ФАБРИС ГАРНИРОН /ПИСАЦ/ – ЧЕТИРИ ЛАЖИ О СРБИМА

Разговарао и превео Стефан Каргановић

Фабрис Гарнирон, по националности Француз, по професији пијаниста, аутор је књиге „Кад је Le Monde…“, која је овог пролећа објављена у његовој домовини, а посвећена је Југославији. О Гарнироновом делу које темом и проницљивим и зналачким приступом неким од најмалигнијих отворених питања савременог форматирања медијско-политичког и историјског дискурса скреће пажњу, већ је било речи у „Печату“ (Милован Данојлић:„Од лажи до истине“, „Печат“, бр. 265). Једностраност и „борбена острвљеност у представљању југословенске трагедије“, као и отворено непријатељство према Србији, које се могло уочити у писању француских, колико и готово свих западних медија, а посебно, када је о Француској реч, у писању угледног и апсолутно најмоћнијег Le Mondа, тема су ове књиге и нашег ексклузивног разговора са овим изванредним интелектуалцем.

Шта је то што је подстакло једног Француза да се заинтересује за Балкан и то посебно за сукоб у бившој Југославији?
То интересовање није настало због неких посебних веза које сам имао са Југославијом: заправо их нисам имао уопште све до избијања ратова почетком деведесетих година.
Сматрам да објашњење за то лежи, пре свега, у породичној средини која је била прожета у највећој могућој мери антифашистичким духом. Та средина ме је од најранијих дана усмерила на проучавање злочина нацизма. Зато нисам могао да останем равнодушан када су западни медији почели врло бучно да рат у бившој Југославији тумаче као повратак нацистичком варварству, али сада у лику Срба. Међутим, та кампања убрзо ми се учинила потпуно лажном, а помињање нацизма сам препознао као оруђе за испирање мозгова и ништа више. Месец август 1992. за мене је био одлучујући: у исто време када је једна једина фотографија човека који је личио на костур била довољна западним медијима да покрену кампању о „Аушвицу у Босни“, британски дневник „Индепендент“ обзнанио је, на основу извештаја УН, да су муслиманске власти пуцале на сопствене грађане не би ли што више оцрниле Србе. Таква пракса нас, у најмању руку, удаљава од било каквих поређења са судбином Јевреја током Другог светског рата. Све што је уследило само је потврдило чињеницу да се пред нама није налазио повратак на нацизам, већ напротив, да смо били суочени са моћном кампањом у нацистичком стилу са циљем да се сатанизује једна страна у сукобу. Нема сумње да су ми претходна сазнања која сам стекао о злочинима које су нацисти починили током Другог светског рата помогла да боље схватим неправду која се састојала из коришћења националсоцијализма са једним јединим циљем, а то је да се један народ и његово вођство дискредитују. У средишту дискурса западних медија једначина Срби = нацисти представља редак пример посувраћености: антинацизам, а то ће рећи антирасизам, претварају у средство за жигосање читавог једног народа.
Мој пркосни отпор 1992. године добио је ветар у леђа захваљујући бројним догађајима који су уследили деведесетих година, пошто су западни медији показали своју ефикасност и одсуство скрупула када је у питању форматирање јавног мњења. Један од главних догађаја те врсте био је рат у Бијафри (1968-1970) који се одиграо у провинцији која је желела да се отцепи од Нигерије. У мери у којој тај сукоб, с обзиром не неке геополитичке аспекте, подсећа на југословенске ратове, обратимо пажњу само на запрепашћујућу подударност између државних интереса Француске и медијске кампање која је истовремено била вођена. У тренуцима док је тадашња Француска тајно деловала и користила своје војничке ресурсе да подржи сецесију у Нигерији, француски медији – преко једне новинске агенције са седиштем у Швајцарској – предводили су кампању чији је циљ био да убеди јавност да је у току геноцид. На такав начин, Бијафрани су били сврстани заједно са Јеврејима током Другог светског рата. Са своје стране, бијафранске сецесионистичке власти користиле су најциничније методе да би издејствовале признање своје државе и интервенцију у своју корист. У склопу тога дозволили су да од глади умиру њихови сопствени грађани, већ изнурени нигеријском опсадом, и то пред камерама, да би се испровоцирала што већа индигнација јавног мњења и изазвала интервенција… Те чињенице су ми одмах дошле на ум, чим је избио рат у Босни.

