Почетна / Свет / Геополитичка ситуација Балкана: Бриселски споразум као Минхенски

Геополитичка ситуација Балкана: Бриселски споразум као Минхенски

Пише Јелена Георгијевна Пономарјова

У петак, 19. априла 2013. године, у Бриселу, историја се поновила – потписан је споразум који ће ући у историју под називом „Бриселски споразум“. Пре 75 година, потписујући споразум у Минхену, заокупљени влашћу, политичари нису питали за мишљење ни становнике Судета, ни грађане Чехословачке чију су територију делили. Тај догађај постао је пролог најкрвавијег и најсуровијег светског рата

У Минхену, 30. септембра 1938. године, премијери Велике Британије и Француске Н. Чемберлен и Е. Деладје потписали су са рајх канцеларом Немачке А. Хитлером и премијером Италије Б. Мусолинијем споразум, по којем је Чехословачка предала Немачкој Судетску област. Тај догађај, који је ушао у историју под називом „Минхенски споразум“ постао је пролог најкрвавијег и најсуровијег светског рата. Потписујући споразум у Минхену, заокупљени влашћу, политичари нису питали за мишљење ни становнике Судета, ни грађане Чехословачке чију су територију делили.
Од тада је прошло 75 година. Чини се, изведени су закључци – подстицање национализма, гажење права на избор и слободу води ка најтежем облику ропства. Показује се (да) не. Традиција Минхенског споразума живи и данас, и појављује се у рецидивима: Дејтона, Рамбујеа, Брисела.

ГЛЕДАЈУЋИ У ОЧИ ПУТИНУ У петак, 19. априла 2013. године, у Бриселу, историја се опет поновила – потписан је споразум који ће ући у историју под називом „Бриселски споразум“. Потписивањем документа, који су саставили европски чиновници, под строгим надзором Вашингтона, од стране председника Владе Србије И. Дачића и председника Владе непризнате Републике Косово Х. Тачија, веома је важан догађај за светску политику и, стога, поредив с Минхенским споразумом у низу разлога.
Као прво, зато што овај документ у корену мења не само политичку карту региона, него има и најшире геополитичке последице. Од овог момента, било која територија, коју контролишу мафијашке и терористичке групе, кланови, може, фактички, у сваком моменту постати субјекат светске политике, ако је то у интересу ових или оних западних структура.
Као друго, опет смо постали сведоци грубе примене двоструких стандарда – једни народи имају право на самоопредељење, а други не; када судбину држава и народа решавају не право и праведност, него новац и сила. У вези с тим сетих се великог руског баснописца И. Крилова: „Моћни имају свој закон – јачи је у праву.“
Треће, пратим праксу „ломљења“ политичког руководства земље, у датом случају Србије, када оно не проводи националне интересе, него интересе трећих земаља. Посебно питање је зашто то оно ради.
Као четврто, овај споразум не само да прецртава вишевековну борбу српског народа за своју државност, и лишава га историјских реликвија, него води ка фактичком уништењу и прогону Срба који су остали на Косову. Ставове косовских Срба, као и ставове босанских Срба и судетских Чеха потписници споразума нису узели у обзир.
Како је познато, сходно споразуму о регулисању односа Београда и Приштине, поводом северних територија КиМ, Београд, наглашавам, садашња влада признаје деловање на читавој територији КиМ: пуномоћ, право полиције Косова, његовог Министарства унутрашњих послова, судског и административног система Приштине (п. 7).
Заједница општина, са српском већином на Косову, сачувала је могућност да се бави питањима економског развоја, образовања, здравства, градског и сеоског планирања (п. 4). Већина Срба оценила је овај текст као потпуну капитулацију Србије и као отворен пут за стварање „велике Албаније“.
У саопштењу Светог архијерејског синода СПЦ, од 22. априла посебно се наглашава: „Овај документ одбацује присуство српске државне власти на КиМ. То личи, не само на продају најважније, у духовном и историјском смислу, територије, него на безусловну капитулацију.“
У Русији, људи који познају балканске проблеме, и који нису равнодушни према будућности света, неколико дана после потписивања споразума били су у шоку. У нашој земљи све до последњег момента постојало је уверење да Дачић ипак неће потписати. То уверење није засновано на емоцијама, него на деловању премијера. Требало би напоменути да је споразум са Приштином потписан после посете И. Дачића Москви. У току разговора, 10. априла, Дачић је, нарочито, захвалио председнику РФ В. Путину на подршци коју Русија пружа „принципијелној политици Србије у односу на КиМ“. Занимљиво је и какав је смисао Дачић ставио у израз „принципијелна политика“. Очигледно, то је била само реторика.
Ипак, гледајући у очи Путину, он је тада рекао да „српски народ, Србија, схвата, зна и мисли, да је Русија најбољи пријатељ српског народа и Србије. И зато велико хвала у име читавог српског народа.“ За време сусрета са руским премијером Д. Медведевим Дачић није само признао да би Русија требало да „активније учествује у том процесу, ми (Влада Србије – Ј.П.) него се морамо консултовати за сваки наш корак, који чинимо на том питању и не чинити неке једностране покрете, које је касније тешко исправити, као на пример што смо без консултације УН преговоре пренели на ЕУ. И они су сада на нивоу ЕУ (курзив Ј. П)“. Тада је, пак, Дачић у име Србије замолио Русију да она помогне Београду „вратити те преговоре у оквир СБ УН“.
Тада су, као потврда отворености руског друштва и спремности да се подрже историјски савезници потписани пакети међудржавних споразума. Најважнији се односе на доделу кредита српском буџету и споразум о сарадњи у области железничког саобраћаја, а, такође, давање Србији државног финансијског кредита. Русија је иступила и са предлогом да преузме на себе финансирање градње гасовода који пролази кроз Србију, с тим да Србија, касније, угради свој део инвестиција, из тарифа за транзит гаса преко њене територије.

[restrictedarea]

ЗАШТО ЈЕ НАТО „ГАРАНТ“ ДОКУМЕНТА? И, шта је резултат? Добивши у Москви подршку на највишем нивоу, српски руководиоци су подузели управо „једностране акције“. При том, главни уговор, официјелни Београд је закључио чак не ни са Приштином, него са Североатлантском алијансом – организацијом која је 78 дана бомбардовала Србију и окупирала КиМ. Послије преговора, у Бриселу НАТО је сада гарант договора. Зар Дачић, и главни пропагатор тог споразума са српске стране А. Вучић не схватају да „гаранције“ НАТО-а значе прелазак датог дела балканског региона у потпуну надлежност евроатлантске структуре. Штавише, Запад је осигурао решење Косовског оквира УН, за шта су тако молили у Москви српски чиновници, и поставио нову препреку повратку Русије на Балкан.
Зашто је баш НАТО „гарант“ документа? Ствар је у томе, да се још пре почетка десете рунде преговора Београд-Приштина, Расмусен састао с вицепремијером и министром одбране Србије А. Вучићем. Резултат тог сусрета, после којег је Вучић одредио статус НАТО-а, као гаранта безбедности Срба на КиМ, био је усмено уверавање Расмусена да у местима где живе Срби неће бити присуства „Косовске армије“. Другим речима, Вучић је иницијатор „посебне улоге“ НАТО-а на Косову. Касније, 19. априла, истог дана када је био парафиран споразум Тачи-Дачић, обе делегације заједно са врховним комесаром ЕУ за иностране послове и политику безбедности К. Ештон дошли су у резиденцију НАТО-а код Расмусена. За српску страну било је важно да добију уверавања о томе да косовске снаге безбедности неће улазити у северне рејоне покрајине. То, по мишљењу Дачића, може бити реализовано захваљујући подршци НАТО-а. При том, реорганизација Снага безбедности Косова (СБК), створених уз помоћ НАТО-а после окупације КиМ 1999. у војно способну албанску армију остварује се уз помоћ америчке армије. САД сваке године, само по официјелним подацима, издваја за обуку у војним установама САД-а, наоружавање, снабдевање специјалним средствима и униформама јединице СБК од 5, 5 до 7 милиона долара. А формални завршетак стварања армије РК се планира у јуну 2013. У вези с тим природно се јавља питање: Како НАТО, који је 1999. извршио оружану агресију на Југославију, и који је наоружавао и обучавао косовске терористе, и који то чини до данашњег дана, може да се трансформише у „фактор заштите Срба“? Одговор на ово питање дао је сам Расмусен: „НАТО наставља да осигурава безбедност на Косову, као и раније, и спреман је да подржи будући споразум…“ Не могу, а да не узнемирују речи „као и раније“, јер су управо деловања НАТО-а довела до потпуне измене политичке карте региона.

