Европа и Милешева

Пише Драгиша Милосављевић

У трагању за повешћу о вековним везама европских мисионара и милешевског братства све више смо упућени на литерарне изворе и архиве Венеције, Беча, Граца, Пеште… На несрећу, наших готово да и нема, одавно су завршиле на згариштима светилишта и библиотека…

Одлуком Милешевске епархије, протекле 2012. године, обележавано је осам векова Милешеве. Ову минулу светковину сматрамо добрим поводом за још једно подсећање на осамсто прохујалих година, на досегнуте и оспорене вредности српске духовности, на записе европских путописаца о Милешеви, на трагичне неспоразуме и сеобе, открића европске естетике у фрескама обновљеног манастира, на сударе истих или сличних културних вредности.
При томе, имамо на уму круцијалне постулате на којима је утемељена европска култура, као и нову епоху пројектовану према културном обрасцу ,,прогреса и просперитета“ тзв. евроатлантске интеграције. Мало се зна да је више писаца, као и политичара предвидело надолазеће време. Разуме се свако на свој начин, и у већој или мањој мери. У књижевној форми најдаље је отишао Џорџ Орвел у његовим сада већ класичним делима, који је имплиците и дословце предвидео будућност без метафизике и утопије. Близу је и Олдос Хаксли у чијем се ,,Врлом новом свету“ ,,не предаје историја јер се од ње и нема више шта научити“. Ипак се заборавља да је слику будућности сасвим прецизно представио и један од твораца израелске државе Бен Гурион у часопису ,,Look“, давног 1962. лета. У тексту објављеном 16. јануара исте године, он даје сасвим реалну визију будућег светског поретка у којем је профит једина извесна категорија будућности, одбацујући при томе све сувишне ,,метафизичке компоненте“.
На срећу, Европа није само то. Она поседује идеје критичке самосвести које се понекад прикривају и свесно умањују. Она је продуковала и надамо се да ће и у будућности, без обзира на привид овог времена, идеју водиљу о ,,другом као услову мога постојања“. Остала је такође, и нада савременика да Европа није исцрпела креативне ресурсе, нити потенцијале ,,малих култура“ што јој је одавно прорекао Шпанац Хозе Ортега и Гасет. У ту малу културу спада и српска, чија прошлост много више збуњује неке наше политичаре и квазитеоретичаре који јој без стида ускраћују подршку верујући да јој је ,,место на сметлишту историје“. Најзад, овај текст нема претензије ка компарацији древног српског манастира и европске културне баштине. У питању је само подсећање на односе који су били давно успостављени, дуго одржавани, повремено нестајали, али и продубљивани…

А данас?

Данас, са дубоком искуством од осам столећа, Милешева живи једним одавно уходаним начином. Постала је седиште Милешевске епархије, а у последњим годинама много тога овде је обновљено. На старим темељима поновљени су конаци и просторије за госте, за зване и незване. Формирана је нова библиотека, отворена манастирска ризница, припремају се нови садржаји. И данас, као и пре више столећа Милешева не угрожава никога, посебно не суседе и припаднике друге вероисповести. Истина, Милешева није заштићена УНЕСКО-вом Повељом заштите (да би јој се у будућности можда могле поновити коњушнице и бербернице), јер официјелна културна политика државе којој припада то није сматрала важним, нити потребним. На крају, Милешева ће живети и трајати онолико дуго колико и етнос којем је столећима служила и припадала… 

[restrictedarea]