[restrictedarea]

Можете ли нам нешто више рећи о себи? Где сте рођени? Шта је пресудно утицало на ваш лични развој? Шта сте по занимању?
Рођен сам у Паризу, 1955. године. Професор сам клавира од 1977. године. Моји родитељи су били професори философије.
У октобру 1962. њихова антиколонијалистичка убеђења су их понукала да крену у Алжир да би помогли ту земљу која је, после седмогодишњег рата, стекла независност. Пут којим су они пошли био је потпуно супротан оном којим су ишли Pieds noirs, односно француски колони који су бежали из Алжира. Недуго после тога, моји родитељи су се разишли и моја мајка се удала за једног Алжирца, Абделхамида Бенсина, новинара и убеђеног комунисту, који је за време алжирског рата провео шест година у француским затворима и логорима. Он је постао мој други отац. Са њиме сам увек био у најбољим односима.
Државним ударом Хари Бумедијена, 1965. године, први председник независног Алжира Бен Бела био је свргнут и комунисти су били принуђени да пређу у илегалу. У том контексту сам 1971. године био одведен и свирепо испитиван од стране алжирских тајних служби. Та афера, која је уједно била повод француско-алжирском дипломатском инциденту, условила је да ја и моја породица напустимо Алжир и да пређемо у Француску, пошто је цео наш пртљаг био спаљен у алжирској луци. Овог пута, наше кретање било је у истом смеру као Pieds- noirs, само што су разлози за наш одлазак били потпуно различити.
Као што ћете схватити, био сам врло млад када ме је политика узела под своје…
Читалац ваше књиге стиче убеђење да сте по струци адвокат или историчар. Како се један професор клавира одваја од своје струке да би се бавио суштински различитим питањем?
Без икакве сумње, музика и политика су два међусобно врло удаљена подручја. Међутим, случај је хтео да су и једно и друго били саставни део мога живота још од детињства. Из тог разлога, прелазак са једног на други није представљало тешкоћу. Свакако, одлука да се посветим писању књиге на ову тему била је условљена снажним отпором према начину како су се медији поставили према југословенском питању.
Мој врло политички одгој био ми је од велике помоћи приликом писања књиге. Од ране младости почео сам да читам дела политичке, историјске и друге природе. Већ од 13 година почео сам да пишем своје прве политичке саставе. Оставимо њихов квалитет по страни…
Током тридесет година које су уследиле, није ми падало на памет да пишем и даље на такве теме, мада је моја заинтересованост за политичка и историјска питања и даље трајала. То је било тако до августа 1999. када ми је атински часопис Néa Hestia упутио позив да напишем текст као одговор на чланак једног Грка који је одобравао бомбардовање Југославије од стране НАТО-а. Пошто сам од 1992. био живо заинтересован за сукоб у Југославији, прихватио сам. Са становишта уредника тог часописа, могућност сучељавања ставова између Грка, који је бранио НАТО, и Француза, који се томе супротстављао, мора да је деловала врло стимулативно… У сваком случају, мени је то било сасвим неочекивана прилика, коју сам одушевљено дочекао. Најзад, имаћу могућност да обликујем све што сам покушавао да пренесем својим пријатељима који су, већином, били под утицајем медија, што значи да су остајали потпуно глуви за моје аргументе.
Недуго затим, придружио сам се једном кружоку, који је пратио Monde Diplomatique, који је настојао да се супротстави дезинформацијама које су обележавале југословенски сукоб. Прва публикација те групе била је анализа Меморандума Академије наука и уметности у Београду. Циљ је био да се прочита изворни текст Меморандума да би се доказало да тај текст није имао ничег заједничког са сликом која је о њему била пласирана у медијима и да се прикаже запрепашћујућа еволуција у ставовима на ту тему у водећим француским дневницима, као Libération и Le Monde. Упркос томе што су се 1986. о Меморандуму повољно изражавали, већ од 1992. ова два листа су га приказивала као неки нови Mein Kampf .
Најзад, почетком 2000. године придружио сам се редакцији Balkans-Infos, јединој публикацији у Француској која је осуђивала медијске дезинформације у односу на југословенско питање. Ту сам се сусрео и са неким Французима југословенског порекла.
Све ово је увод у закључак да сам пре него што сам се упустио у писање књиге имао извесних сазнања на ову тему. И поред тога, ипак сам морао да уложим много труда.

Шта је то што је парадигматично за начин на који је „Монд“ преносио догађаје у бившој Југославији? Да ли је њихово извештавање било лошије од француске штампе уопште?
Избор дневника Le Monde није био одређен тиме што га је у односу на остале медије обележавала нека посебна линија. Напротив, он се од њих врло мало разликује. Оно што је привукло моју пажњу том дневнику није била оригиналност линије коју је следио него његов статус, репутација и положај. Тај лист, који се сматра „референтним дневником“, у Француској представља најутицајнији извор информација. Он утиче и на аудиовизуелне медије, а истовремено игра улогу гласила такозване политичке, економске и интелектуалне „елите“. Његов престиж је такав да је – по мени – критиковати га у вези са југословенским питањем једнако нападу на кредибилитет на ту тему француских медија у целокупности. Додајмо још и то да је, од свих дневних листова, он објавио највише материјала о југословенском питању. Број текстова је позамашан, а такође и специјалних додатака, хронологија, ретроспективних прилога и бројних чланака из пера спољних сарадника.

Вашу књигу чине неколико поглавља. У сваком од њих ви излажете „Мондов“ начин извештавања, чему следи Ваш коментар или, ако би се могли тако изразити, побијање. Укратко нам изложите те теме и објасните зашто сматрате да их је „Монд“ представио на погрешан начин?
Пре свега, вратио бих се на нешто што сам раније изложио: нацификацију Срба. То је једначина која се појављује у „Монду“ од почетка деведесетих, у разним текстовима и уводницима. То је, на пример, био случај и у августу 1992, за време кампање у вези са „логорима смрти у Босни“ или 1995, док су трајале припреме за Дејтонски споразум, где се праве алузије на наводни нови холокауст у Босни. Примери су исувише бројни да би се овде могли исцрпно навести. Додајмо да је дезинформација у вези са Сребреницом, у којој учествује Le Monde, део пројекта да се српском национализму припишу геноцидне склоности нацистичког типа. Преко бројних чињеница које побијају лажну сличност Le Monde једноставно прелази.
Друга лаж, почев од 1992. године, састоји се од прикривања чињенице да постоји босанско-муслимански национализам, а то се постиже приказивањем муслиманског руководства као поборника једног „мултиетничког“ пројекта. Право чудо пропаганде: мада муслиманске власти од 1992. инсистирају на ратоборном ставу одбијања сваке помисли на поделу територије са Србима, и убрзо затим улазе у рат са доскорашњим савезницима Хрватима, француски дневник приказује политику Сарајева као мирољубиву и усмерену на формирање заједничке државе муслимана, Срба и Хрвата као крајњем циљу. На такав начин, Le Monde сатанизује као фашистичке и расистичке аспирације Срба у Босни да остваре своје право на самоопредељење, мада је само неколико месеци раније са одобравањем писао о распаду Југославије, и то баш у име права народа на самоодлучивање…
Та уводничка линија води овај угледни дневник фалсификовању основних чињеница. Што год да је значио Изетбеговићев пронемачки став за време Другог светског рата, његово путовање у Иран на поклоњење ајатоли Хомеинију 1983. и његова чувена „Исламска декларација“ у новом издању 1990. имају врло одређен значај. То је Декларација коју дневник Le Monde није цитирао ни један једини пут, чак ни у Изетбеговићевој биографији коју је објавио после његове смрти у октобру 2003. Да би муслимане што убедљивије приказао као анђеле, а Србе као једине кривце за рат, Le Monde је такође прећутао и одговорност муслиманских власти за избијање сукоба у Босни: нису објавили ни реч о томе да је Изетбеговић у марту 1992. године повукао свој потпис са Кутиљеровог плана. Што се тиче праксе муслиманских власти да организује масакре сопствених грађана да би за то могли оптужити Србе, то је постало табу тема упркос бројним сведочанствима о томе западних личност које су биле претежно ненаклоњене Србима.
Трећа лаж било је систематско приказивање Срба као стране која је одговорна за распад Југославије. Читајући Le Monde дошло би се до закључка да је у Југославији постојао само један национализам, који је уједно био узрок свих зала у Федерацији, а то је српски. По том виђењу, тај национализам је крајем осамдесетих изазвао наводно оправдану реакцију других национализама. За Le Monde све почиње на Косову пољу, 24. априла 1987, када је Слободан Милошевић рекао: „Нико нема право да вас туче.“ Le Monde је настојао да докаже да је та фраза представљала чисту националистичку провокацију која је настала из ведра неба, као да је у том тренутку између Срба и Албанаца владала некаква „мултиетничка хармонија“… Јер, и ја на то подсећам у мојој књизи, између 1968. и 1989. неалбанци, а то значи у првом реду Срби и Црногорци, били су на Косову предмет прогона који их је принуђивао на исељавање из покрајине.
Le Monde се трудио да јавности представи једну пречишћену верзију стварности одакле је био уклоњен сваки траг несрпског национализма, радило се о албанском, хрватском или словеначком, да би се на тај начин што успешније бацила кривица на Србе колективно, а на Милошевића појединачно.
Да закључимо са четвртом лажи, која је блиско повезана са трећом: одређивање Срба као јединих који сносе кривицу служи прикривању деструктивне улоге Немачке у нестанку Југославије. То питање представља још један велики табу у псеудоисторијском наративу „Монда“ и западних медија уопште.

Подсећам вас да по низу питања став „Монда“ није био доследан. Испрва „српски национализам“ није би сматран бауком, да би одједном то постао. Милошевића су чак хвалили у једном раздобљу као реформатора, да би затим постао отелотворење зла. По вашем мишљењу, шта би могло да објасни тако корените промене става?

Док сам се припремао за писање књиге, био сам изненађен када сам приметио у којој мери је Le Monde крајем осамдесетих година подржавао Слободана Милошевића. Чак га је хвалио, и у јулу 1989. сматрао га је „најснажнијом личношћу која се појавила на југословенској сцени од Титове смрти.“ У својству репрезентативног представника западне штампе у том периоду, Le Monde је одобравао намеру Слободана Милошевића да промени положај Србије у оквиру Југославије и подржавао је уставне реформе које су имале за циљ да ограниче, без да угуше, аутономије Војводине и Косова. Човек мора остати изненађен тим ставовима из прошлости када данас посматрамо ту исту штампу како сатанизује те исте реформе као ужасне и као образац самовољног гушења аутономних права…
Шта објашњава тадашњу западну подршку? У том тренутку, Запад је настојао да одржи Југославију, чему су и Срби били веома привржени. То је захтевало да се води рачуна о националним интересима Срба.
Све се мења 1989. са наглим променама као што је пад Берлинског зида и немачко уједињење. То уједињење је дало крила немачкој вољи за моћ, омогућивши јој да своје европске партнере принуди да се придруже разбијању Југославије, што је био стари немачки сан још од пораза 1918. Признавање Словеније и Хрватске у децембру 1991. је имало тешке последице: лишило је Федерацију најбогатијих република и повукло је рат у Босни тако што је подстакло муслимане и Хрвате да и они објаве независност. На такав начин, Немачка је 1991. успела да сруши једну државу која је симболизовала њен пораз на крају Првог светског рата.
Срби су представљали главну препреку политици разбијања Југославије: њима је било неприхватљиво да буду одсечени од Србије у оквиру разних непријатељских нација, радило се о Изетбеговићевој Босни или Туђмановој Хрватској. А још мање од тренутка када су Словенци, Хрвати и муслимани добили своје државе.
Што се тиче западног медијског дискурса, он се кретао онако како медијски дискурс то чини када су интереси у питању, а посебно у ратним периодима: противника претворити у предмет мржње.

