ органа. Такође, нити један документ из Србије Косово не признаје без провере валидности, од којих никада није окончана нити једна, поново из разлога непризнавања докумената Србије на Косову, нити косовских у Србији. Да ли ће после споразума косовски судови и судови Србије успоставити однос сарадње? Ако се тај однос успостави судови у Србији би морали да признају, на пример замолницу, на којој је грб и печат независног Косова“, истиче Васић.
Намећу се и питања ко би, у случају да се у Митровици отвори нови суд, био судија тог суда? Да ли би то биле судије које сада раде у Основном и Вишем суду у Косовској Митровици.
„У случају да буде тако, мора се знати да ће српске судије да затекну један потпуно нови и другачији правни систем у којем никада нису радили и чије прописе не познају. Сигурно да би за њихово оспособљавање била потребна јако дуга обука. Сада се не бих бавио питањима органа који ће те судије именовати, као ни текста заклетве коју ће судије полагати. Сва ова питања су само врх леденог брега и размере стварне катастрофе по обичне људе ће моћи да се виде када све то буде почело да ради. Мени то није за утеху, али сигурно је само да ће адвокати имати посла“.

ОД ПОЗОРИШТА ДО АМАТЕРСКЕ ГРУПЕ Ни питања Универзитета и културних институција споразумом нису прецизно формулисана. И до сада установе културе од националног значаја (републичке, односно покрајинске) опстајавале су тако што су архиви распоређени по унутрашњости Србије (Ниш, Прокупље, Београд), Народна библиотека је добила собичак у оквиру НБС-а (и обавезне примерке књига и часописа који више немају где да се складиште), Галерија уметности смештена је у приватном стану директора у Београду (без иједне слике), Народни музеј има канцеларију у поткровљу Етнографског музеја (без фундуса и поставки)… Већина ових установа финансирана је, како смо сазнали у разговору са представницима ових институција на Космету, тако што преостали радници примају плате, али се готово никаква средства не издвајају за њихове програмске делатности. Занимљиво је и то да се за рад локалних институција културе на КиМ издваја више средстава за рад, него за некадашње (и садашње?) републичке и покрајинске. Да ли то значи да смо се већ одрекли државности на Космету?
Покушај да се институције културе из Београда врате на територију АП Косова и Метохије углавном је током претходних година био узалудан, а идеја Бранимира Јокића, директора Народног музеја Приштина који је – вероватно схватајући да ће кад-тад доћи до неког споразума, налик овом, Бриселском – предлагао да се формира Регионални центар културе Косова и Метохије, који би окупио све поменуте институције, са циљем да се касније евентуално интегришу у било какав нови замишљен систем – није наишла на плодно тле. Али зато за свих ових четрнаест година није чак формирана ни радна група при Влади Републике Србије која би, рецимо, донела нацрт стратегије културе за Косово и Метохију.
Једино што је засад познато јесте то да Бриселски споразум не предвиђа прецизно даљу судбину српских институција културе на Косову и Метохији. Претпоставља се једино то да ће Србија из свог буџета трансферисати новчана средства у фонд којим ће распологати Заједница српских општина (као и за просвету и за здравство). То би свакако значило да наведене установе културе морају да се реорганизују и пререгиструју, и да се од установа националног значаја трансформишу у установе регионалног, односно локалног карактера. Директоре и управне одборе би тада именовала Заједница српских општина, која би и распоређивала новац за установе, а ресорно Министарство културе и Канцеларија за КиМ имале би знатно мању улогу од данашње. На тај начин, што због могућности од вођења лоше кадровске политике, што због актуелне ситуације на терену, културни посленици са КиМ стрепе да постоји опасност да готово све поменуте институције културе изгубе значај. А неке од њих би могле бити и угашене, јер би њихову улогу, у новонасталим околностима, могле да преузму тренутно постојеће локалне институције културе.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА Посебно је забрињавајућа и судбина Универзитета у Приштини, који тренутно броји десет факултета, распоређених у четири северне српске општине. Уколико ови факултети буду издавали косовске дипломе, запослени у њима страхују да би следећих година број уписаних бруцоша био све мањи и мањи. То би за последицу могло да има гашење једног по једног факултета, све док им се број не сведе на три факултета, колико за Србе и предвиђају косовски закони.
Ова, те питања везана за лечење, дечји додатак, матичне листове остала су да висе у ваздуху. Србима на Косову и Метохији нико још увек није објаснио шта је суштина бриселских „компромиса“. Без одговора остало је и питање да ли ће сви Срби испод Мердара, Кончуља, Јариња и Брњака, постати „дијаспора“? Буде ли овај мрачни план заиста реализован, не би требало бити много паметан па закључити да ће сва та српска „дијаспора“ убрзо доћи у централну Србију да потражи још један понижавајући статус „интерно расељених лица“ (а таквих Срба са Косова има још од 1999. године и држава се према њима маћехински односи). Отуда велики број људи одбија да прихвати болну истину да је са споразумом нестало и Косово из државе Србије. Требало би знати да је, осим Севера Косова и Метохије, Југ покрајине у којем живи и данас довољно Срба да овде ни о каквој независној албанској држави не може бити говора, такође кључ опстанка српске државе на целој својој територији. У свакодневном речнику политичара, лаконски се тврди да је Југ сагласан са бриселским брљотинама, а да се Север буни. Реч је о небеској лажи, јер нема ниједне српске куће на Косову која би драге воље пристала да буде под управом евроалбанских превараната, који ће их оставити без посла, школе, културе, сећања и, наравно, без наде.
Иван Петровић, правник из околине Ранилуга, каже да на Југу влада уверење да је реч о још једном у низу пораза. Само потписивање Бриселског споразума, тврди он, значи море проблема са којима ће се у наредном периоду суочавати свако од њих.
„Ми уопште не знамо ко ће, како, и где издавати лична документа пошто је извесно да СУП неће постојати. Друго питање без одговора је, рецимо, шта ће бити са дечјим додатком који су досад давале институције Републике Србије. Верујем да уколико здравство буде предато институцијама Републике Косово већи део људи ће се окренути ка Врању, а како ће бити могуће лечење у Србији са здравственим књижицама које ће бити оверене у другој држави, ја на то немам одговор. Оно што не мора нико да нам објашњава јесте да ако не постоји српска општина и српски матичар у оквиру ње, а то нам намеће споразум, неће имати ко ни да нас уписује као држављане Републике Србије у матичне књиге“.

СВАКО СЕ ВРАТИ КУЋИ, КАД-ТАД Но, како каже, све очи Југа су упрте ка Северу.
„Север зна да су нама на Југу одузета сва права. Пример је задружно земљиште и фабрике у којима је радио велики број Срба пре 1999. Сада имамо ситуацију да косовска Агенција за приватизацију приватизује на десетине хектара земљишта, приватизује фабрике грађене на српском земљишту, у којима су радили Срби, а сада су власници Албанци. У мом селу 30.000 хектара земље је дато неком Албанцу у закуп на коришћење у трајању од 99 година. То је страшан ударац за село које је етнички чисто српско. Ако се то деси на Северу, онда следи тихи институционални притисак на људе да оду. Онда ће опустети и наше енклаве, та острвца наде“.
А на острвцима наде у Косовској Каменици и Гњилану живи између 10. 000 и 15.000 Срба. У Општини Ново Брдо 2.000 Срба, а у Општини Витина између две и 2,5 хиљаде Срба. Укупно то је преко 25.000 људи. Над њима, као и над непокореним Севером спроводи се „шок терапија“ и то тако да би нашим политичарима позавидели и мртви отомански императори, завршно са онима који су протерани са ових простора 1912. године, на радост ове исте, вероломне и подле Европе, која је Балкан вазда доживљавала као егзотичну периферију.
Председник Општине Косовска Каменица Бобан Јефтић каже да му је тешко да говори о споразуму, јер „сада сам на прекретници или да помислим да све оно у шта сам веровао 17 година није имало никаквог смисла, или да одлучно одбијем да учествујем у тој обмани“.
„Отац Иларион и владика Теодосије кажу да је на нама, на власти, да улијемо снагу овом народу, да би требало да им причамо како ће бити боље. А како да ја то причам свом народу када сам не верујем у боље сутра. Ми смо спремни на нове жртве, али ако дође до примене споразума биће то почетак краја. У разговору са родитељима схватам да ће следеће године велики број деце бити уписан у средње школе у централној Србији. За децом ће отићи и родитељи и све ово што смо чували годинама нестаће као балон од сапунице. Сем, уколико се Север не супротстави.“
Истина је да такозвани Север Косова, једна измишљена географска категорија, полако постаје политички забран у којем се Србима слама отпор. Милан З. из Гњилана сматра да сламање Севера и сви остали потези данашњих српских власти неће бити заборављени.
„Цена коју у историји плати један народ због својих безумника који су се осилили и продају што није њихово обично је двоструко већа, ако их неко на време не спречи у томе. Председник Владе Ивица Дачић говори како Србија неће више ни са ким да ратује. И не би требало. Ваљда је лакше све административним путем предати“.
Срећом, народ мисли једно, политичари раде друго. На крају обично бива онако како је вековима и било. Политичари пролазе, а народ се сналази како би опстао. Срби на Косову имају своје мишљење независно од разних „преговарача“. Они знају да није први пут у бурној српској историји да Срби са Косова одлазе, па се после на њега враћају. Свако се врати кући, пре или касније.

А Срби Лазара не смеју ни да спомену!

Сваке године на Видовдан, Срби из Ранилуга доносе спомен-плочу у родно место цара Лазара, покушавајући да сачувају сећање на 1389. годину. У подножју Прилепца, у селу Прилепница подно узвишења на којем је у средњем веку, до пропасти средњовековне државе, постојало утврђење, прва линија одбране Новог Брда, сваке године се окупе Срби из оближњих села да  обележе Видовдан. Спомен-плочу доносе и односе са собом. Било је покушаја да је оставе, па се то завршило албанским вандализмом. Ако, дакле, данашњи „евроалбанци“ не могу ни да смисле помен на 1389. годину и на цара Лазара, шта би требало очекивати кад се пуном снагом примени „компромисни“ папир из Брисела? Шта ће бити за двадесет година или много раније? И док РТС уочи летње туристичке сезоне, док траје драма косовских Срба, емитује плаћене прилоге из Албаније у којима се приказују српски туристи како обилазе споменик Скендербегу који се после пада Косова још двадесет година борио против отоманских освајача, Срби на Косову не смеју ни да помену цара Лазара!

Булевар Била Клинтона

Док су Турци харали Косовом, српски конзули у Приштини су били Бранислав Нушић и Милан Ракић, славни наши писци. Ако се оствари евроалбански план срочен у споразуму, први ће из уџбеника бити избачен баш Милан Ракић. Ако ни због чега другог, оно због стихова: „…Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне, на каменој плочи, знајући тад да га не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи…“
Зграда старог српског конзулата у Приштини, грађена у време Отоманске империје, налазила се некада у улици која је носила име Београдска. Како ли се данас зове та уличица што излази на Булевар Била Клинтона? Улица Мадлен Олбрајт? Веслија Кларка?

Чија је сада Панчићева оморика?

Србија данас не зна да су границе албанског Косова на врховима Копаоника, код рудника Копорић, изнад Лепосавића, на 1.300 метара надморске висине! Тако Панчићева оморика више није у Србији! Невероватно звучи, али како нам је испричао Живко Радоњић, родом из Приштине, један албански политичар је још за време социјализма „маркирао“ ову територију изградњом виле по имену „Јапанка“ која се налази баш на тој административној граници, испод небеса, а на српској земљи.
„Ту је осамдесетих година живео Махмут Бакали, председник косовских комуниста. Бакалија више нема, умро је, али се полако остварује великоалбанска идеја о затирању Срба до Крушевца и даље по потреби и могућностима“.

Aл’ нешто се плашим тог папира

Прелазак са Севера Косова на Југ, путем према Приштини, више подсећа на један надреални филм о крају историје у којем се смењује сећање на славну прошлост и невероватни призори неподношљиве будућности. Где год смо били, на сваком месту, у сваком насељу и граду, чекала нас је неверица. Бабин Мост, чисто српско село смештено између Митровице и Приштине, ограђено је од магистралнг пута високим бетонским зидом. „КФОР је то поставио после 1999. када је код Албанаца заживео обичај да нас, преостале после покоља и масакра, у пролазу поздраве рафалом из кола. Ено га зид стоји. На зид смо се навикли. Нека свако ради свој посао. Него, је л’ знате ви нешто о овом споразуму“, готово заверенички уноси нам се у лице старина, житељ Бабиног Моста.
„Зид преживесмо, ал’ нешто се плашим тог папира.“

 

2 коментара

  1. Српском народу са Космета је одавно јасно да су Никoлић, Дачић и Вучић осведочени ратни злочинци који учествују у стварању велике албаније на тлу Космета




    0



    0
  2. Koliko god da se kaze, ne moze se dovoljno izraziti prljavstina,izvitoperenost, podvale, lazi koje padaju na srpski narod sa visokih vladajucih stolica. Ne znam kako da izrazim osecaj gadjenja pri pomisli na samo jednou sliku, koju ostavlja pravnik, koga zapad slavi, kad iz Mitrovice javlja, kako su Srbi za br.sporazum i stoji na ulicama toga grada, gde ga ti ljudi, jedini Srbi u Srbiji, mogu cak i videti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *