Друже датуме, ми ти се кунемо

Датум из наслова није онај због којег Николић, Вучић и Дачић растурише државу на парампарчад не би ли га измолили од Европске уније, већ онај који су наследили од Весне Пешић и њених  титоизмом задојених истомишљеника

Ако нисте знали, већ смо успели да се изборимо за један важан датум. Овако је, наиме, РТС у свом „Дневнику“ од 25. маја најавио прилог о извозу возила крагујевачке „Заставе“ у САД:
„Брод са 3.000 аутомобила ‚фијат 500л‘, произведених у Крагујевцу, стигао је у Америку. За Србију је то важан датум, јер после 23 године један производ аутомобилске индустрије Србије стиже на америчко тржиште.“
За Србију је, дакле, то важан датум. Каже РТС. Србија просто не зна шта ће од среће са толиким важним датумима које сакупља под овом влашћу, зар не?!
***
Незгода је, међутим, у томе што се дотични датум никада неће памтити по „фијатима“ који су допловили на ону страну Атлантског океана. Тај датум одавно припада највећем сину југословенских народа и народности, Јосипу Брозу, чији се рођендан за његовог живота – а и још неколико година после – прослављао баш 25. маја.
Лажне скромности ради, у познијем СФРЈ добу то се није називало Брозовим рођенданом, већ Даном младости, који се слетом на „Стадиону ЈНА“ у Београду прослављао сваке године све до 1987, када је приредба последњи пут одржана. Ко је то доживео и упамтио, морао би, ако има и трунку поштења, данас да осети језу када се присети тих „светковина“, злослутности тог ратоборног неукуса којим је СФРЈ беспризорно величала једног крволока и диктатора. Ако би иједан догађај из блиске прошлости морао да наилази на најширу могућу осуду и да служи као стравична опомена наредним поколењима да никако не праве сличне грешке, онда би то морао да буде управо Дан младости: безумни култ једне криминалне личности.
Авај, Брозов култ као да је све јачи у Србији како време све више одмиче. И како добијамо све европскије и напредније владе.
Протекле суботе, дакле 25. маја, свака је могућа медијска испостава опширно извештавала о неколико хиљада југоносталгичара, који су походили Кућу цвећа. Иста гласила која су, поређења ради, само две седмице раније скоро потпуно занемаривала бројнији и политички неупоредиво значајнији скуп косметских Срба у центру Београда (изузев када су као разбојнике представљала достојнике СПЦ који су говорили на том скупу), овога су пута спремно поклонила своје минуте и странице отужној дедињској приредби у част Маршала који за част није ни знао, ни марио.
Телевизије са националном фреквенцијом су предводиле коло. Б92, перјаница повампиреног титоизма у овом веку, приказала је подужи прилог о посетиоцима Куће цвећа, а стигли су чак и да узму изјаву од извесне холандске дописнице, која је на солидном српском рекла да је изненађена великим бројем младих људи.
Сетите се колико је уличних или каквих другачијих протеста уприличено у српској престоници у последњих осам месеци, колико има како је београдски режим почео да поклања Косово и Метохију српским непријатељима. Да ли су врли извештачи Б92 и са једног од тих протеста јавили да преовлађују млади људи? Нису! На сваком од тих окупљања најбројнији су били управо млади (тридесетак година па наниже), али нити једном нису били почашћени овако повољним извештајем као њихови вршњаци који су дошли да се поклоне Јосипу Брозу. Напротив, свако родољубиво окупљање редовно је било пропраћено нимало ласкавим описима као што су „екстремна десница“, „десничарска удружења“ и слични; овога пута, зато, нити једном не чусмо са екрана да се у Кући цвећа окупила „екстремна левица“.
Није ни вајни Јавни сервис заостао за колегама на које се упадљиво угледа. Истог дана је, у већ поменутом „Дневнику“, РТС такође опширним прилогом подробно известио о „ходочашћу“ на Брозовом гробу, али је отишао и корак даље, преузимајући прилог „Хрватске телевизије“ о скупу у Кумровцу, Брозовом родном месту, где су славили махом титоисти из Хрватске и Словеније.
Тако да је, барем у суботу, халабуку око Вучић-Дачићевог датума заменила галама о недовољно покојном Брозовом датуму. Има у томе неке логике.
***
Није баш ни савремена Србија сасвим оперисана од култа личности. Донедавно смо имали Бориса Тадића, као свеприсутно биће које искаче из сваке емисије, шпице и прилога, а данас имамо у истој улози Александра Вучића. У истом „Дневнику“ од суботе 25. маја, следећа његова изјава, везана за примену Бриселског споразума, приказана је на самом почетку:
„За нас је страшно важно питање и ми инсистирамо на томе да Срби имају право да на те изборе изађу са својим документима, српским документима, да задрже и да имају своје српско држављанство, да као у целом свету, тако и на северу Косова универзитетски печати буду печати тих универзитета, а не, не знам чији. То су кључна питања за нас и то желимо да разрешимо у разговору са међународном заједницом. Тек када то разрешимо, ја ћу бити слободан да вам дам ширу, обимнију и озбиљнију изјаву у вези са тим питањем.“
По сопственом признању, дакле, ове његове речи нису баш најозбиљније, јер најозбиљније није „слободан да нам да“. Шта ће онда ове његове речи уопште у дотичној емисији, и то још на ударном месту, међу најважнијим догађајима дана? Мора ли РТС баш сваког дана да убеђује гледаоце како Вучић има нешто страшно важно да ради/одлучи/саопшти?
***
Уосталом, Вучића у сваком тренутку има ко да одмени: његова самопроглашена политичка менторка, жена која је недавно изјавила да су управо Вучић и Ивица Дачић њен највећи животни успех – Весна Пешић. У тренутку закључења овог броја „Печата“, било је најављено да ће Весна Пешић бити гост емисије „Хоћу да знам“ на Б92 у четвртак, 30. маја. Уколико се уочи саме емисије није догодила каква природна катаклизма, сва је прилика да је најава остварена, те да се Весна Пешић појавила у студију Б92. Било је то, отприлике, њено стото гостовање на националној фреквенцији у протеклих десетак месеци.
Има и у томе неке логике. Другарице Весна, ови ваши „највећи успеси“ заиста се куну у вас, толико да вам оставише етар на милост и немилост. (Што је, мора се признати, негде и нужност, с обзиром на то да један од јунака српског етра, Огњен Прибићевић, оде у Лондон, па су многе телевизијске станице принуђене да напречац мењају програмску шему.)