Ви посебно критикујете дневник Le Monde због ставова у вези са ратом у Босни и због начина како је те догађаје тумачио француској јавности. Шта је спорно са Le Monde-овим становиштем у вези са Босном и међусобним односима заједница које је чине?
Основна обмана састоји се од приказивања босанских муслимана као поборника „мултиетничког“ пројекта, другим речима за све народе у Босни. Та лаж омогућила је стицање подршке западног јавног мњења. Чињено је све да би се прикрило да муслиманске власти имају на уму само интересе своје националне заједнице. Ако се на крају испоставило да су те власти интересе муслимана браниле рђаво, то је било углавном из разлога везаних за њихов екстремизам, а уопште не услед спремности да постигну споразум са Србима. У мојој књизи настојим да покажем да, уколико је код Француза та обмана лажне „мултиетничности“ прошла, то је било због мање или више свесно усвојене илузије коју су прихватили наши медији: Босна је била посматрана на исти начин као да се радило о Француској. Још тачније: Срби су били изричито поистовећени са Националним фронтом (француска крајње десничарска странка – прим. уредника), а босански муслимани са гостујућим радницима из земаља Магреба или Африке! То замена теза утолико је несхватљивија када се узме у обзир да је историјски и по свом саставу Босна земља три националне заједнице, док је Француска земља само једног народа.

Како процењујете изгледе мултиетничких и мултикултурних држава у Европи, полазећи од онога што сте запазили у Босни?
Тешко ми је на основу тога што се догодило у Босни да извлачим прецизне закључке који би били применљиви и на преостали део Европе. Пре свега, то што се догодило у Босни понекад делује парадоксално: победа фундаменталисте Изетбеговића у муслиманском табору не би требало да потисне из памћења популарност лаика као што је Фикрет Абдић и чињеницу да је он пружио отпор Сарајеву. Тенденција која је видна данас, да се босански муслимани представљају у анђелском руху, сусреће се пре свега у европским круговима који заговарају такозвани мултикултурализам, а то су друштва са јаким муслиманским присуством у демографском или културолошком погледу. Фактички, оно што у Европи конкретно настаје то је паралелно постојање разних заједница, а не њихова симбиоза унутар европских народа. Ту видим извор будућих сукоба: надвија се велика опасност од формирања једног новог евромуслиманског идентитета који би се временом преобразио у политички идентитет.

Уместо да од ислама правимо анђела или ђавола, било би боље да се суочимо са чињеницама: муслимански појам о свету се у најдубљем смислу разликује од западног, радило се о сексуалном моралу, положају жена или односу између политике и религије. Претпоставка да би се тако јак идентитет као што је ислам могао природно интегрисати у оквире европског друштва представља илузију препуну опасности.
Да, ви сте у праву када сугеришете да моје проучавање Босне јесте оставило трага у мени. Моја класична становишта о човеку, карактеристична за човека левице, доживела су крах током обраде овог питања. Схватио сам снагу идентитета, мада левица и либерална јавност гаје илузију да ће се ти идентитети растворити у „универзалним вредностима“, чиме се мисли на економски и друштвени напредак, као да је човека могуће свести на  homo economicusа.

Поводом Сребренице наводите низ закључака до којих сте дошли! Да ли би нам могли укратко изложити те судове?
Не ради се о порицању врло озбиљних злочина које су Срби починили у Сребреници. Али прихватити то као чињеницу није исто што и потврдити службену верзију. Да пођемо од апсурдне тезе о „геноциду“, што сведочи о политичкој и правној инструментализацији „геноцида“ од стране Међународног трибунала у Хагу. Ту се не може говорити о „геноциду“ зато што је готово целокупно становништво жена, деце и остарелих лица било евакуисано на територију под контролом муслиманских власти, а то је штавише евакуација за коју су се определиле саме муслиманске власти и коју је тражило становништво. Квалификација геноцида додатно је непримерена услед чињенице да је већина муслиманских бораца, захваљујући споразуму са српским властима, успешно прешла линију фронта. Нити је могуће устврдити да су сви убијени муслимани Сребренице били стрељани по преком поступку зато што су они и Срби водили смртоносне борбе. По ексхумацијама које је извео Трибунал знамо да је било око 2.028 мртвих, а међу њима да је било 448 несумњиво стрељаних. Што се тиче много већих цифара којима се служе муслиманске власти, до сада те бројке нису биле предмет никакве провере. Трибунал и муслиманске власти настоје по сваку цену да наметну тезу о 8.000 убијених, што је цифра која би требало да потврди да се тамо стварно догодио „геноцид“.
Најзад, не могу се осуђивати злочини које је починила српска страна без осуде макијавелистичке игре Сарајева, који је енклави под најгорим условима намерно окренуо леђа да би на тај начин издејствовао оно што му је било циљ током читавог рата: интервенцију НАТО-а.

Како објашњавате тако велики раскорак између службене историје и закључака до којих сте ви дошли? Да ли су званичници разних влада слепи, новинари некомпетентни, а међународна јавност глупа, када не примећују ствари које ви видите?
По мом мишљењу главни циљ влада није утврђивање истине, што год она била. Владе се руководе интересима или представом коју имају о томе шта им је у интересу. Данас, сатанизација Срба и службена верзија догађаја у Сребреници саставни су део дискурса о рату који представља евроатлантски консензус после 1992-1995. године: Срби су „лоши“, а западне силе и њихови локални савезници, нарочито босански муслимани су „добри“. Сврха те верзије истовремено јесте и то да оправда војни ангажман великих сила у периоду између 1992. и 1999. и да заогрне легитимношћу њихово присуство у региону данас. Тешко било којем западном политичару који би се дрзнуо да оспори ту верзију!
Што се тиче новинара, њихов положај се не разликује много: они се налазе у раљама најгорег конформизма. Свако одступање од службене верзије прети им ризиком да буду оптужени за „порицање“, и да изгубе посао.
Што се тиче јавности – иако она не мора да буде глупа – ипак знамо да је склона да верује ономе што јој медији кажу у вези са питањима из области међународне политике, о чему јавност има премало сопствених сазнања.

Шта би се могло учинити да виђење Сребренице у Француској и другим западним земљама буде уравнотеженије?
Иако сматрам да ће моја књига бити од користи, авај, плашим се да се њеним објављивањем неће променити много тога у садашњем стању ствари, толико су дубоке последице испирања мозга јавности. Али промена у односу снага не може се ни очекивати осим ако будемо наставили, упркос свему, да ригорозно и одговорно излажемо чињенице. Не бих ништа могао да предложим поред тога да морамо остати стамени и наставити да пружамо миран отпор. На свим фронтовима и свим расположивим средствима.

Да ли сте икада били у Србији или у Босни?
Само сам једанпут био у Србији, у априлу 2001. године. Али тада сам већ заузео ставове у вези са медијским дезинформацијама које заступам и данас.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *