Почетна / Култура / Генерација седамдесетих

Генерација седамдесетих

Пише Дејан Ђорић

Не признајући естетику ружног и дијаболичног, на личном плану скроман и без жеље за почастима, Кемал Рамујкић се деценијама успиње стазом светлости, открива светлуцаво, трепераво ткиво слика налик на енергетску, вибрантну тканицу

Сликари и графичари Смаил Караило, Сафет Зец, Емир Драгуљ и Мехмед Слезовић су школовањем, професуром и излагачком активношћу незаобилазни део српске ликовне културе. Нису јој донели „задах“ махале већ сјај шедрвана, свилену лепоту, засенченост скровитих места, слављење природе и мирног, срећног живљења. Њихова је уметност можда најпоетичнији део наше новије ликовне повести, не подсећа на ислам као слој у балканској цивилизацији већ на златно доба, идеалну, изгубљену прошлост, време изван (пост)модерне масмедијске и технолошке буке и беса. Посебно место у тој групи припада сликару и цртачу Кемалу Рамујкићу.
Рођен 1947. године у Подгорици, Средњу уметничку школу завршио је у Херцег Новом, а потом београдску Академију ликовних уметности у класи заједно са Љубицом Мркаљ. После постдипломских студија и успешне самосталне каријере, постао је редовни професор на Државном универзитету у Новом Пазару, на предметима цртање и сликање. Током априла могле су се видети две његове самосталне изложбе, у Галерији „Атријум“ Библиотеке града Београда приказао је нови циклус слика под називом „Куће“, а у земунској Галерији „107“ мању ретроспективу слика из своје колекције. Радо виђен у свету колекционара Рамујкић је један од најбољих представника херојске генерације београдских уметника која на сцену улази средином седамдесетих година. Медиала им је открила сасвим друге ликовне светове од модерних, дала им за право да не морају по сваку цену да буду актуелни, а нова фигурација упутила да сликарство може да буде у жижи савремених уметничких дешавања и да би слика требало да има већу естетску вредност од објеката и експеримената. У опозицији према својим професорима који су неговали високи модернизам париске школе, често сводећи палету на неколико пастелних тонова, сликари у успону у доба заласка класичног модернизма просликали су онако како је било уобичајено у неком другом, за сликарство срећнијем времену.

[restrictedarea]

 
Рамујкић је у тој генерацији најизразитији колориста. Усвојивши до извесне мере поуке импресиониста и поентилиста, познајући добро колористичку вредност тачке, мрље и локалног тона, слично Ђованију Сегантинију у деветнаестом веку створио је синтетичко фигуративно сликарство. Истовремено је традиционалиста и метафизичар који не одбацује искуства апстракције, поета, а мање реалиста, пре свега Медитеранац и сликар светлости. У његовом делу први пут после трагичне генерације наших импресиониста и раних модерниста на достојан начин заживео је племенити колорит благих сазвучја, али сада са извесним примесама фантастичног, са ирационалношћу која не вређа разум и не залази у чудовишно. Поетизујући слику до крајњег степена, док цела визуелно не обухвати посматрача, растапајући бојом и светлошћу илузије савремености, уз Лидију Мацуру и Љубицу Мркаљ претеча је тзв. сликарства меморије, обраћања појединих савремених уметника митолошким, тачније античким садржајима. Када се почетком осамдесетих више није могло поднети дрљање и мазање нових експресиониста, када је произвољност засипања платна бојом била на свом блатном врхунцу, поједини, боље рећи способни и надарени уметници, открили су чари старе Грчке, људске фигуре у пејзажу, вративши фигурално сликарство његовим медитеранским коренима. Рамујкић је један од наших претходника анахронизма чији су италијански представници завршили у неоманиризму и псеудомузејском сликарству лишеном ликовних сокова. За то време он ствара свеже и сочно, слободно и спонтано, с оне стране формализма и авангардних захтева.
У питању је уметник који слику не схвата као експеримент или реакцију на постојећа дешавања, већ као оригиналан и свечани стваралачки чин. Сликарство је за њега радост, повод за славље које жели да подели са другима, а Медитеран и хеленска цивилизација само део митског, чудесног Балкана. У том свету усамљени чемпрес или кућа од камена, летећа рибица или Ника са Самотраке вреде више од свих изума модерног доба јер их прожима тајна постојања коју пориче испразна савременост. Упућујући на прве, изворне доживљаје, чиста осећања и дечју задивљеност светом, он није иза већ испред свог времена. Поверена му је улога ликовног жреца, видара који сликом лечи наталожене фрустрације и патологије (пост)модерног човека. Оставши изван круга уклетих медијалних магова, окултних фантаста, који би били претешки и много већој средини од наше, не признајући естетику ружног и дијаболичног, на личном плану скроман и без жеље за почастима, скоро незаинтересован за суд ликовне критике, Кемал Рамујкић се деценијама успиње стазом светлости, открива светлуцаво, трепераво ткиво слика налик на енергетску, вибрантну тканицу. Пикасо је рекао да би сликар требало да има сунце у стомаку, а ту невечерњу светлост која не залази Рамујић чедно додирује својом кичицом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!