МЕСТО СУСРЕТА РАЗЈЕДИЊЕНЕ ЕВРОПЕ У дугим вековима милешевског трајања oвo светилиште преузимало је улогу не само духовног, већ и дипломатског седишта у којем су доношене судбоносне одлуке, најчешће изван архивске грађе. Захваљујући географском положају, и чињеници да се манастир налазио на западном делу српске државе и на значајном путу који је повезивао Исток и Запад, односно путу који је из Приморја водио у унутрашњост Балкана и даље за Софију, Солун и Цариград, Милешева је вековима вршила улогу посредника – у њој су се стапале и сукобљавале обе половине разједињене Европе, на пољу религије, економије, уметности и политике. Али Европа – хришћанска Европа у дугим временским раздобљима показивала је интересовање према овом духовном центру у унутрашњости османске империје, о чијим су светитељским култовима и богатству ширене приповести упућених. Било је то време када је образована европска јавност све више пажње усмеравала према загонетном Истоку, османској држави, њеним поданицима, култури, вери и обичајима. Књиге дипломата и авантуриста са Запада, као и оних који су путовали балканским подручјима и о тим путовањима оставили дневничке белешке биле су – речено данашњим језиком – бестселери; штампане не само у огромним тиражима већ више пута поновљеним издањима.
Привилегија коју је у прошлости имала Милешева (блиска културним вредностима Европе), нису имали други. У њој су баштињене и више векова чуване мошти највећег српског светитеља – Светог Саве. Временом, харизма српског светитеља надвисила је многе друге и прерасла у свеопшти балкански мит. Њему се долазило на ходочашће, трагање за духовним миром, за помоћ у лечењу од опаких болести. Долазило се са свих страна и у свим временским периодима. Долазило и прилагало, поклањало, завештавало. Тако је у Милешеви на моштима највећег српског светитеља створена величанствена ризница сакралних и литургијских вредности, рукописних и штампаних књига, светитељских моштију. Један учени Немац Волфганг Минцер из Бамберга, на повратку из Цариграда 1559. године, прошао је нашим крајевима и о томе оставио писану хронику. Изненађен изгледом Милешеве, посебно разликом између унутрашњости и спољашњости, он истиче сребрне и златне реликвијаре за светитељске мошти, велелепне иконе, сасуде, предмете ручне израде. Разуме се, на њега је, као и на друге, највећи утисак оставио ковчег Светога Саве, прекривен сребрним и златним плочицама, са више окованих икона. Још је експлицитнији његов земљак Мелхиор Сајдлиц који је Милешеву посетио следеће 1560. године, и написао да тако богате украсе он није видео у много хришћанских цркава.
Као таква Милешева није могла остати незапажена и безбедна. Али тиме је у још већој мери повећана одговорност оних који су газдовали манастиром и ширили мисију Светосавља из Милешеве. Традицију за коју се веровало да је подстицала на устанке и буне, и била реметилачки фактор у дугом времену османске владавине.

ОНИ КОЈИ СУ ПРАВДУ СЕЈАЛИ МАЧЕМ… O вековним везама европских мисионара и милешевског братства све више смо упућени на литерарне изворе и богате архиве Венеције, Беча, Граца, Пеште и других. На несрећу, наших готово да и нема. Подаци који би данас били драгоцена сведочанства српске прошлости и можда мењали (балкански) статус који столећима носимо – одавно су завршили на згариштима светилишта, у спаљеним и опљачканим библиотекама. Међутим, на балканским просторима њих нема довољно ни у новијем добу. Шта тек рећи за епско време у којем је писана реч била привилегија малобројних, који нису стизали ни да прибележе сва значајнија догађања. Или су, што је извесније, њихове белешке нестајале у каснијим усудима. Читава историја једног народа грађена је на сачуваним записима са рукописних и штампаних књига, на белешкама оних којима морамо веровати, а о којима немамо других сведочанстава. Нажалост, судионици збивања нестајали су и из легенди, као и они који су о тим догађајима касније настављали приповедање. Докази о збивањима важним за стварање истинске слике о нама самима можда негде и постоје, на њих се као што је речено, најчешће наилази у туђим архивама и секундарним документима. Али, може ли се са већим степеном поузданости њима веровати? Јер, писали су их они којима су документа служила за утемељење чврсте и веродостојне државности. Прецизније, они који су правду сејали огњем и мачем, а своје побуњене балканске поданике именовали варварима и разбојницима, хајдуцима и отпадницима. Зато се њихови документи морају разматрати са крајњом озбиљношћу. Само се иза одређених временских раздобља обележених ангажовањем дивљих балканских племена у сврху властите одбране, наилази на мало пробраније речи за њихову сулуду храброст или витешку смрт. Понекад, али само понекад, иза хладне реченице проговорио би упућени писар можда и са нашег поднебља, који би једном једином узгредном речју боље осветљавао догађај. Све друго било је на нивоу круте административне интерпретације или је остајало прекривено велом вековног заборава.

МЛЕЧАНИ И МАНАСТИР СВЕТОГ САВЕ Парадигма Европе на Балкану била је вековима Венеција, као што је и највећи број званичних лица неке државне делегације у посети милешевском светилишту био управо из млетачке државе. Сви доступни подаци о посетама млетачких амбасадора манастиру Светог Саве у Милешеви потичу из XVI столећа. То свакако није случајност, јер се ова епоха сматра цветним периодом млетачке државе, као и милешевског светилишта. Далеко смо од помисли да се тиме могу успоставити било какве паралеле, а протећи ће много времена када ће Милешева својом уметничком структуром постати део европске културне баштине. Са друге стране, амбиције Млетачке државе у сфери религије и културе биле су много веће и сезале су до идеје о Венецији као средишту, својеврсном центру хришћанства на широким просторима Истока и Запада. То показују бројни облици уметничког изражавања затим, многи венецијански храмови подигнути у раним епохама, и коначно огроман ризнички мобилијар у њима, пренет са разних страна хришћанског света. Често су драгоцености, као и светитељске мошти прибављане сумњивим начинима, а није се презало ни од употребе војне силе. Италијански извори пишу о великом броју предмета однетих (читај опљачканих) 1204. године из храмова Константинопоља, а посебно из цркве Св. Апостола. Говори се, истина нешто блажим тоном, о стотинама напрсних крстова, о светитељским моштима и царским крунама за које се оправдано сумња да су скинуте из гробница са самих тела византијских владара. Вазе од јасписа и аметиста, затим иконе, статуе и рељефи, чији називи нису прецизно наведени, део су огромног блага ситуираног у Венецији чије је порекло из византијске престонице. Коначно, највећа збирка византијских дела црквене уметности чува се данас у ризници Св. Марка у Венецији.

НЕРАЗЈАШЊЕНЕ ТАЈНЕ Историјски извори упућују да су везе између милешевског братства и Венеције имале чврсто упориште у неким, још увек недовољно објашњеним односима. Ови добри односи били су пресудни да у трећој деценији XVI века, милешевски игуман Данило пошаље своју братију у туђе стране италске по искуство, прибор и материјал, а само неколико година касније у Милешеви ће бити основана прва штампарија. Њено кратко трајање условиће појаву и друге милешевске штампарије, а укупан број књига штампаних у Милешеви није у сразмери са духовном и културном улогом милешевских штампара. Милешевске штампарије које још увек изазивају пажњу научне и шире јавности, потврда су упућености милешевских монаха у техничка достигнућа епохе. У времену када је преписивање литургијских књига била обавеза монашких заједница, а Гутембергов изум отискивања и штампања књига – привилегија богатих и образованих, Венеција је била најближе, али и једино место, где је уз огромна средства било могуће доћи до штампарске опреме и знања. Тога су били дубоко свесни милешевски калуђери, као и Старац Божидар Горажданин који са пијететом пише да је живео у манастиру Св. Саве у Милешеви. Управо је он послао у Венецију своје синове Теодора и Ђурђа на учење штампарског заната.
Много је венецијанских каравана и државних посланстава пролазило покрај Милешеве, а да њихово присуство није забележено. Али многа јесу. Једна од најисцрпнијих приповести млетачких путника по Балкану био је путопис амбасадора Бенедикта Рамбертија из 1534. године. Његово сведочење о путовању од Венеције до Цариграда преко Балканског полуострва и збивања на османском двору била је бестселер свога времена. О посети милешевском светилишту Рамберти каже да је у питању: „…манастир Св. Саве, јако велики и добар, гдје живе српски калуђери и одјевају се на грчки начин и говоре словеначки. Путницима показују тијело св. Саве које је још цијело и лијепо, а већу милостињу дају Турци и Јевреји него ли хришћани…“
Знатно су исцрпнији дневници других млетачког амбасадора, на пример, Катарина Зена вођен само једну деценију касније, и Паола Контаринија у осмој деценији XVI столећа. Њихове књиге доживеле су више издања и сматране су значајним документима и веродостојним изворима о животу и стању наших народа у крајевима под османском влашћу. Исцрпни описи Цариграда, двора Сулејмана II Величанственог као и турског управног апарата, били су својеврсни раритети и изазвали су велико интересовање италијанске јавности. Велику радозналост побуђивали су и описи манастира Светог Саве у Милешеви, о којем су ови образовани Млечани имали довољно старијих података. Они описују унутрашњост манастира, свакодневни живот монаха, обреде, радне обавезе. Свима је заједничко интересовање за светитељске култове, а посебно за култ српског светитеља, Светога Саву, о коме су такође знали много више него што би се могло претпоставити.
Далеко би нас одвело набрајање свих оних европских путника и дипломата који су Милешеву посећивали и о тим посетама оставили писане трагове. Међу њима било је Немаца, Енглеза, Дубровчана, Талијана, Холанђана, али и многих других. Разлике њихових интерпретација о појединостима и детаљима виђеним или доживљеним у Милешеви блиске су културним обрасцима њихове епохе или срединама из којих су стизали.

КОНТАКТИ СА РИМОМ Милешевци нису само примали европске путнике, већ су повремено одлазили у дипломатске или узвратне посете. Несреће које су се с краја XVII века надвијале над милешевским братством биле су очекиване. Овај манастир био је већ одавно центар националних покрета, место где су доношене судбоносне и далекосежне одлуке. Тога су пре свих биле свесне старешине цркве и милешевски игумани. Можда су због тога 1672. године у Рим послата два милешевска монаха Јеразмо и Мојсије, као изасланици и мисионари. Желели су да сазнају нешто више о вечном граду, да се поклоне римским светињама, и најзад што више да сазнају о духовним вредностима западне цркве. Био је то и посредан утицај једног истинског пријатеља Милешеве, иначе повереника за конгрегацију католичке вере, надбискупа барског и примуса српског Андрије Змајевића. Веровао је као и Милешевци да ће помоћ римског папе имати тежину код османске администрације и њихове све извесније казнене експедиције. Када су догађаји великом брзином претицали претходне, а усуди се приближавали Милешеви, монаси су се хватали за последње сламке спаса. Дипломатским везама послали су 6. 12. 1676. године, писмо римском папи Клименту X. Био је то очајнички корак, молба упућена светом оцу да он помогне и друге хришћане, а не само оне на западној страни. Алузија на превелику доброту папину није била само знак конвенционалности, већ пре свега наде на могући утицај римског светог оца. Без обзира на то што је писмо писано у време када је нажалост папа већ био упокојен – одговор није стигао, нити је могао стићи. Несрећа која се на Милешеву сручила после 1688. године, никада се више није могла ублажити. Све вредности које је ова лавра вековима баштинила расуте су широм хришћанског света; од Савине код Херцег Новог, Венеције, Дубровника, Тврдоша, Фрушке Горе и Славоније до Сент Андреје на северу Угарске. Много времена иза тога остајала је само нада преточена у еп.

РОДНО МЕСТО РЕНЕСАНСЕ Место Милешеве у европској културној баштини поставио је познати археолог сер Артур Еванс, с краја XIX века. Овај радознали истраживач, коме се са правом приписују открића праисторијских култура Крита и Микене, био је у једном времену новинар енглеског листа „Манчестер гардијана“, са седиштем у Дубровнику. Када је 1. септембра 1883. године, у овом часопису освануо текст о милешевским фрескама био је то и својеврсни шок за европску јавност. Еванс је у опису овог монументалног зидног сликарства поставио тезу да почеци европске ренесансе нису били у Италији са Ђотом и његовим настављачима, већ у једном удаљеном српском манастиру – Милешеви. Био је то почетак научног интересовања за милешевске фреске које су само неколико деценија касније публиковане и репродуковане у више европских часописа и монографских издања. Више од једног века иза Артур Еванса, тачније почетком трећег миленијума, један други научник светског гласа, византолог Тања Велманс, редефинисала је већ заборављену тезу о милешевским фрескама као почецима европске ренесансе. Није то учинила случајно већ у једној констелацији заборављених културних вредности које нису раније биле својствене европским критеријумима. Шта се то у међувремену догађало и чиме је Велмансова била подстицана да саопшти сада већ модерним љубитељима европске културе о заборављеним вредностима зидних слика из Милешеве? Ова као и нека друга питања измичу форми есеја ове врсте. Остаје дакле да се само у фрагментима сагледа усуд једног српског манастира кроз призму народа којем је припадао и чију је судбину делио.

ЗЛОЧИН С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Када је октобра 1941. године, у вихору ратних збивања од стране атеистичке (читај комунистичке) војске убијен игуман манастира Милешеве Нестор Тркуља, веровало се да је томе кумовао несрећан след збивања и неспоразум, трагични неспоразум. Међутим, показало се да је то учињено са дубоким предумишљајем и свесно. У питању је био изванредни и цркви посвећени монах, градитељ и обновитељ манастирских добара. Дакле, неко ко је васкрснуо Милешеву после тешких недаћа с краја XIX столећа. Трагика игумана Тркуље није била једина, већ је постала својеврсна карика у дугом ланцу несрећа које су пратиле манастир Светога Саве. Убиство монаха Нестора био је знак да и другим калуђерима више није сигуран живот у манастиру. Од старог братства у светилишту остао је, и свеће испред олтара палио само један монах, који за такав живот више и није страховао. Када је током ратне 1943. године милешевско светилиште претворено у окупаторску болницу избегли калуђери и верници веровали су да и то није највеће зло. Али је већ следеће, 1944. године, манастирска црква претворена у немачку коњушницу, а у олтару импровизована је берберница за војнике и официре Рајха.
Није познато да ли су уопште сачувани документи о Милешеви из периода Другог светског рата, прецизније из времена када је постала болница и касније коњушница. Као да се обистинила Орвелова визија да су постојеће цркве (разуме се, оне у Лондону) ,,заборављене и да се сада користе у неке нове сврхе“. Изгледа да се и нова комунистичка власт поводом тога није оглашавала, што буди сумње на узорност неких нових чланова партије, који су се са губитничке, веома брзо прекомпоновали у њене редове. Сва је прилика да је много тога прекривано тишином и свесним заборавом (или су писани трагови уништени), као што су скривана збивања која су претходила убиству игумана Нестора Тркуље. Претварање Вазнесењске цркве са галеријом фресака непроцењиве вредности у коњушницу, био је само знак да би цркву, као и народ којем припада требало до краја понизити. Милешева је, као и много пута пре тога, и ова понижења преживела. Почетком 1946. године, Комитет за културу при влади ФНРЈ организовао је обилазак споменика културе у Србији, на Космету и у Црној Гори, са намером да се евидентира њихово стање и евентуална ратна оштећења. На челу комисије био је архитекта Ђурђе Бошковић, проверени зналац српске средњовековне баштине. У можда једином познатом извештају објављеном у часопису „Музеји“, 1948. године, Бошковић је о Милешеви написао следеће: ,,Цркву манастира Милешева знамениту грађевину из тридесетих година XIII века, за време рата Немци су претворили прво у болницу, а затим у шталу. После ослобођења из ње су извучене четири мртве мазге и око 70 кола ђубрета. Срећом драгоцене фреске које се у цркви налазе нису оштећене. Ипак једна од најзначајнијих међу њима на којој је представљен лик Саве Немањића почела је видно да пропада. Бојена површина на нимбу, на левом рамену и горњој и десној површини књиге коју држи у рукама, почела је да се љуспа у ситне крте љуспе, које постепено отпадају“. Даље, Бошковић завршава да:,,споља грађевина је погођена зрнима шрапнела и мецима, али озледе нису тешке.“
Није познато да ли се поводом претварања милешевског храма у коњушницу, огласио неко из европске културне јавности? Оне јавности која је с краја XIX и у првим деценијама XX века остала усхићена монументалним фрескама из једног древног српског манастира.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *