Игре са датумима

Пише Драгомир Антонић

Наредне 2014. неће бити ни помена о Косовској жртви, Газиместану, Милошу Обилићу, већ ћемо бити сведоци колективног клечања уз извињење властодржаца за све што су Срби учинили од Лепенског вира и Винчанске културе до нареченог  датума

Изгледа да се неке ствари у држави Србији мењају. Да ли набоље или нагоре, тешко је одгонетнути, али промене су покренуте. Три мудраца из власти више не говоре да евроунијатска творевина нема алтернативу. То је превазиђено. Сада, како то сликовито, скоро песнички, рече председник Владе: „Европа је за Србију једина перспектива!“ Огромни напредак у размишљању. Од нечег што није имало алтернативу направи се нешто што има једину перспективу. Велики корак је пређен на путу ка Датуму.

СЕТИМО СЕ ДРУГОГ ДОГАЂАЈА Игре са датумима су веома занимљиве, увек осмишљене и никад случајне. Играју се оне вековима и на свим просторима. То је важно упамтити. Чак и летимичан поглед на поједине догађаје показаће да се недела према једној заједници или народу намерно чине о датумима који су за ту заједницу посебно важни. Велики војни маневри аустроугарске царевине одржани су на Видовдан 1914. године у Босни и Херцеговини. Познато је шта се десило тог дана. Свети празник једног народа, Срба, који је и један од упоришта његовог моралног постојања, претвориће се у дан кад би се требало сећати неког другог догађаја. Није више важна жртва цара Лазара, ни Косовска битка, него је важан атентат на престолонаследника непријатељске царевине. Кад већ не можемо да одстранимо датум из колективног народног и историјског памћења, хајде да га заменимо неким другим догађајем који се ето „случајно“ десио баш тог датума. Почетком овога, двадесет првог века, датум је искоришћен за испоруку председника државе непријатељском мафијашком Трибуналу у Хагу. Зато се немојмо чудити што наредне 2014. неће бити ни помена о Косовској жртви, Газиместану, Милошу Обилићу, већ ћемо бити сведоци колективног клечања уз свеопште извињење српских властодржаца за све што су Срби учинили од Лепенског вира и Винчанске културе до нареченог датума. О злочинима и клањима Срба на Божић у Кравици или убијању из ваздуха грађана Београда и Лесковца на Васкрс од стране савезника 1944. много тога се зна. Уосталом свако од нас се, ако то жели, може присетити неког крвавог догађаја. Не мора много да се напреже, нека се присети НАТО злочинаца из 1999. године.

[restrictedarea]

 

ЖРТВЕ И ЗЛОЧИНЦИ У ИСТОМ СТРОЈУ Ако је за утеху замена догађаја, на одређени датум се дешава и много јачим и већим силама од Србије и српског народа. Девети мај, дан кад је завршен Други светски рат потпуном капитулацијом национал-социјалистичке Немачке Адолфа Хитлера и осталих главешина, слављен је као дан победе слободног света над фашистичким силама зла. У свим главним градовима Европе организоване су параде и све се чинило да се тај дан не заборави. Временом се Немачка опорављала, постаје важна сила, и прослава Дана победе њој почиње да смета. Она захтева да се ратови, победе и порази из прошлости забораве, и да се сви окренемо будућности. У име светле и заједничке будућности заборавите злочине које смо вам учинили. Деветог маја славићемо дан Европе. И би тако. Пронађен је некакав папир по којем је Роберт Шуман предложио стварање заједничке Европе или нешто слично, и одлучено је да се од 1985. то слави. С једне стране 60 милиона погинулих, читаве државе и народи доведени на руб пропасти, а са друге стране папир. Жртве и злочинци у истом строју. Испира се мозак. Уводи колективна амнезија. Сви славе Дан Европе само Руси Дан победе. Неваљали Руси и добри Европејци. Колико су се злочинци и убице променили увидели смо ми у Србији 1999, Египћани 2010, Либијци 2011, а ових дана заједнички наступ убица и жртви гледају грађани Сирије.

ПОЧИВАЈУ У ЈАМАМА У књизи приповедака, „Руковети са њиве господње“, епископа Лаврентија у одељку „Ту је Босна и ту Србин живи“, описан је догађај из једног села са Купрешке висоравни из шездесетих година прошлог века, где је садашњи епископ, као млад парох провео више од четири године.
„ На Илиндан 1941. покупиле су усташе са њива 43 мушкарца Србина и одвела их у непознатом правцу. Женама су рекли да их одводе у ропство. Три године су деца чекала да им очеви дођу из заробљеништва. Може се замислити какво је трагично изненађење било кад се сазнало да они почивају у јами. А открило се то на врло интересантан начин. Две католкиње из суседног села се посвађају. У љутњи једна запрети другој: ‘Ја ћу пријавити да је твој муж бацао оне Трифуновиће у јаму.’ Случајни пролазник чује то и пренесе властима. Савез бораца из Купреса покрене истрагу. Саслушају ону жену, она призна и покаже место где се јама налазила. Још је рекла да је мужу оне жене са којом је у завади, један Србин, бранећи се пред бацање у јаму одгризао прст на руци, што се може и данас уверити, јер је жив и без тога је прста… Причају очевици да су жртве доле устављали како је која падала. Било их је који су отпузали у попречни део јаме, што значи да су живи бачени. Неки су били у седећем ставу. Цела пећина је замирисала. На њима је била још сачувана одећа… Власти су злочинце осудили на по неколико година затвора. По истеку казне поново су се вратили у своје село“(стр. 75-76, Манастир Соко, 2007).
На истим просторима седмог и осмог априла 1992. пуковник Славко Лисица ослобађајући Купрес проналази у подрумима масакрирана тела Срба, а међу заробљеним припадницима усташа проналази: Пољаке, Литванце, Естонце, Немце. Све сами Европејци, наша једина перспектива, на заједничком послу – убијање Срба. Зато ниједан злочин учињен над Србима не смемо заборавити. Чувајте се пароле да је Датум једино важан, а све друго неважно. У противном наше потомке чека злехуда судбина. Крвник нарав неће променити. Помолите се за српске хероје у Хагу.

[/restrictedarea]