ПАРАФ 14 У вези с тим, требало би напоменути, да су поред снага КФОР-а, на територији РК размештене две велике базе САД-а – камп „Бондстил“ (Урошевац) и камп „Филмсити“ (Приштина). Потписивањем „историјског споразума“ Расмусен је оценио као „нови импулс евроатлантске интеграције региона“.
Понеко у српском руководству, као на пример министар финансија и економије М. Динкић, не скривајући ентузијазам, отворено говори о КиМ као независној држави и изјављује да Србија неће блокирати „европску интеграцију Косова уколико и Србија и Косово постану чланице ЕУ, онда ће бити обрисане све административне границе.“ У свом ентузијазму Динкић и њему слични не размишљају о томе, каква још понижења очекују Србију у трци за митске предности европских интеграција. Ако Вучић изјављује да је српска делегација успела у оквиру одлучујуће рунде преговора да модификује тачку о представништву Косова у међународним организацијама, а Дачић наглашава да су „сви захтеви Србије узети у обзир и за српску страну то је најприхватљивији текст од свих до сада“, онда се у Приштини придржавају сасвим друге позиције. Тако је Тачи убеђен да је, парафирајући споразум, „Србија признала Косово de iure“, и да завршни документ, потписан у Бриселу, представља „међународно признање Косова“, признање његовог „суверенитета и територијалне целовитости“. И новине које на албанском излазе на Косову, називају документ „новом потврдом чињенице да је Косово независно, суверено и слободно“. Штавише, чак питање уласка Косова и УН косовски Албанци сматрају већ принципијелно решеним. Зашто је Приштина убеђена у то?
Како гласи параграф 14 Споразума „ниједна страна неће блокирати, ни подстицати друге да блокирају прогрес друге стране на њеном путу ка ЕУ“. Значи да је Србија заиста рекла „добро“ евроинтеграцијама Косова, мада та сагласност мало шта значи, будући да Београд нема пуномоћ да решава дато питање. У ствари проблем је много дубљи и повезан је с принципима функционисања саме ЕУ. Очигледно је да ће Брисел захтевати сада од српског руководства нове уступке, позивајући се управо на снагу потписане четрнаесте тачке.
Обавеза даљег притиска на Београд стављена је у нормативна документа самог Евросавеза. И за то не могу да не знају политичари који узимају на себе обавезу да доносе решења од националног интереса. Дакле, документи ЕУ, пре свега Мастрички уговор, каже да члан Уније могу бити само државе које имају самосталан правни легитимитет. Значи, с тачке гледишта норми ЕУ, подршка Србије европској интеграцији Косова је једнака признању Косова пуноправном државним чланом УН. Иако у Београду гаје неке илузије у вези с тим онда, како пише руски историчар П. Искенедров: „Брисел ће се постарати да их распрши што је могуће пре.“ За разлику од Београда, тај моменат ће врло брзо схватити у Приштини. Управо зато, косовска делегација није била посебно против четрнаесте тачке (првобитно је била формулисана „стране не кочити једна другу у процесу ступања у међународне организације“) – за разлику од модификације положаја које се тичу институција Северног Косова. Зато, полазећи од слова закона ЕУ, Е. Хоџа је приметио да „овим споразумом Србија прихвата и признаје реалност независног Косова, његову територијалну целовитост, његов устав и законе“.

ИЗВЕСНИ И НОВИ УСЛОВИ Дакле, после потписивања споразума захтеви према Београду ће бити већи. У посебно сложеном положају нашле су се оне државе ЕУ које су до сада одбијале да признају независност Косова, сматрајући то противправним чином. То су Италија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка. У вези с тим В. Ишингер је приметио да пет земаља чланица ЕУ, које нису признале Косово „више немају оправдања“ за сличну позицију. Европски парламент је 22. априла донео резолуцију у којој је констатовао да непризнање независности Косова од те „петорке“ усложњава процес евроинтеграције. Одмах је реаговала Румунија чији је премијер В. Понта изјавио: „Румунија мора променити своју позицију у односу на Косово после прихватања резолуције Европског парламента.“
Сигнале о могућем преиспитивању позиција у односу на Косово долазе такође и из Атине. Чини се да у Европи Србија може остати без истомишљеника, што ће учинити њену међународну позицију још незавиднијом. Тим поводом пољско издање „Nowa Europa Wschodnia“ објавило је да европске интеграције за Србију значе „признање територијалног status quo на Балкану, губљење својих територија и мирење са улогом мале небитне државе на периферији уједињене Европе.“
Остаје Русија. Ипак ако сама Србија повлачи своје противљење на рачун међународног признања Косова, у својству државе кандидата за ЕУ, да ли ће онда Русија и даље бити заинтересована да блокира признање Косова.
На крају, рећи ћу да је Србија једина од бивших југословенских република изгубила практично све што је вековима стицала – ауторитет, међународни утицај, територију, духовну снагу. Пут вектора евроатлантизма захтевао је од Београда не само политичке уступке (предаја Хашком трибуналу бившег председника Србије С. Милошевића, лидера босанских Срба Р. Караџића, генерала Младића, и, такође, једног од лидера крајинских Срба Горана Хаџића), него и губитак дела историјске отаџбине – аутономне покрајине КиМ. При том, ово не значи да је завршен процес дезинтеграције. Пре свега, после завршеног формалног решења косовског питања, о својој самосталности ће се изјаснити Војводина и јужни рејони Србије, насељени претежно Албанцима. Што се, пак, тиче косовског питања, чим почну преговори о приступању Србије ЕУ, Брисел ће наставити притисак на Београд са циљем коначног признања КиМ. И, ако Србија у том процесу не изгуби интерес за приступање, она просто неће имати другог излаза.
Ситуација ће се развијати на следећи начин; послије ратификације плана Србији ће бити одређен датум преговора о приступу ЕУ, али ће при том бити постављени нови услови. И ако на власти остане садашња власт, на крају пута, Београд ће признати независност Косова са свим последицама које произлазе из тога, укључујући улазак самопроглашене републике у састав УН. Али, без обзира на све, чак и у оваквом тешком времену, требало би, ипак, веровати у будућу победу, у славу праведности. И ја у то верујем.
(Аутор је експерт МГИМО)

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Bogami, kako stvari safa stoje, nece biti nista od Gasovoda-juzni tok. I to je dio uslova!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *