Елите се моле (само) богу новца

Пише Зоран Милошевић

Улога елита у друштвеним променама данас је неупитна. Но, сведоци смо и метаморфозе елита: започну каријеру са једном идеологијом и системом вредности, а заврше у потпуно другачијем вредносном свету. Шта је узрок ових промена?

У модерној епохи, метафизика, односно суштинско устројство и принцип функционисања света остварује се пре свега кроз метаекономско пространство. Један од чланова Билдерберг клуба, који је уједно и директор „Европске банке за реконструкцију и развој“, Жак Атали у књизи „Линије хоризонта“ као главну и универзалну вредност у том смислу именује новац. Исти принцип – новац, он означава и као „духовну“ вредност која мења елите.

ПОРЕКЛО ДУХОВНОГ НАСИЉА Савремени свет Атали доживљава као „свет новца“ који се формира по принципима геоекономије, која претендује да постане како идеологија новог друштва, тако и филозофија епохе глобализације. То значи да се моћ и снага власти мери искључиво „количином новца који контролише“. На тај начин, економске идеје се признају универзалним и свепрожимајућим, свеколиком метафизиком данашњице. Не спорећи важност новца, други аутор теорије глобализације Збигњев Бжежински сматра да поред новца и војска, технологија и култура представљају важне гране власти. Зато је, истиче Бжежински, посебно у сфери културе потребно градити утопије за младе који претендују да буду елита, како би се држали под контролом. Другим речима, оваква култура омогућава оправдавање неуспеха, уколико се догоди, јер то је „велика утопија“, која захтева више напора и времена, чак неколико генерација. Тако се култура инструментализује за циљеве глобализације. Но, и алтернативни обрасци користе метафизику за оправдавање својих политичких циљева. У њиховој основи су религиозне и етичке (традиционалне) норме и учења. Метафизика је блиска религији и често лидери и политичке партије оправдавају своје идеје овим принципом. Исламска револуција у Ирану, теологија ослобођења у Латинској Америци, антибуржоаски исламски фундаментализам, као и друге идеологије, укључујући традиционализам, то чине. На другој страни, аутори попут Мајкла Харта и Антонија Негра у књизи „Империја“ тврде да је метафизика извор политичке тираније и духовног насиља над личношћу.
Метафизика (у дословном значењу – оно што се налази „иза физике“, физичког света) је део филозофије која се бави истраживањем почетка, онога што се налази у основи стварности. И данас метафизика означава проучавање онога што се налази иза физичких појава, а када је реч о разматрању политиколошке концепције у овом смислу, мисли се на чињеницу да она у себи садржи и метафизичке аспекте, према којима је могуће утицати на опште вредности, укључујући базичне, чиме се утиче на само формирање друштва. Остаје питање: где пронаћи институцију у коју би људи имали поверење и уважили њене препоруке? Како су показала искуства успешних држава, тај „Архимедов фактор“ и полуга која све покреће је фактор успешног вође – лидера! Лидер је тај који окупља људе и ствара институције, односно елите које, руководећи институцијама, како сведочи Лоренс Харисон у књизи „Промовисање прогресивних културних промена“, објављеној 2000. године, усмеравају становништво ка будућности, негујући следеће вредности: рад и успех, штедљивост, образовање, промовисање способности, солидарности, строгих етичких норми, правде и праведности, те врше дисперзију моћи, док на религијском плану инсистирају на секуларизму.

[restrictedarea]

 

ЛИДЕР И НАРОД Кључна улога ипак припада елитама, оне су у стању да – не игноришући улогу народа и различитих социјалних група -масе укључе у процесе развоја. Другим речима, ако лидер успостави везу са народом и успе да формира адекватну елиту, то представља „мотор“ развоја.
Покрет у изградњи државе и империје почиње од три стуба: формулисања пројекта (обично то ради лидер), затим пројекат износи пред народ да би искористио енергију становништва, а потом и ефикасном регрутацијом понашања елита, која је спознала своју мисију у пројекту, креће ка остварењу циљева. Сва ова три стуба, ослонца у развоју обједињује и прожима метафизика идеје која нема физичко тело. То су на пример идеје попут: „Москва – трећи Рим“, идеја праведног уређења света Комунистичке интернационале, амерички Нови светски поредак и сличне. Интересантно је да су неки аутори, попут Николаја Берђајева, писали да је идеја трећег Рима у Русији ударила темеље Трећој (комунистичкој) интернационали, другим речима да метафизика идеје није ухватљива, јер се једно осмисли, а на крају друго оствари. То се сада догађа и са идејом америчког Новог светског поретка, која рађа нове метафизичке визије.
Што се тиче енергије становништва она би требало да постане „погонско гориво“ историјског успона државе. Сви лидери који енергију свог народа сузбијају (полицијским, медијским и другим методама), у ствари раде против развоја и напретка своје заједнице. На дугој страни могуће је, разуме се, енергију народа трошити и на погрешне циљеве. Прва фаза успешног развоја је, како сведоче искуства западних држава, „сабирати земље“ на којима живи народ одређене елите, јер је развоју потребно становништво, енергенти, руде, пољопривредно земљиште, вода. Динамика територијалног уједињења је, дакле, претпоставка развоја, јер је то основни фактор народне судбине и јединства – живот у заједничкој држави. У држави се потом покреће духовна сфера која уједињује: језик, религија, уметност, књижевност, наука које на метафизичкој основи уједињују становништво. Други фактор развоја је одбрана територије од спољашњих претендената. Да би се оба фактора успешно експлоатисала мора постојати централна власт (централни мозак). Одржање земаља на окупу представља легитимизацију власти. Она власт која губи земљу, аутоматски је изгубила легитимитет. Да би се земље задржале на окупу друштво мора да има елиту, а она се може формирати на различите начине: преко „служења држави“ (државна бирократија), „наследством“ (племство), „борбом на тржишту“ (демократија) или на неки други начин, али суштина је да елита буде „носилац народне мисије“, а не приватног интереса. Најгоре је кад елита једног народа одустане од историјске мисије и усвоји стране метафизичке мисије као своје (корупцијом или због усвајања њихове метафизике, религије или система вредности). Народ одмах препозна такву елиту и пасивизира се не желећи да троши улудо своју енергију.

ФАКТОРИ НОВЕ ЕПОХЕ Управо ово је препознао Жак Атали и у књизи „На прагу новог миленијума“ написао да су промене инициране од Запада током краја XX и почетка XXI века нове и да представљају „цивилизацију номада“, јер се не ослања на енергију народа, већ посебно припремљених мисионара и плаћеника Новог светског поретка, који су пореклом са свих страна планете. Другим речима, номади који за новац (метафизика) подстичу промене у духу интереса САД-а, односно транснационалних компанија. Таква елита је већ формирана и она прво мора да покида везе са отаџбином, са својим родним местом, са својим народом, са својим ближњима и да се сједини са логиком тржишта, односно логиком транснационалних корпорација. Други фактор који је важан у нашем времену јесте схватање метафизике као „актуелне савремености“, тј. динамике протицања времена у простору, у којем је потребно дисперзивно организовање „неприметне власти“, која није повезана са територијом, како је то било у прошлости где се народ идентификује са државом на одређеној територији. „Неприметна власт“ није изабрана ни на каквим изборима, већ влада уз помоћ изабраних (које они контролишу), контролом новца, контролом духовних лидера, научника, медија, али и контролом енергената, хране и слично. Трећи фактор нове епохе је мобилност, за коју је Александар Неклеса употребио појам „Људи ваздуха“: „Сложени и модификовани систем данашње власти омогућио је да се у њега укључе ‚људи ваздуха‘, тесно повезани са постиндустријским (нематеријалним, етерским) начином производње.“ То је нови субјекат, по суштини глобалан и није преузео на себе никакве обавезе, јер није ни од кога изабран и не плаћа порез. Ова елита не сабира територије, зато што јој нису потребне, не штити државу, због тога ће захтевати одговорност и плаћање пореза. Ова елита неће „модернизацијску мисију“, она је органски елеменат генерације номада и савремене елите, која је интегрисана у глобалну заједницу коју креирају транснационалне компаније, истиче Г. Дељагин у научном раду под насловом „Глобална управљачка класа“, објављеном у часопису „Слободна мисао“, бр. 1-2, 2012.

КРИЗА ЛИДЕРСТВА И ПРОПАДАЊЕ НАЦИЈЕ На другој страни, криза лидерства представља поуздан индикатор пропадања нације. У свом делу „Филозофија историје“ Хегел је поделио народе на историјске и неисторијске. Први препознају дух времена у свакој етапи историје. Народ који једном испуни историјску мисију, ако не препознаје дух времена, може прећи у статус неисторијског.
Нова епоха донела је важне промене у механизме легитимитета елита. Тржиште постаје све више институција која даје некоме легитимитет, а политика, у таквим условима, није „јавно практиковање етике“, већ просто постаје бизнис у којем се примењују бизнис стратегије. То суштински мења легитимност поретка и даје основа за питање о делегитимизацији демократије као идеално типског политичког режима и прелазак на постдемократију.
Нове елите више не долазе из државне бирократије, војске и полиције, већ из света бизниса и оне не препознају националне интересе као своје, него интересе својих компанија намећу као општенационалне. На тај начин, радно порекло човека показује и како ће се понашати на политичкој сцени. Бирократија (ма које области) штити државне интересе, док пословни људи штите свој посао. Због тога државна бирократија делује не као агент државе која је одговорна за благостање, већ као приватни актер усмерен на максимализацију личне користи, што отвара простор за корупцију и друге негативне тенденције. Зато овај систем нема „подземне“ политичке воље, пасионираности, куражи. Свака епоха има своје хероје, но садашња епоха промовише антихероје као хероје. Зато неки аутори, попут оних који су написали књигу „Култура има значај“ виде прве знаке назатка у култури. Одустајање од правих вредности и пристајање на таблоидне, ријалити вредности указује на пут у понор. На тај начин видимо да су неке елите способне да блокирају развој и опстанак народа као историјског. Искуства успешне деблокаде развоја показују да пут ка добру захтева изградњу потребних институција, јер оне мењају архаичне норме културе. Но, да би се то догодило потребно је вођство, лидер(и) који ће створити нове или деблокирати постојеће институције. Без тога нема ни развоја, ни опстанка.

ЧЕТИРИ ВЕСНИКА КОРУПЦИЈЕ И АПОКАЛИПСЕ

Хосе Игнасио Торебланка за шпански „Ел паис“ (24. 4. 2013) пише о расправи о елити и корупцији у Шпанији, у којој су узели учешће бројни професори шпанских универзитета, осветљавајући проблем са четири аспекта: етике, права, економије и политике. Свака од ове четири дисциплине објашњава присуство корупције, али све заједно објашњавају како се корупција шири и зашто ју је тешко искоренити. Етика истиче да независно од политичког система (диктатура или демократија) корупција представља губитак код човека природних оријентира, посебно морала. Другим речима корупција постоји, јер постоје корумпирани елементи. Све указује на слаб морални поредак, као узрок корупције, односно одсуство институција које би током социјализације младих наметнули етничке норме. Правници мисле да државне структуре могу бити плодно тло за корупцију, с обзиром на овлашћења која имају. Ово је посебно актуелно у времену када бирократија себе ослобађа од одговорности и норми које је сама донела. У том смислу нису потребни бројни већ квалитетни закони, који би спречили „самоуправљање“ носилаца власти.
Економски поглед на корупцију говори да она наноси огромну штету народу и држави, јер онемогућава стране инвестиције, ствара штетну климу и омогућава политичку корупцију. Политичка корупција је повезана са културом државе и народа, и њеним политичким системом. Уколико становништво не тражи одговорно понашање власти – то је плодно тло за корупцију. Основну политичке корупције чине политичке партије, које су и основа демократије. Ова четири весника корупције су и четири весника апокалипсе. Да би се корупција онемогућила потребно је морално васпитање, ефикасна држава, која нестаје пред налетима глобализације и транснационалних корпорација, васпитани предузетници и контрола политичких партија.

[/restrictedarea]