Годишњице које ће појести скакавци

Пише Миодраг Зарковић

Обележавање двестоте године од рођења књижевног генија Петра Петровића Његоша, као и стоте годишњице избијања Првог светског рата, протиче уз недовољно, малтене непостојеће, а свакако и погрешно, учешће државе Србије

Свирепа енглеска процена да Србија „пати од вишка историје“ можда ће деловати исувише тачно када се следеће године буде навршио пун век од почетка Првог светског рата. Већ и сада је, наиме, прилично очигледно да ће многе западне земље, али и неке у окружењу, тај јубилеј да искористе у пропагандне сврхе, и то тако што ће, по обичају устаљеном у протеклих двадесетак година, сву кривицу за избијање Првог светског рата да свале на леђа Србије и Срба. Таква, кривотворена историја, заиста може да представља вишак, који би на ткиву било које нације изазвао једино патњу.
Разумно би било, стога, да држава Србија обави са своје стране неопходне припреме како би достојно одговорила на наведене изазове – ако ни због чега другог, а оно због међународног угледа, који јој је све урушенији. Ипак, званични Београд до сада још није показао да му је нарочито стало до уласка у ту борбу: у одбор за обележавање те годишњице, примера ради, није позван нити један историчар, као ни било ко од представника војних снага (па ни начелник Генералштаба).
Чланство одбора чине: целокупан састав Владе Србије, затим саветници председника Републике Радослав Павловић и Оливер Антић, председник Српске академије наука и уметности (САНУ) Никола Хајдин, те директори четири установе – Народне библиотеке, Народног музеја, Народног позоришта и Југословенске кинотеке. Историчара, дакле, ни од корова, док је војном достојанственику најближи министар одбране – али и недовољно близу, пошто је у његовом случају реч о цивилном, а не војном лицу.
С обзиром на то да је реч о јубилеју везаном за прворазредан историјски догађај, па још рат, одсуство историчара и војника из организационог одбора утолико је упадљивије.

МУК УМЕСТО ОДЈЕКА Није ништа боље стање ни са другим значајним јубилејом, који, за разлику од стогодишњице Првог светског рата, не подсећа на ратно дешавање, већ на једну од најважнијих личности у цеокупној повести Срба, а то је владика и песник Петар Други Петровић Његош. Предстојећег новембра ће се, наиме, навршити тачно два века од рођења Његоша, што би, барем у математичком смислу, био једнако добар повод, као и јубилеј који је многима још увек у сећању, и који је обележен не тако далеке 1987. године, када се прослављало такође 200 година од рођења Вука Стефановића Караџића.
На математици се, међутим, сва поређења и завршавају: Вуков јубилеј је био заиста громогласно обележен, са одјецима у буквално целом свету, док се за обележавање 200. годишњице Његошевог рођења може само тужно приметити да не одјекује чак ни у оквирима наше државе, из простог разлога што држава не изгледа као да је уопште занима да узме учешће у прикладном придавању значаја историјском великану какав је био Његош. Пре више од три месеца је, примера ради, београдски дневни лист „Вечерње новости“ упозоравао на уочљиво маћехински однос званичника према јубилеју (речит је и наслов једног од чланака – „Прослава два века од рођења Његоша још без државне подршке“), али се у међувремену ништа није променило набоље. Обележавањем Његошевог јубилеја тренутно се баве представници САНУ, „Матице српске“ и Академије наука и умјетности Републике Српске (позив је био упућен и Црногорској академији наука и умјетности, али га та установа није прихватила, из вероватно политичких разлога), и то је то. Нико у име државе. А то је озбиљан пропуст, ако ни због чега другог, а оно због речи којима почиње „Горски вијенац“, свакако најзначајније Његошево дело: „Посвећено праху оца Србије.“ Оца Србије, дакле, не српства – Његош је умео да препозна значај српске државотворности и да тај значај именује, за разлику од ових који данас представљају државу Србију и који као да не хају за епохалну важност Његоша ствараоца и Његоша мислиоца у културној свести српског народа.

[restrictedarea]

ТРИЈУМФ СРБИСТИКЕ За потребе овог осврта, врло је сликовито сећање Милована Витезовића на то како је, поменуте 1987. године, достојно и достојанствено обележена 200. годишњица рођења Вука Караџића. Витезовић је у прославу јубилеја био и непосредно укључен, као творац телевизијске серије „Вук Караџић“ која је била свакако најкрупнији чинилац обележавања, а у памћење су му – као и свима који су дотичне године били барем пубертетског узраста – за вјеки вјеков урезане појединости које говоре о колосалности тог јубилеја:
„Држава је тада на све начине обезбедила неопходну подршку прослави“, каже Витезовић за „Печат“. „Били су штампани беџеви са Вуковим ликом, свеске за писање, мислим чак и мајице, при чему су сви ти материјали били ослобођени пореза, а ‚Народна банка‘ је те године била издала и новчаницу са ликом Вука Караџића. Безмало је све било у знаку Вука Караџића и то није могло без обилатог учешћа државе, која се заиста озбиљно била припремала за јубилеј. Довољно је рећи да је организациони одбор за обележавање годишњице почео са радом три године пре саме годишњице.“
На такав однос државе се, подсећа Витезовић, сјајно надовезала и научна делатност, не само српска, већ и светска. Симпозијуми су били одржавани диљем Европе: од Источне Немачке, преко Москве, до Сорбоне.
„У Београду је било уприличено више изложби, од којих је једна била састављена искључиво од карикатура, а издато је и неколико зборника о Вуку. Такође вреди поменути да је било подигнуто више Вукових споменика и биста, па тако и једна у Бечу, једна у Вајмару и једна у Лајпцигу. Јапанци који су се тих година бавили оживљавањем гласова многих историјских великана, на пример Шекспира, радили су то исто и са Вуком, тако што су му реконструисали лобању, па су кроз њу пропустили глас глумца Љубе Тадића. То је навело Душка Радовића да састави стих: ‚Ој стварности, исувише груба, Вук је, дакле, покварени Љуба‚ Све у свему, годишњица Караџићевог рођења била је обележена на највећем могућем нивоу“, каже Витезовић, сценариста чувене серије „Вук Караџић“ редитеља Ђорђа Кадијевића, коју је снимила тадашња „Радио-Телевизија Београд“ (касније преименована у данашњу „Радио-Телевизију Србије“), уз помоћ аустријске телевизије „ОРФ“ која је новчано подржала сцене снимане у Бечу.
Колики је то био тријумф србистике, посредно се види и по следећем примеру, такође похрањеном у Витезовићевом сећању: када је Фрањо Туђман на самом почетку деведесетих дошао на власт у Хрватској, прва загребачка улица којој је одузет дотадашњи назив била је управо Улица Вука Караџића; толико је био јак одјек прославе јубилеја, да доказани српски непријатељи, попут Туђмана и његовог режима, нису могли да ни часа поднесу улицу која је носила Караџићево име, иако је управо Вук 1862. био проглашен почасним грађанином Загреба, и то као први почасни грађанин у историји Загреба.

МАЛТЕНЕ БОМБАРДОВАЊЕ Када се сагледа све набројано, кристално је јасно колико у обележавању Његошевог јубилеја недостаје учешће српске државе, за сада ограничено на организовање великог симпозијума заказаног за новембар (у Београду, Новом Саду и Бањалуци), као и још једног научног скупа у Косовској Митровици. Ништа, наравно, није спорно у самим симпозијумима (у јуну ће, уосталом, један посвећен Његошу бити одржан и на „Сорбони“, мада ће бити вишеструко мањи по броју учесника од српских), али симпозијум је догађај који је првенствено намењен стручној, научној јавности, док ће потпуно заобићи широке народне масе – до њих најлакше и најбрже може да продре управо држава, а у условима економске кризе државно учешће малтене је обавезно за било какву темељнију кампању која би подсећала на ону која је пратила годишњицу рођења Вука Караџића.
Можда и већа катастрофа вреба у вези са питањем оног другог јубилеја, тј. стоте годишњице избијања Првог светског рата, иако то обележавање пати од наизглед другачије тегобе: држава се у том случају јесте укључила, али на сасвим погрешан начин. Штавише, овде је пре реч о претераном (иако крајње неделотворном) учешћу државе, које, тако незграпно, готово потпуно искључује стручну јавност. Као што је напред наведено, у одбор за обележавање ове годишњице није увршћен ниједан стручњак, попут историчара, па тако и нико из Архива Србије или Војног архива.
„Свако ко иоле прати међународне прилике, свестан је да нам следеће године предстоји малтене бомбардовање у погледу набацивања кривице“, каже Мирослав Перишић, директор Архива Србије, један од оних чије би учешће у раду организационог одбора било крајње очекивано, али ипак изостаје. „Западна пропаганда која ће бити усмерена ка доказивању српске кривице за избијање рата, вероватно ће бити свеприсутна и неизбежна. Срећом, западне земље немају нити један материјални доказ да је Србија била на ма који начин умешана у атентат. Током Другог светског рата, једна комисија из Беча боравила је у окупираном Београду пуних годину и по дана, покушавајући да пронађе доказе да је Србија била умешана у атентат, и није успела да открије макар један. Недавно смо у Архиву пронашли један занимљив документ. Реч је о писму које је аустријски генерал Оскар Поћорек, као тадашњи управник Босне, послао из Сарајева у Беч 1913. године. У том писму он предлаже да се започне са припремама за велики рат, који је, како каже, неминован. Он такође пише да би требало искористити ‚летаргичност српског сељаштва‘, баш тим речима, као и да би требало окренути Хрвате и муслимане против Срба, односно Загреб против Београда. Сви историјски докази, дакле, упућују на то да је западна теза о српској кривици лажна и наметнута. Они, на срећу, неће имати никакве доказе за своје тврдње да је Србија искључиви кривац за рат, али их то, нажалост, неће спречити да тезу о нашој кривици понављају до бесвести.“

СПОМЕНИК ФЕРДИНАНДУ Свему овоме требало би додати то да је, у многим слојевима јавности западних земаља, Гаврило Принцип поодавно обележен као терориста, који је атентатом на Франца Фердинанда практично својеручно изазвао сва зла двадесетог века. Наравно, нимало се тамо не осврћу на историјске чињенице, попут оне коју је недавно изнео Емир Кустурица у свом ауторском чланку – да је судски поступак против Принципа и његових помагача био дубоко нелегалан, јер Босна и Херцеговина није ни била од стране аустроугарског парламента званично призната као територија „двојне монархије“, па Принцип и помагачи нису ни могли да одговарају за издају, јер нису ни били држављани Аустроугарске.
Историјске истине, дабоме, неће спречити Сарајево да, како је и најављено, на месту атентата подигне споменик Францу Фердинанду (као што их нису спречиле да залију Принципове стопе, које су до распада Југославије биле утиснуте у мост преко Миљацке, при чему је истовремено и мосту промењен назив – из Принципов у Фердинандов). То да спречи, или барем унизи, може једино држава Србија. Не само да може, већ би и морала тиме да се бави, али да би се томе посветила на одговоран и озбиљан начин, нужно би било да престане да се стиди сопствене историје. Што ће рећи, да РТС не би смео да одустаје од драмских садржаја само због тога што сценарио предвиђа превише српских униформи (како је, незванично додуше, директор Јавног сервиса Александар Тијанић образложио одустајање од снимања једног играног штива које се бавило Првим светским ратом; свако поређење са серијом „Вук Караџић“ од пре 26 година и тадашњом подршком државе је драгоцено).
Али, још је важније да држава са својим непосредним органима свесрдно стане и иза обележавања годишњице Његошевог рођења, и иза обележавања годишњице Првог светског рата. У првом случају то би значило масовну популаризацију неспорног књижевног генија, у другом достојно истицање војничких и друштвених подвига које је Србија извела када се нашла наспрам аустроугарске силе и неправде, а у оба случаја – прави и једини начин да се одужимо славним прецима.

[/restrictedarea]